WOLF ALICE - My Love Is Cool (Dirty Hit/ RCA)

Fuck! Hm. Fuck! Hm. Fuck. Moje sve snažnije simpatije prema ovom albumu su: a) ili dokaz da umem i mogu da uhvatim korak sa duplo mlađim od sebe, b) ili dokaz da baš to (više?) ne mogu

Jedan od mojih većih strahova vezan je za to da od nekog trenutka više neću umeti da raspoznam šta je stvarno novo, dobro, sveže, radikalno tj da ću, baš kao i mnogi "muzički stručnjaci" stariji od mene, početi da se hvatam za pogrešne stvari koje će mladi ljudi (kojima se možda i dalje obraćam) prezreti (kao što sam i ja jedared) kao očigledne (industrijske) poturke kreirane tako da odgovaraju njihovom "životnom stilu". Ako do toga dođe, upozorite me. A onda pucajte. It's better to burn out.

Wolf Alice su jedan takav bend.
Ovo je ta prilika kad vi treba da se naoružate.
Biću neoprezan.
Jer mlados'.

Wolf Alice su kvartet koji predvodi Ellie (cmok!) Roswell. Za sobom imaju četiri EP-ija i ovaj album, i par godina staža. Dakle, nisu "izmišljeni" juče. NME im, praktično, od početka jaše na leđima, a priče o nekakvom podmlatku grandža koje ih prate, najiskrenije nikada nisam ni razumeo, niti prepoznao u njihovoj muzici. A napisano tek važi za njihov debi.

Baš kao što svoju recenziju na Pitchforku započinje Laura Snapes konstatacijom da joj je drago što se iza NME-ijevog hajpa ne krije još jedna momačka ekipa u poluzgužvanim odelima kortinersko-vaksinovske provinijencije, tako i ja moram da kažem da sam nakon četiri relativno neupadljiva EP-ija očekivao album još više ispran medijskim sufliranjem i supervizijom.
E, sad- tu se možda razilazimo. Jer ste vi (mladi!) možda baš takav album i dobili, a ja nisam.

Jer, forfakssejk, Fluffy zvuči rani My Bloody Valentine! Nakon što su batalili The Cramps kao inspiraciju i pre nego što su otkrili LSD na gitarskoj pedali. Dok u refrenu ima vriske koja dobacuje i do dementnih gitar-pop pojava kakve su bili Back To The Planets ili Daisy Chainsaw, kojima nije smetalo da uz gitare u svoj zvuk uteraju i sintisajzere i rep popevke.

My Love Is Cool je ok naslov. Zvuči kao proglas "milenijalsa". My Love Is Cool nije grandž album, nije ni post-, a ni pre- grandž. Rekao bih da je najviše pop. Kao Bangles, Lush ili Sundays. Ellieni vokali su uglavnom nežno i milo raspleteni, uz par režanja koja ne menjaju žanr. Uglavnom zvuče i podsećaju na Rachel Goswell koja je bila sličnih godina kada je njen, daaaleko senzualniji bend, Slowdive, krčio sebi put, nošen sličnom podrškom NME-ija.
Htedoh da istaknem da My Love Is Cool zvuči kao muzika dvadesetogodišnjaka.
E, sad- tu se možda razilazimo. Jer vi (mladi!) sebe radije zamišljate kao fka twigsine bliznakinje ili Ariel Pinkove pomahnitale sestriće. A nikako ovako! Umiveno. Skoncentrisano. Nežno. (Samo)kontrolisano.
Sladunjavo!

Nije mi želja da se složimo oko toga da je My Love Is Cool odličan album dvadesetogodišnjaka za četrdesetogodišnjake.
FUCK YOU, bliznakinje i sestrići!

My Love Is Cool je zbirka neočekivano dobrih gitar-pop pesmica, u kojima možda malkice previše tradicionalno postoji razlika između strofa i refrena, njihovog broja i reda. Možda je produkcija, nadam se, pre nego bend, želela ovako čist zvuk. Ali kad vam se uši odnakostreše čućete da ispod nje stoji vrlo jednostavna ritam struktura, čak ne ni naročito ugledno snimljena, kao i da Ellie tek povremeno (kao u relativno-idiotskoj You're a Germ, namenjenoj čirlidersicama Amerike) beži od ambijenta koji svojim glasom stvara Romi iz The xx. I što su Wolf Alice "tiši", to su im pesme bolje.

My Love Is Cool neočekivano ima i neka bizarna produkcijska rešenja koja pokušavaju da iskombinuju gitarski zvuk sa hip hopom ili elektro-popom na način na koji su to, uglavnom, korporacije činile sredinom devedesetih (Garbage su, recimo, pristojan primer tog metoda). U najboljem slučaju to ovde može da prođe kao ne baš najsrećniji "retro", ali, s druge strane, treba ceniti da bend nije težio nikakvoj pomodnosti i "featuringovanju" sa aktuelnim blogosfernim zvezdama. U njihovoj postavci takve aranžmanske konstrukcije pre deluju kao spontani refleks sopstvenih muzičkih kolekcija.

Neke od najboljih stvari na ovom albumu su toliko uncool da to boli. Kao Silk. Mid-tempo balada koja u najboljem slučaju može da prođe kao da Haim obrađuju Spice Girls 2 Become 1. Ali nagrđivati ovu stvar značilo bi ne razumeti razmere njene skoro savršene konstrukcije, sklada svih elemenata, saundtrakičnog elena i konačno- enormnog stadionskog potencijala.
E, tu se možda razilazimo. Jer vi (mladi) možda mislite da ovakvu vrstu namera po difoltu treba mrzeti. Sa čim bih i mogao da se složim, ali ovaj put ne.

My Love Is Cool je, zapravo, neočekivano i neobjašnjivo uncool. Da li se radi o mašenju mete od strane nekakvih, od nas skrivenih, korporata ili (u) ovom izdanju baš tu produkcijsku i ambicijsku anahronost treba da prepoznamo kao unikatni generacijski ili, da smanjim doživljaj, autorski otisak. My Love Is Cool ne pretenduje da bude perjanica bilo čega, iako su singlovi (Bros, You're A Germ, Giant Peach) "namenskije" birani da podrže priču o grandž bendu, kao i da ga pre zadenu Amerima, nego Evropljanima iza uva (njihova muzika korišćena je u TV serijama The Leftovers i Arrow).

Ovih dana, tokom kojih me pojačane količine Slowdive podmlađuju kao Q10 krema, Wolf Alice se efektno nadovezuju kao bend sličnog senzibiliteta, ali sa daleko više mejnstrim potencijala. Što im neću zameriti.

SELEKTAH: 8/ 10