Lepa je razglednica, ali je pozdrav na njoj tanak
Priznajem, zatražio sam pomoć prijatelja. I to Scotta Foundasa, kritičara Variety-ja, da mi pomogne i približi ostvarenje Petera Stricklanda, jer sam osetio da tu nečega ima što je meni nepoznato. Jer nisam obrazovan i nagledan. Kao Scott.
I (ako vas mrzi da sami čitate) Scott tu pominje europske (sic!) filmove sofisticiranog erotskog sadržaja šezdesetih i sedamdesetih, i autore poput Jessa Franca i Jean Rollin, kojima Strickland pravi omaž svojim (trećim) filmom. Nakon što je sa Berberian Sound Studio napravio efektan omaž "giallo" žanru.
The Duke Of Burgundy bavi se ljubavnim i seksualnim (er treba to razdvajati?) životom dve žene, u svojim četrdesetim, koje se profesionalno bave leptirima, a "kod kuće" više vole "kinky" svet sadomazo igara. Ono što ćemo relativno brzo shvatiti jeste da je osoba koja će nam se isprva učiniti "žrtvom" ili trpećim elementom te igre zapravo mastermajnd koji vrlo okrutno i uporno insistira na postavljenim scenarijima njihovih kućnih avantura. Te da je na delu, zapravo, jedna druga podmuklija i okrutnija demonstracija sadizma. I nedostatka mašte, s obe strane "porekla sveta".
Stanovit sadizam demonstrira i sam Strickland očekujući da je gledalac dovoljno raspoložen i odmoran da prati spori forplej, reprize bez ikakvih varijacija, predavanja o leptirima, sa vrlo, vrlo malo drame koja nam dočarava karaktere dve žene koje su u našem fokusu. Sve je u ovom filmu lepo, senzualno, precizno, kao prljavija muška mašta koja je iscurela i pretvorila se u zidni foto-tapet, ali u isto vreme sve je neočekivano hladnjikavo i aseksualno za gledanje. Nema flerta, nema seksipila, nema hanekeovskih ekstrema, nema ni neke naročite dubine (jednom kad shvatite o čemu se "zapravo" radi).
Kako nisam ni ljubitelj, a ni poznavalac leptira, ostajem uskraćen i za simboliku naslova (ime vrste leptira) i motiva entomologije.
Neke od vas će obradovati da jednu od dve glavne uloge igra Sidse Babett Knudsen junakinja TV serije Borgen.
SELEKTAH: 6/ 10
Priznajem, zatražio sam pomoć prijatelja. I to Scotta Foundasa, kritičara Variety-ja, da mi pomogne i približi ostvarenje Petera Stricklanda, jer sam osetio da tu nečega ima što je meni nepoznato. Jer nisam obrazovan i nagledan. Kao Scott.
I (ako vas mrzi da sami čitate) Scott tu pominje europske (sic!) filmove sofisticiranog erotskog sadržaja šezdesetih i sedamdesetih, i autore poput Jessa Franca i Jean Rollin, kojima Strickland pravi omaž svojim (trećim) filmom. Nakon što je sa Berberian Sound Studio napravio efektan omaž "giallo" žanru.
The Duke Of Burgundy bavi se ljubavnim i seksualnim (er treba to razdvajati?) životom dve žene, u svojim četrdesetim, koje se profesionalno bave leptirima, a "kod kuće" više vole "kinky" svet sadomazo igara. Ono što ćemo relativno brzo shvatiti jeste da je osoba koja će nam se isprva učiniti "žrtvom" ili trpećim elementom te igre zapravo mastermajnd koji vrlo okrutno i uporno insistira na postavljenim scenarijima njihovih kućnih avantura. Te da je na delu, zapravo, jedna druga podmuklija i okrutnija demonstracija sadizma. I nedostatka mašte, s obe strane "porekla sveta".
Stanovit sadizam demonstrira i sam Strickland očekujući da je gledalac dovoljno raspoložen i odmoran da prati spori forplej, reprize bez ikakvih varijacija, predavanja o leptirima, sa vrlo, vrlo malo drame koja nam dočarava karaktere dve žene koje su u našem fokusu. Sve je u ovom filmu lepo, senzualno, precizno, kao prljavija muška mašta koja je iscurela i pretvorila se u zidni foto-tapet, ali u isto vreme sve je neočekivano hladnjikavo i aseksualno za gledanje. Nema flerta, nema seksipila, nema hanekeovskih ekstrema, nema ni neke naročite dubine (jednom kad shvatite o čemu se "zapravo" radi).
Kako nisam ni ljubitelj, a ni poznavalac leptira, ostajem uskraćen i za simboliku naslova (ime vrste leptira) i motiva entomologije.
Neke od vas će obradovati da jednu od dve glavne uloge igra Sidse Babett Knudsen junakinja TV serije Borgen.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment