U najcrnjoj noći, kad Bob proviri, ovako izgleda i zvuči novi Twin Peaks
Na Ninja Tuneovom sajtu piše da im je ovo bilo jedno od tri specijalna RSD izdanja za ovu godinu i zajednička koprodukcija sa prodavnicom ploča In Music koja se nalazi u Sohou (proverite da li londonskom ili njujorškom).
U pitanju je zajednički album džez pevačice iz Njujorka, Annabel, i producenta i aranžera iz Londona, Richarda. Njoj se smučilo da peva standarde po njujorškim klubovima i poželela je da nekako u muziku pretoči svoju ljubav prema romantičarskoj engleskoj poeziji. On je bio voljan da joj ispuni tu želju. Kao što naslov benda, a i albuma, sugeriše izabrana je čuvena poema Edgara Allana Poea, a zapravo su oboje još dublje uronili u tu atmosferu, materiju, duhove i prikaze.
Naravno, i srećom, ništa od svega ja nisam znao kada sam nam pre neko veče pustio ovaj album pre spavanja.
Od prve note on je delovao kao idealan za tu vrelu noć, za čudesnost prethodnog dana, za neizgovoreno, za uzdahnuto. Iz pesme u pesmu borio sam se sa snom da što duže ostanem budan i odslušam ceo album. Jer prija. Jer uzbuđuje. Jer "ne štima".
Annabel zvuči kao Billie Holiday. Ne skroz, ali u oštroj podeli da li je "tim Nina" ili "tim Billie", ona je ovo drugo. Čar njenog glasa i pevanja je u misterioznom, zavodljivom, u prigušenim emocijama, sakrivenim dimom i suzama. Annabel, baš kao i Billie, se obavija oko vas (za razliku od Nine koja se prikrada lagano i onda vam šikne nožekanju od trbuha sve do srca). I nije sad njen glas bolji ili lepši od par aktueln(ij)ih pevačica na Billienom tragu, ali srećom naletela je na Richarda koji ga je učinio "jedinstvenim" za ovakav zvuk i ovo izdanje.
U Richardovim aranžmanima Annabel je Julee Cruise jednog tamnoputog Twin Peaksa, skrivenog ispod gustih vrba na vazda vlažnom Jugu. U njihovim pesmama Annabel zvuči kao duh koji se provlači kroz skoro izbledela sećanja, poput neobjašnjive senke ili odraza u ogledalu na starim fotografijama.
By the sea... je "gotski soul" dušom, a ne stilom. Njegovi rekvijemski tonovi u Richardovim aranžmanima krenuli su lagano da trule i dezintegrišu se. Pesme nemaju jasnu strukturu, već osnovna tema dronirano leluja dok se Annabel pesmom lagano rastaje od duše. Nisam siguran da sam ikada slušao ovakvu muziku, sem ponekad kod Tricky-ja (na Nearly God, recimo ili nekim mračnijim izdanjima triphopičnih devedesetih), a sasvim sigurno sličnih izdanja nema hiljadama kilometara unaokolo. Ne želim da vas uplašim da je By the sea... nekakvo posebno eksperimentalno izdanje kao The Caretaker ili njima slični izvođači koje možete naći na Bandcampu ako ukucate "dark, haunting, memories, decaying, death" i slično.
Ovo je soul album, ali folk, moderan, progresivan, mraćan, elegičan folk. Annabel (lee) lepše ide posle Nicka Drakea ili Vashti Bunyan, nego posle bilo čega "tradicionalnije zvućeg" od novih stvari. Kendricka i Kamasija da ne računam. Sve ove stvari daju se umetnuti u narative naših života, naročito one iza ponoći. Kad smrt glođe koske, još uvek daleko od nas. By the sea... sebe smelo i nestidljivo vidi kao parče "visoke umetnosti" koje svojim kompleksnim pristupom pokušava i uspeva da poveže pop kulturu i pop bardove. Ali ono što je čini, i intelektualno i emocionalno, zanimljivim za sve nas jeste relevantnost ovog zvuka. By the sea... nije eksponat za moderne audio galerije ili "lep da se čuje jednom". Njegov složeni koloplet zvukova i glasova intrigiraće vas svaki put kad mu se vratite, i osvežiti jezu nekom novom, nečutom deonicom. Koju ćete u zavisnosti od dešavanja u svojim životima interpretirati uvek različito.
Najbolje slušati u celini, zato nisam razvodnjavao na priču o pesmama.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Na Ninja Tuneovom sajtu piše da im je ovo bilo jedno od tri specijalna RSD izdanja za ovu godinu i zajednička koprodukcija sa prodavnicom ploča In Music koja se nalazi u Sohou (proverite da li londonskom ili njujorškom).
U pitanju je zajednički album džez pevačice iz Njujorka, Annabel, i producenta i aranžera iz Londona, Richarda. Njoj se smučilo da peva standarde po njujorškim klubovima i poželela je da nekako u muziku pretoči svoju ljubav prema romantičarskoj engleskoj poeziji. On je bio voljan da joj ispuni tu želju. Kao što naslov benda, a i albuma, sugeriše izabrana je čuvena poema Edgara Allana Poea, a zapravo su oboje još dublje uronili u tu atmosferu, materiju, duhove i prikaze.
Naravno, i srećom, ništa od svega ja nisam znao kada sam nam pre neko veče pustio ovaj album pre spavanja.
Od prve note on je delovao kao idealan za tu vrelu noć, za čudesnost prethodnog dana, za neizgovoreno, za uzdahnuto. Iz pesme u pesmu borio sam se sa snom da što duže ostanem budan i odslušam ceo album. Jer prija. Jer uzbuđuje. Jer "ne štima".
Annabel zvuči kao Billie Holiday. Ne skroz, ali u oštroj podeli da li je "tim Nina" ili "tim Billie", ona je ovo drugo. Čar njenog glasa i pevanja je u misterioznom, zavodljivom, u prigušenim emocijama, sakrivenim dimom i suzama. Annabel, baš kao i Billie, se obavija oko vas (za razliku od Nine koja se prikrada lagano i onda vam šikne nožekanju od trbuha sve do srca). I nije sad njen glas bolji ili lepši od par aktueln(ij)ih pevačica na Billienom tragu, ali srećom naletela je na Richarda koji ga je učinio "jedinstvenim" za ovakav zvuk i ovo izdanje.
U Richardovim aranžmanima Annabel je Julee Cruise jednog tamnoputog Twin Peaksa, skrivenog ispod gustih vrba na vazda vlažnom Jugu. U njihovim pesmama Annabel zvuči kao duh koji se provlači kroz skoro izbledela sećanja, poput neobjašnjive senke ili odraza u ogledalu na starim fotografijama.
By the sea... je "gotski soul" dušom, a ne stilom. Njegovi rekvijemski tonovi u Richardovim aranžmanima krenuli su lagano da trule i dezintegrišu se. Pesme nemaju jasnu strukturu, već osnovna tema dronirano leluja dok se Annabel pesmom lagano rastaje od duše. Nisam siguran da sam ikada slušao ovakvu muziku, sem ponekad kod Tricky-ja (na Nearly God, recimo ili nekim mračnijim izdanjima triphopičnih devedesetih), a sasvim sigurno sličnih izdanja nema hiljadama kilometara unaokolo. Ne želim da vas uplašim da je By the sea... nekakvo posebno eksperimentalno izdanje kao The Caretaker ili njima slični izvođači koje možete naći na Bandcampu ako ukucate "dark, haunting, memories, decaying, death" i slično.
Ovo je soul album, ali folk, moderan, progresivan, mraćan, elegičan folk. Annabel (lee) lepše ide posle Nicka Drakea ili Vashti Bunyan, nego posle bilo čega "tradicionalnije zvućeg" od novih stvari. Kendricka i Kamasija da ne računam. Sve ove stvari daju se umetnuti u narative naših života, naročito one iza ponoći. Kad smrt glođe koske, još uvek daleko od nas. By the sea... sebe smelo i nestidljivo vidi kao parče "visoke umetnosti" koje svojim kompleksnim pristupom pokušava i uspeva da poveže pop kulturu i pop bardove. Ali ono što je čini, i intelektualno i emocionalno, zanimljivim za sve nas jeste relevantnost ovog zvuka. By the sea... nije eksponat za moderne audio galerije ili "lep da se čuje jednom". Njegov složeni koloplet zvukova i glasova intrigiraće vas svaki put kad mu se vratite, i osvežiti jezu nekom novom, nečutom deonicom. Koju ćete u zavisnosti od dešavanja u svojim životima interpretirati uvek različito.
Najbolje slušati u celini, zato nisam razvodnjavao na priču o pesmama.
SELEKTAH: 9minus/ 10
i sad kao treba da foliramo da je to zanimljivije od jedne ovakve rstvine?
ReplyDeletehttps://www.youtube.com/watch?v=ce8N72Jop8k
treba.
ReplyDeleteWitchфолк
ReplyDeletemimi > sajsi.
ReplyDeleteanonimuse, reko ti slobo da više ne odgovara neimenovanima.