MEN, WOMEN AND CHILDREN

O tome kako sitne sudbine posmatrane sa daljine od milijardu svetlosnih godina treba da nam deluju krupnije nego kada ih proživljavamo

Men, Women and Children trebalo je da bude grandiozni ribut karijere Jasona Reitmana ozbiljno posustale nakon neuspeha Young Adult i još više Labor Day. Pretpostavljam da ga je on video kao svoj lični The Last Picture Show, a nadao se da će ga svi ostali doživeti (bar) kao "rejtmanov" Happiness, Magnolia ili American Beauty, dakle jedan od tih modernih klasika koji brutalno demolira američku srednju klasu i pokazuje da je uprkos svim mogućim njenim pokušajima samo-modernizacije ona najdepresivnija zbog sve laganijeg izumiranja tradicionalnih porodičnih vrednosti. 

Svoj film Reitman počinje iz daleka, sa satelita Vojadžer koji je 37 godina putovao do ivice Sunčevog sistema i potom se, naoružan muzičkom istorijom naše civilizacije, uputio u nepoznato. Pre nego što je prešao tu granicu on je poslednji put okinuo foto-aparatom u pravcu naše planete. Tako je nastala fotka Zemlje koju Carl Sagan naziva "Pale Blue Dot". E, pa sa te distance Reitman posmatra sudbine nekoliko junaka i njihove dece, pokušavajući da izbalansira sitninu njihovih života i podjednako beskorisno prostranstvo kosmosa. Izbor njegove perspektive, a u kontekstu pređašnjeg mu opusa, može da stvori utisak o uspostavljanju "ironične distance", ali, kao njegov vršnjak, pre bih rekao da je ovaj vid razmišljanja o stvarima zapravo duboko iskren. I otuda kreću moje simpatije spram ovog filma, uprkos njegovim očiglednim manama.

Junaci našeg filma su tate, mame i njihova deca, nekog, recimo, kalifornijskog predgrađa. Tate i mame više ne vode ljubav, iako su u braku. Mame su napustile tate i zajedničku im decu, i tek povremeno se oglase preko Fejsbuka. Mame špijuniraju aktivnosti dece, pokušavajući da ih zaštite od virtuelnih i svih ostalih opasnosti. Mame prave pedofiličarske promocije svoje dece u nadi da će ova tako lakše zabosti neku "celebrity" karijeru, kad već one nisu. Tata i nema mnogo, da budem iskren. Deca ko deca, samo o seksu i bivanju popularnim. I svi su non-fakin-stop na telefonima, kompjuterima, tabletima, društevenim mrežama. Iako ne odveć originalno, ali Reitman je efektno uključio svu tu "nemu"/ tekstualnu komunikaciju u svoj kadar davši joj prostora koliko ona i zauzima u našim životima. Otuda neke scene izgledaju načičkane porukama kao da buljite u loše osmišljen flajer sa oglasima. 

Isprepletene sudbine junaka, uglavnom bez neke drame, više kao insert iz života pred njegov omanji sudar, sa zamalo fatalnim posledicama. Indi filmovi izbacili su previše takvih poslednjih 20ak godina. Reitmanov film se izdvaja prilično opuštenim bavljenjem ozbiljnim problemima, snažnim fokusom na prožetost naših života sa svim oblicima društvenih mreža, kao i svirepo pomirljivim optimizmom spram životnih neminovnosti. Reitman praktikovanje "guranja stvari pod tepih" vidi kao koristan metod, koji traži od nas samo nešto izmenjeniju trasu kretanja kroz prostor. I ne zvuči toliko besmisleno dok to predlaže. Jer titraji koje mi pravimo dok drhtimo/ besnimo/ rušimo planine usled problema i nepravdi u životu nam, prestaju da imaju smisla već par kuća od nas, a da ne govorimo kako sve to izgleda kada Zemlja izgleda kao "bleda, plava tačka". 

Reitman traži od nas da se dostojanstveno i(li) lično susretnemo sa svim tim stvarima. Da smanjimo doživljaj i ne zanemarimo sopstveni besmisao (u odnosu na plavu tačku). Jer, paradoksalno, samo na taj način- zanemarivanjem "ličnog" postajemo deo podjedanko bez-lične kosmičke mase i njenog smisla.

Izbacivanje nekih likova i priča uteglo bi Reitmanov stav i stvorilo prostora da neki junaci izađu iz svojih karikatura (brižna majka), kao i da neke priče dobiju par autentičnijih detalja (Sandlerova porodica). A da ne govorim da je opet, kao u Labor Day, uplašen da će mu humor pokvariti ozbiljnost filma, posegao za sentimentalnošću i patetikom.

SELEKTAH: 7/ 10