Legodiseja 2001
Pete Docter, ko-reditelj ovog filma (ali ja mu prepisujem SVE što u ovom filmu valja), imao je veze sa mojim najdražim ostvarenjima- smislio je Toy Story (iako nije napisao scenario za najbolji, treći, nastavak) i moja druga dva najomiljenija Pixara- Wall-E i Monsters Inc. Čovek je animirani bog! I Inside Out (naš prevod je jasniji) taj status cementira i pretvara u piramidu od zlata.
Drugim rečima, lako moguće da će Inside Out biti najbolji film koji ste pogledali ove godine.
Naročito ako cenite takve trice kao što su ideja, koncept, mašta, zabava, uzbudljivost, humor, emocije, elegancija, jednostavnost, nostalgija, okrutnost...
Priča, "van moje glave", je skoro nepodnošljivo jednostavna. Tata, mama i ćerka (mislim 12 godina) iz Minesote se seli u San Francisko, zbog tatinog posla. Tamo su imali sneg, ćerka je bila uspešna hokejašica, imali su stotine svojih rituala, živeli su srećno i harmonično. U San Francisku imaju organske pice sa brokolijem.
Ovaj nivo priče svakako je najslabiji, jer ne radi dovoljno na individualiziaciji likova, i više ih tretira kao sinonim za (sve one) emocije koje porodica predstavlja. Ono malo njihovih scena mahom su tople generičke varijante već viđenih i pretpostavljam da je to deo posla kojim se nemilo pozabavio drugi ko-reditelj, Ronaldo Del Carmen, do sada anagažovan uglavnom na tehničkoj strani Pixar posla. Dobra vest je da u sklopu cele priče sve te "generalizacije" ne škode i zapravo otvaraju put da se prikaže daleko komplikovanija pozadina svih tih situacija. A ona se, naravno, dešava u mojoj glavi (ne zamerite na sebičluku).
Docter je čovekov operativni sistem (ono u mojoj glavi) opisao kao kontrolnu jedinicu kojom rukovode: Radost, Tuga, Gađenje, Ljutina i Strah. Svako od tih osećanja oličeno je u osobi koja "izgleda" i ponaša se onako kako se i "predstavlja". Oni organizovano sistematizuju i distribuiraju kratka sećanja koja se prave iz minuta u minut, brinu o stalnim sećanjima, a u pozadini njihovog kontrolnog tornja nalazi se nekoliko "ostrva" (građevina koje bi najlakše bilo opisati kao tematske luna parkove) koji pokazuju interesovanja nekog bića. Ispod njih nalazi se ponor izbledelih sećanja, iza njih su stornirana sva sećanja, i između svega toga neprekidno kruži vozić znanja. To je ukratko.
Kada devojčica oseti nelagodu novim promenama u svom životu, Tuga će početi više da se angažuje oko "bojenja" sećanja i napraviće totalnu pometnju koju će Radost morati da sanira. I ceo film zapravo je pokušaj Radosti da ključna sećanja vrati u centralni toranj, kako bi devojčici povratila veru u porodicu i prijatelje. Svi oni momenti, dakle, kojima želi da se ponosi svaki od porodičnih animiranih filmova za decu.
Ne znam šta je genijalnije- koliko je jednostavno ilustrovan mehanizam koji nas pokreće, njegova verovatnosti ili napor svih tih mini-bića da nastali kurcšlus povrate u stanje normalno. Docter je fenomenalno dočarao interakcije junaka, a onda i reperkusije tih interakcija na nivou onoga što oni predstavljaju. Način na koji se recimo izbacuju sećanja iz magacina, upornost nekih stvari u našim sećanjima (idiotske reklame), posve lična, praktično nepostojeća sećanja ("izmišljeni prijatelji")... sve je to besprekorno elegantno i atraktivno skrojeno.
Impresionira i jednostavnost sa kojom je Docter prikazao šta se dešava u jednom tako komplikovanom mehanizmu. Kubrick ne bi umeo, recimo. Nisam siguran da će deca ispod 7-8 skapirati. Eli je gledala, ali nema šanse da je išta skapirala, i film joj je u najvećoj meri bio zanimljiv, ne koliko i neki manje ambiciozni pre. Ali za starije, ovo će biti užitak ravan buđenju iz kome (zamišljam). Naši životi- tako jednostavni i tako simpatični. Nemoguće!...
Ne pravite se pametni, nego idite da gledate koliko to nije ništa teško.
SELEKTAH: 9/ 10
NAPOMENA: Nažalost, film se u bioskopima prikazuje u sinhronizovanoj verziji sa "našim" glumcima koji su mrtvi ladni sigurno ubili petinu utiska koji ovaj film može da ostavi. Ne zamerite im. Nismo mi krivi što "hrvati" to rade bolje.
Pete Docter, ko-reditelj ovog filma (ali ja mu prepisujem SVE što u ovom filmu valja), imao je veze sa mojim najdražim ostvarenjima- smislio je Toy Story (iako nije napisao scenario za najbolji, treći, nastavak) i moja druga dva najomiljenija Pixara- Wall-E i Monsters Inc. Čovek je animirani bog! I Inside Out (naš prevod je jasniji) taj status cementira i pretvara u piramidu od zlata.
Drugim rečima, lako moguće da će Inside Out biti najbolji film koji ste pogledali ove godine.
Naročito ako cenite takve trice kao što su ideja, koncept, mašta, zabava, uzbudljivost, humor, emocije, elegancija, jednostavnost, nostalgija, okrutnost...
Priča, "van moje glave", je skoro nepodnošljivo jednostavna. Tata, mama i ćerka (mislim 12 godina) iz Minesote se seli u San Francisko, zbog tatinog posla. Tamo su imali sneg, ćerka je bila uspešna hokejašica, imali su stotine svojih rituala, živeli su srećno i harmonično. U San Francisku imaju organske pice sa brokolijem.
Ovaj nivo priče svakako je najslabiji, jer ne radi dovoljno na individualiziaciji likova, i više ih tretira kao sinonim za (sve one) emocije koje porodica predstavlja. Ono malo njihovih scena mahom su tople generičke varijante već viđenih i pretpostavljam da je to deo posla kojim se nemilo pozabavio drugi ko-reditelj, Ronaldo Del Carmen, do sada anagažovan uglavnom na tehničkoj strani Pixar posla. Dobra vest je da u sklopu cele priče sve te "generalizacije" ne škode i zapravo otvaraju put da se prikaže daleko komplikovanija pozadina svih tih situacija. A ona se, naravno, dešava u mojoj glavi (ne zamerite na sebičluku).
Docter je čovekov operativni sistem (ono u mojoj glavi) opisao kao kontrolnu jedinicu kojom rukovode: Radost, Tuga, Gađenje, Ljutina i Strah. Svako od tih osećanja oličeno je u osobi koja "izgleda" i ponaša se onako kako se i "predstavlja". Oni organizovano sistematizuju i distribuiraju kratka sećanja koja se prave iz minuta u minut, brinu o stalnim sećanjima, a u pozadini njihovog kontrolnog tornja nalazi se nekoliko "ostrva" (građevina koje bi najlakše bilo opisati kao tematske luna parkove) koji pokazuju interesovanja nekog bića. Ispod njih nalazi se ponor izbledelih sećanja, iza njih su stornirana sva sećanja, i između svega toga neprekidno kruži vozić znanja. To je ukratko.
Kada devojčica oseti nelagodu novim promenama u svom životu, Tuga će početi više da se angažuje oko "bojenja" sećanja i napraviće totalnu pometnju koju će Radost morati da sanira. I ceo film zapravo je pokušaj Radosti da ključna sećanja vrati u centralni toranj, kako bi devojčici povratila veru u porodicu i prijatelje. Svi oni momenti, dakle, kojima želi da se ponosi svaki od porodičnih animiranih filmova za decu.
Ne znam šta je genijalnije- koliko je jednostavno ilustrovan mehanizam koji nas pokreće, njegova verovatnosti ili napor svih tih mini-bića da nastali kurcšlus povrate u stanje normalno. Docter je fenomenalno dočarao interakcije junaka, a onda i reperkusije tih interakcija na nivou onoga što oni predstavljaju. Način na koji se recimo izbacuju sećanja iz magacina, upornost nekih stvari u našim sećanjima (idiotske reklame), posve lična, praktično nepostojeća sećanja ("izmišljeni prijatelji")... sve je to besprekorno elegantno i atraktivno skrojeno.
Impresionira i jednostavnost sa kojom je Docter prikazao šta se dešava u jednom tako komplikovanom mehanizmu. Kubrick ne bi umeo, recimo. Nisam siguran da će deca ispod 7-8 skapirati. Eli je gledala, ali nema šanse da je išta skapirala, i film joj je u najvećoj meri bio zanimljiv, ne koliko i neki manje ambiciozni pre. Ali za starije, ovo će biti užitak ravan buđenju iz kome (zamišljam). Naši životi- tako jednostavni i tako simpatični. Nemoguće!...
Ne pravite se pametni, nego idite da gledate koliko to nije ništa teško.
SELEKTAH: 9/ 10
NAPOMENA: Nažalost, film se u bioskopima prikazuje u sinhronizovanoj verziji sa "našim" glumcima koji su mrtvi ladni sigurno ubili petinu utiska koji ovaj film može da ostavi. Ne zamerite im. Nismo mi krivi što "hrvati" to rade bolje.
Cerka i ja vec 4 dana komuniciramo iz svojih komandnih centara. Posto ona ima 8 godina, zeleni coveculjak za sada dominira.
ReplyDeleteSteta je stvarno sto nas kroz ovu sajko voznju voze Zlata Golubovic Numanagic, Branislav Lecic i Stefan Kapicic ali ociglendo smo tako u mogucnosti.
Odododlican film!
ReplyDeletePozdrav, G.