Vreme je da progovorimo o žanru "selfi"
An Oversimplification of Her Beauty je "igrani" koliko i "eksperimentalni" film. I u jednom i u drugom slučaju to je najhipsterskiji film koji sam gledao (ikada?).
Nisam siguran ni da sam razumeo sve.
Jedva sam čekao da se završi.
Eto nekih priznanja odmah na početku. Da me ne mučite.
Terence Nance je one-man show veći nego bilo koji Woody Allen koga možete da zamislite. Kada kažem veći, ne mislim bolji. Opširniji i operativniji. On je reditelj, scenarista, montažer i glavni glumac. S obzirom da film, u suštini, ima samo dva junaka, možda i nije toliko strašno što je u pola kadrova on.
Kako je An Oversimplification zapravo naizmenična kompilacija dva filma, How Would You Feel (2010) i ovoga koji nosi naziv An Oversimplification..., možda bi trebalo da ostavimo malo simpatije za Terencov višegodišnji napor da (od ovoga?) napravi film.
How Would You Feel je kratko ostvarenje koje se bavi krajem veze, Terenceove i neke ribe. Stvarne veze. Terenece jedan povratak Terencea kući neprekidno reprizira zadirući sve više u prošlost ili "iz drugog ugla" proširujući kontekst tog "običnog povratka" i uvek završavajući flešbek pitanjem iz naslova. Očekujući drugi odgovor od nas. A ne zevanje.
Svaki od tih segmenata ispresecan je brutalno kadrovima novog filma. Ti novi kadrovi esejistički nastavljaju da teoretišu o pomenutoj vezi i njenim akterima, dok se ilustracije kreću od manje avangardnih ka više avangardnim crtežima, kolažima, intervjuima, i sve to praćeno dosta nametljivom naracijom.
Ne znam ko ima toliku koncentraciju da sve vreme drži četvore oči i uši naćuljene za sve što Terence pokaže ili kaže. I da u isto vreme analizira, razmišlja, učestvuje. Poziv za osećanja nisam primio nijednog trenutka (vidi ime filma).
Na kraju, kao autorska demonstracija toga šta sve možeš da uradiš na Meku za tri godine, ako si talentovan, An Oversimplification Of Her Beauty prikazuje mnoooogo više nego što je bilo potrebno, a pri tome ono malo (ljudske) priče izgleda kao još manje (ljudske), a daleko više narcisoidne priče, ali čak i ona, nekako, ostaje nedostupna od svih tih pristupa istoj.
SELEKTAH: 4/ 10
An Oversimplification of Her Beauty je "igrani" koliko i "eksperimentalni" film. I u jednom i u drugom slučaju to je najhipsterskiji film koji sam gledao (ikada?).
Nisam siguran ni da sam razumeo sve.
Jedva sam čekao da se završi.
Eto nekih priznanja odmah na početku. Da me ne mučite.
Terence Nance je one-man show veći nego bilo koji Woody Allen koga možete da zamislite. Kada kažem veći, ne mislim bolji. Opširniji i operativniji. On je reditelj, scenarista, montažer i glavni glumac. S obzirom da film, u suštini, ima samo dva junaka, možda i nije toliko strašno što je u pola kadrova on.
Kako je An Oversimplification zapravo naizmenična kompilacija dva filma, How Would You Feel (2010) i ovoga koji nosi naziv An Oversimplification..., možda bi trebalo da ostavimo malo simpatije za Terencov višegodišnji napor da (od ovoga?) napravi film.
How Would You Feel je kratko ostvarenje koje se bavi krajem veze, Terenceove i neke ribe. Stvarne veze. Terenece jedan povratak Terencea kući neprekidno reprizira zadirući sve više u prošlost ili "iz drugog ugla" proširujući kontekst tog "običnog povratka" i uvek završavajući flešbek pitanjem iz naslova. Očekujući drugi odgovor od nas. A ne zevanje.
Svaki od tih segmenata ispresecan je brutalno kadrovima novog filma. Ti novi kadrovi esejistički nastavljaju da teoretišu o pomenutoj vezi i njenim akterima, dok se ilustracije kreću od manje avangardnih ka više avangardnim crtežima, kolažima, intervjuima, i sve to praćeno dosta nametljivom naracijom.
Ne znam ko ima toliku koncentraciju da sve vreme drži četvore oči i uši naćuljene za sve što Terence pokaže ili kaže. I da u isto vreme analizira, razmišlja, učestvuje. Poziv za osećanja nisam primio nijednog trenutka (vidi ime filma).
Na kraju, kao autorska demonstracija toga šta sve možeš da uradiš na Meku za tri godine, ako si talentovan, An Oversimplification Of Her Beauty prikazuje mnoooogo više nego što je bilo potrebno, a pri tome ono malo (ljudske) priče izgleda kao još manje (ljudske), a daleko više narcisoidne priče, ali čak i ona, nekako, ostaje nedostupna od svih tih pristupa istoj.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment