Mogao je ovo biti This Is Spinal Tap moje generacije (čekaj, zašto da ne?!!)
Beautiful Noise, kako mu i samo ime kaže, bavi se jednim od najlepših muzičkih pravaca, shoegazingom, žanrom koji je u prvoj polovini devedesetih okrečio moje odrastanje i (re)definisao moj muzički ukus.
Eric Green u epicentar (ili koren) svog filma stavlja tri benda, od kojih je sve poteklo: Cocteau Twins, Jesus And Mary Chain i My Bloody Valentine. A potom se u znatno manjoj veri bavi i sa Ride, Slowdive, Telescopes, Chapterhouse, Lush, Curve, Swervedriver, Pale Saints, a tek jedva drugim talasom koji se rasprostro (mahom Amerikom) u drugoj polovini devedesetih i tokom novog milenijuma.
I dok ja izborom bendova i njihovim rasporedom u istoriji i stvaranju shoegazinga nemam neki problem (što više pristupa to više radosti), moram da priznam da je film veliko razočarenje.
Ne znam da li je Eric Green fan ili je do pet minuta pre snimanja radio u lokalnoj filijali Rajfajzen banke, ali njegov film je školski odrađena hronologija dešavanja, prošarana hedovima aktera (pored članova bendova tu su i Ivo i McGee, poneki novinar i neki mlađi fanovi poput Gonzaleza iz M83, Ulrich Schnaussa i tipa iz Ladytron) i arhivskim snimcima nastupa bendova ili intervjua. Nikakvog kreativnog ili autorskog pristupa nema- Beautiful Noise je skoro matematički rasporedio vreme spram "važnosti" bendova i predstavio ih u prve tri četvrtine filma, da bi potom u poslednjoj četvrtini osetio potrebu da razmisli o mogućim pristupima, te su dodata poglavlja koja se bave imidžom, uskrsnućem i novim nadama, kao i (jedino intrigantno, ali samo konstatovano) zapažanje o podjednakom prisustvu oba pola u ovom žanru.
Eric Green izostaje i kao fan, i kao autor i kao akademik. Beautiful Noise deluje kao zbrzani uradak nekoga ko je prepoznao solidan komercijalni potencijal u bavljenju materijom i potom mu se posrećilo da je većina aktera živa, raspoložena da učestvuje, baš kao i neki njihovi daleko uspešniji i poznatiji fanovi (Robert Smith i Billy Corgan). Tako je dobijen film koji bi na pokojnom Trećem kanalu mogao da, u ondašnjoj produkciji Brace Karaklajića, prođe kao "film o shoegazingu".
Oni koji nemaju pojma, a zanima ih, dobiće solidno polazište, a dobro je da je neko uključio i Cocteau Twins u priču, jer oni prečesto izostaju iz nje. Oni čije je srce u ovom zvuku, biće presrećni što konačno i njihov žanr ima filmsko ovaploćenje. A najnesrećniji će biti oni, poput mene, koji su i emocionalno involvirani, ali i u ovakvim filmovima vide ogroman edukativno-naučnopopularni-kreativni potencijal.
Neposrednost koju je demonstrirao Kevin Shields, koji zvuči i izgleda kao da je ispao iz ekipe Charlijea Browna, ostaje najupečatljiviji momenat ovog filma. Dok na drugom mestu stoji iznenađujuća lucidnost Robina Guthrieja u promišljanju sopstvene karijere.
SELEKTAH: 4/ 10
Beautiful Noise, kako mu i samo ime kaže, bavi se jednim od najlepših muzičkih pravaca, shoegazingom, žanrom koji je u prvoj polovini devedesetih okrečio moje odrastanje i (re)definisao moj muzički ukus.
Eric Green u epicentar (ili koren) svog filma stavlja tri benda, od kojih je sve poteklo: Cocteau Twins, Jesus And Mary Chain i My Bloody Valentine. A potom se u znatno manjoj veri bavi i sa Ride, Slowdive, Telescopes, Chapterhouse, Lush, Curve, Swervedriver, Pale Saints, a tek jedva drugim talasom koji se rasprostro (mahom Amerikom) u drugoj polovini devedesetih i tokom novog milenijuma.
I dok ja izborom bendova i njihovim rasporedom u istoriji i stvaranju shoegazinga nemam neki problem (što više pristupa to više radosti), moram da priznam da je film veliko razočarenje.
Ne znam da li je Eric Green fan ili je do pet minuta pre snimanja radio u lokalnoj filijali Rajfajzen banke, ali njegov film je školski odrađena hronologija dešavanja, prošarana hedovima aktera (pored članova bendova tu su i Ivo i McGee, poneki novinar i neki mlađi fanovi poput Gonzaleza iz M83, Ulrich Schnaussa i tipa iz Ladytron) i arhivskim snimcima nastupa bendova ili intervjua. Nikakvog kreativnog ili autorskog pristupa nema- Beautiful Noise je skoro matematički rasporedio vreme spram "važnosti" bendova i predstavio ih u prve tri četvrtine filma, da bi potom u poslednjoj četvrtini osetio potrebu da razmisli o mogućim pristupima, te su dodata poglavlja koja se bave imidžom, uskrsnućem i novim nadama, kao i (jedino intrigantno, ali samo konstatovano) zapažanje o podjednakom prisustvu oba pola u ovom žanru.
Eric Green izostaje i kao fan, i kao autor i kao akademik. Beautiful Noise deluje kao zbrzani uradak nekoga ko je prepoznao solidan komercijalni potencijal u bavljenju materijom i potom mu se posrećilo da je većina aktera živa, raspoložena da učestvuje, baš kao i neki njihovi daleko uspešniji i poznatiji fanovi (Robert Smith i Billy Corgan). Tako je dobijen film koji bi na pokojnom Trećem kanalu mogao da, u ondašnjoj produkciji Brace Karaklajića, prođe kao "film o shoegazingu".
Oni koji nemaju pojma, a zanima ih, dobiće solidno polazište, a dobro je da je neko uključio i Cocteau Twins u priču, jer oni prečesto izostaju iz nje. Oni čije je srce u ovom zvuku, biće presrećni što konačno i njihov žanr ima filmsko ovaploćenje. A najnesrećniji će biti oni, poput mene, koji su i emocionalno involvirani, ali i u ovakvim filmovima vide ogroman edukativno-naučnopopularni-kreativni potencijal.
Neposrednost koju je demonstrirao Kevin Shields, koji zvuči i izgleda kao da je ispao iz ekipe Charlijea Browna, ostaje najupečatljiviji momenat ovog filma. Dok na drugom mestu stoji iznenađujuća lucidnost Robina Guthrieja u promišljanju sopstvene karijere.
SELEKTAH: 4/ 10
A najnesrećniji će biti oni, poput mene, koji su i emocionalno involvirani, ali i u ovakvim filmovima vide ogroman edukativno-naučnopopularni-kreativni potencijal.
ReplyDeleteMakar MI na ovom blogu da ne ostanemo uskraceni.
Pricaj nam.