U suštini, ovo je Elephant u plavom ševrolet kaprisu
Debitantsko ostvarenje Alexandrea Moorsa bavi se serijom ubistava koja su tokom 2002. i 2003. počinili John Allen Muhammad i Lee Boyd Malvo u tri američke države: Merilendu, Virdžiniji i Vašingtonu. Njih dvojica su, pucajući iz gepeka plavog ševrolet kaprisa, snajperom ubili čak desetoro ljudi, slučajno odabranih, obično na parkingu ispred supermarketa ili na bezninskim stanicama. Pre tih desetoro ubili su još sedam ljudi u pljačkama na jugu Amerike. Neke teorije, a tako su i osuđeni, kažu da se radilo o terorističkim napadima. Što ovi, u suštini, i jesu bili. Srećom po životnost ovog filma Moors se opredelio za onu koja kaže da je Muhammad poubijao sve ove ljude da bi kamuflirao ubistvo svoje bivše žene (to, na kraju, nije realizovao), koja mu je nakon razvoda uzela decu.
Film počinje vrlo, vrlo neobećavajuće. Prvo se umesto upozorenja o istinitosti priče, dok traje špica, nižu crno-beli krupnozrnasti kadrovi vesti o ubistvima koji na kraju vode do snimka "hvatanja" plavog kaprisa. Pametnom gledaocu se već sluti da će prisustvovati dramatizaciji jedne neprijatne istorije. S obzirom da sam već znao da je fim bio hit na Sundanceu, spustio sam očekivanja i nemoćno se zavalio u trosed.
Prvo upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Leeja, i to na Antigvi i Barbudima u karipskoj regiji. Njegova majka odlazi sa "drugim čovekom" u Ameriku. On ostaje, sam, gladan i sve usamljeniji. Pažnju mu privlači Muhammadova igra sa svojih troje dece. A možda ga ta ista pažnja i boli. A možda se ništa od svega toga nije desilo- film je u razjašnjavanju svih tih momenata mutan. Ono što sam ja shvatio jeste da je prvo Muhammad oteo svojoj ženi decu, doveo ih na Antigvu i Barbude, da bi potom ona to "kidnapovanje" iskoristila protiv njega i zauvek mu ukinula pravo da ih viđa. Ali, dok mi stignemo do scene koja to razjašnjava, biće jedna, čini mi se ključna za film- scena u kojoj Lee ulazi u okean, kao da iz njega više nikada neće izaći, nakon čega ga Muhammad spasava i čime počinje njihovo prijateljstvo.
Radnja potom skače pet meseci u budućnost, i mi smo u Americi u državi Vašington. Muhammad i Lee su otac i sin tj Muhammad ovoga predstavlja kao svog posinka. Neko vreme prvo žive kod neke Muhammadove ljubavnice, dok ona ne otkrije da je potkradaju, a potom odlaze kod Muhammadovog prijatelja, Raya, "tipičnog", naoružanog redneka iz Virdžinije.
Iako počinje na sunčanim Karibima, ostatak filma uglavnom se odvija tokom plavih, prohladnih dana. Moors paralelno gradi atmosferu u kojoj Lee od posinka postaje posilni, spreman da izvrši svako naređenje svoga očuha. I tu, mnogo pre nego što ubijanje počne, ima jedna odlična scena, kada Lee u prodavnici ukrade neku zamrznutu ribu dok mu Muhammad priča kako će ubijati šest osoba dnevno narednih mesec dana kao oblik ličnog "džihada" protiv Amerike. Leeja hvata poslovođa radnje. Da li je Lee inscenirao krađu znajući da će biti uhvaćen želeći da se otrgne Muhammadovim planovima ili je sve bilo slučajno? Film ne ide baš puno u prilog ovog drugog.
Muhammadov psihopatsko-spartanski metod vaspitavanja (mada je bolja reč "navikavanja") Leeja "za život" uključuje i vezivanje za drvo u šumi, vežbanje u pucanju iz svih tipova vatrenog oružja, kao i neprekidnu anti-američku i ženomrzačku indoktrinaciju. Lee pred našim očima postaje anti-Rambo, geto-mašina za ubijanje, potpuno dehumanizovani oblik borbe u službi viših ciljeva. Oba glumca, Isaiah Washington (koga gledamo kao "kancelara" u The 100), kao Muhammad, i Tequan Richmond, kao Lee, su odlični. Prvi kao bes koji sve više kipti, drugi kao bes koji se sve više ledi.
U Moorsovom filmu ništa nije festivalski priređeno kao "problemsko pitanje istoriji". Njegov film je čvrsto fokusiran na odnos dva muškarca, oca i sina, između kojih se "plavi kapris" ugnezdi kao između pravog oca i sina. I bukvalno i sa onim što predstavlja. Časovi ubijanja u Blue Caprice očinski su sprovedeni kao i časovi vožnje (i neprivlačenja pažnje policiji) koje Muhammad praktikuje sa Leejem.
Sa očiglednim uzorom u Van Santovom Elephant, Moors je napravio bolji film, jer je svoje junake oživeo tako da oni budu veći od života (i zločina) koje rekonstruišu. On ih je uvezao dramski, a ne samo okolnostima. I kada na kraju filma Lee pita ono što pita, probajte da se ne zaledite.
Moors je zakucao svoj stav i objasnio ono neobjašnjivo- kako je do tako nečega moglo da dođe...
Ne znam zašto, ali ubeđen sam da ni Clint Eastwood ne bi ovaj film snimio drugačije.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Debitantsko ostvarenje Alexandrea Moorsa bavi se serijom ubistava koja su tokom 2002. i 2003. počinili John Allen Muhammad i Lee Boyd Malvo u tri američke države: Merilendu, Virdžiniji i Vašingtonu. Njih dvojica su, pucajući iz gepeka plavog ševrolet kaprisa, snajperom ubili čak desetoro ljudi, slučajno odabranih, obično na parkingu ispred supermarketa ili na bezninskim stanicama. Pre tih desetoro ubili su još sedam ljudi u pljačkama na jugu Amerike. Neke teorije, a tako su i osuđeni, kažu da se radilo o terorističkim napadima. Što ovi, u suštini, i jesu bili. Srećom po životnost ovog filma Moors se opredelio za onu koja kaže da je Muhammad poubijao sve ove ljude da bi kamuflirao ubistvo svoje bivše žene (to, na kraju, nije realizovao), koja mu je nakon razvoda uzela decu.
Film počinje vrlo, vrlo neobećavajuće. Prvo se umesto upozorenja o istinitosti priče, dok traje špica, nižu crno-beli krupnozrnasti kadrovi vesti o ubistvima koji na kraju vode do snimka "hvatanja" plavog kaprisa. Pametnom gledaocu se već sluti da će prisustvovati dramatizaciji jedne neprijatne istorije. S obzirom da sam već znao da je fim bio hit na Sundanceu, spustio sam očekivanja i nemoćno se zavalio u trosed.
Prvo upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Leeja, i to na Antigvi i Barbudima u karipskoj regiji. Njegova majka odlazi sa "drugim čovekom" u Ameriku. On ostaje, sam, gladan i sve usamljeniji. Pažnju mu privlači Muhammadova igra sa svojih troje dece. A možda ga ta ista pažnja i boli. A možda se ništa od svega toga nije desilo- film je u razjašnjavanju svih tih momenata mutan. Ono što sam ja shvatio jeste da je prvo Muhammad oteo svojoj ženi decu, doveo ih na Antigvu i Barbude, da bi potom ona to "kidnapovanje" iskoristila protiv njega i zauvek mu ukinula pravo da ih viđa. Ali, dok mi stignemo do scene koja to razjašnjava, biće jedna, čini mi se ključna za film- scena u kojoj Lee ulazi u okean, kao da iz njega više nikada neće izaći, nakon čega ga Muhammad spasava i čime počinje njihovo prijateljstvo.
Radnja potom skače pet meseci u budućnost, i mi smo u Americi u državi Vašington. Muhammad i Lee su otac i sin tj Muhammad ovoga predstavlja kao svog posinka. Neko vreme prvo žive kod neke Muhammadove ljubavnice, dok ona ne otkrije da je potkradaju, a potom odlaze kod Muhammadovog prijatelja, Raya, "tipičnog", naoružanog redneka iz Virdžinije.
Iako počinje na sunčanim Karibima, ostatak filma uglavnom se odvija tokom plavih, prohladnih dana. Moors paralelno gradi atmosferu u kojoj Lee od posinka postaje posilni, spreman da izvrši svako naređenje svoga očuha. I tu, mnogo pre nego što ubijanje počne, ima jedna odlična scena, kada Lee u prodavnici ukrade neku zamrznutu ribu dok mu Muhammad priča kako će ubijati šest osoba dnevno narednih mesec dana kao oblik ličnog "džihada" protiv Amerike. Leeja hvata poslovođa radnje. Da li je Lee inscenirao krađu znajući da će biti uhvaćen želeći da se otrgne Muhammadovim planovima ili je sve bilo slučajno? Film ne ide baš puno u prilog ovog drugog.
Muhammadov psihopatsko-spartanski metod vaspitavanja (mada je bolja reč "navikavanja") Leeja "za život" uključuje i vezivanje za drvo u šumi, vežbanje u pucanju iz svih tipova vatrenog oružja, kao i neprekidnu anti-američku i ženomrzačku indoktrinaciju. Lee pred našim očima postaje anti-Rambo, geto-mašina za ubijanje, potpuno dehumanizovani oblik borbe u službi viših ciljeva. Oba glumca, Isaiah Washington (koga gledamo kao "kancelara" u The 100), kao Muhammad, i Tequan Richmond, kao Lee, su odlični. Prvi kao bes koji sve više kipti, drugi kao bes koji se sve više ledi.
U Moorsovom filmu ništa nije festivalski priređeno kao "problemsko pitanje istoriji". Njegov film je čvrsto fokusiran na odnos dva muškarca, oca i sina, između kojih se "plavi kapris" ugnezdi kao između pravog oca i sina. I bukvalno i sa onim što predstavlja. Časovi ubijanja u Blue Caprice očinski su sprovedeni kao i časovi vožnje (i neprivlačenja pažnje policiji) koje Muhammad praktikuje sa Leejem.
Sa očiglednim uzorom u Van Santovom Elephant, Moors je napravio bolji film, jer je svoje junake oživeo tako da oni budu veći od života (i zločina) koje rekonstruišu. On ih je uvezao dramski, a ne samo okolnostima. I kada na kraju filma Lee pita ono što pita, probajte da se ne zaledite.
Moors je zakucao svoj stav i objasnio ono neobjašnjivo- kako je do tako nečega moglo da dođe...
Ne znam zašto, ali ubeđen sam da ni Clint Eastwood ne bi ovaj film snimio drugačije.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment