Melanholija na struju
Sve neophodne podatke o Low i mojoj dubokoj vezanosti za njih napisao sam u osvrtu na njihov prošli album The Invisible Way. Sad bi valjalo dalje bavljenje njima i njihovim novim albumom pomeriti u nekom smeru.
Ako je, Tweedy-jeva produkcija na prošlom albumu učinila da Low zvuče kao "tradicionalističkiji" bend, sad imam utisak (a da ostanem "u društvu sa Wilco") da se produkcije prihvatio Nels Cline. Album je, inače, producirao BJ Burton, čovek koji je sličan posao ove godine već obavio i za The Tallest Man On Earth (a prethodnih godina i za The Love Language, The Rosebuds i Megafaun). On je sačuvao Tweedy-jevu predstavu da su Low veći i rokerskiji bend nego što jesu (kvintet u najmanjem slučaju) i sve pesme ostavljaju utisak usviranosti i odsviranosti od strane benda. Što je za trio koji je skoro dve decenije pre toga ostavljao utisak hermetičnog, pa možda i autističnog dua, veliki pomak. Jedino što sada taj bend, a zamislimo da je taj bend Radiohead, manje zainteresovan da pravi The Bends (to je bio The Invisible Way), već stremi ka Kid A, a sada je na nivou Amnesiaca (koji je, btw, tuce puta bolji album od Kid A).
Kad sam već zamrsio, da, ipak, napomenem- Ones And Sixes nije "elektronski album" Low. Ali, u odnosu na preostalih deset izdanja, on deluje kao da su aranžmani uključili najviše neorganskih ili neorganski zvučećih instrumenata. Koji su potom pažljivo aranžirani zajedno sa klasičnim rok instrumentima u miks i atmosferu koja je i dalje "Low", "low", "bendovska" i, za Low standarde, pozamašno progresivna. Burtonov doprinos je veličanstven u tome što je pronašao pravu meru svih tih stvari i kreirao jedan od, rekao bih, najpitkijih Low albuma. Ovaj put i za mlađe od 30 godina.
Ne gubite razum, Ones And Sixes nije "trip hop izdanje Low", iako bi mu se mnogi trudbenik marketinških agencija obradovao u radno vreme. Jer prija. Jer su Alan i Mimi raspevaniji nego ikada, pa u Lies, kad Mimi preuzme vokale, pesma zvuči skoro identično kao Fleetwood Mac. A u No End, kao što i rekoh u fenomenalnom tokšou Moć veštica- Low imaju svoju najveseliju i najpoletniju pesmu. Springsteena skoro!
Za bend koji je, praktično nastao, iz vapaja i dronova, koji se čitavu prvu deceniju gnezdio u sopstvenom zvuku kao crv u mrtvačkom kovčegu, ono što su Low postigli od The Great Destroyer je neverovatno, i možda ne toliko očigledno lakše-zainteresovanom-slušaocu. A da pri tome i dalje imaju potpuno vlasništvo nad sopstvenim zvukom. Nijedan bend ne zvuči kao Low. Čak ni sada kada Low pokušavaju da malo zvuče kao drugi bendovi.
Er se ja to ponavljam?
Gentle "Warp-asto" škrguće dok se preko toga lagano preliva Sigur Ros smesa. Neočekivano radikalna stvar za početak albuma, i lažna najava za album koji se neće desiti. Promotivni singl No Comprende ekonomiše tradicionalistički, ali Mimin bek-vokal čini čuda za ovaj špageti bluz. Kao parnjak ove pesme deluje mi The Innocents, podjednako mračna i pogranično meksička. A, uz desetominutnu Landslide, pri kraju albuma, mogli bi čak da govorimo i o mini-trilogiji, gde ovaj treći deo, na momente dosta zlokobno, obrađuje stizanje u Ameriku. Ili raj. Spanish Translation bi bio "klasik Low" da nema ambijentalnih pasaža na sintisajzeru koji uobičajeni intimistički doživljaj ovaj put dele i sa iskrckanim glečerima. U Congregation "dečija" ritam mašina kontrira vapajima kreirajući pesmicu koja mi i dalje zvuči kao nerazrađen demo. U Into You, jedna druga ritam mašina, sa tvinpiksovskim rivrbom na basu stvara utisak kao da su devedesete i dalje tu. I mi nepomični. Iz iste dekade dejstvuje i Kid In The Corner koja položena na gitarske rifove podseća na lo-fi eksperimentisanja R.E.M. na Monster. What Part of Me, baš kao i No End, zagovara energičniji, veseliji pristup i skoro da bi mogli da kažemo da se radi o "radijskom hitu". U završnoj temi DJ, Alan i Mimi opuštaju se u čudesnoj soft melodrami, omamljujući nas neočekivanim efektima na vokalima i stihovima poput "like a DJ, you gotta shake that"...
Ako niste do sada, ovo je lepa prilika da padnete vrlo nisko.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Sve neophodne podatke o Low i mojoj dubokoj vezanosti za njih napisao sam u osvrtu na njihov prošli album The Invisible Way. Sad bi valjalo dalje bavljenje njima i njihovim novim albumom pomeriti u nekom smeru.
Ako je, Tweedy-jeva produkcija na prošlom albumu učinila da Low zvuče kao "tradicionalističkiji" bend, sad imam utisak (a da ostanem "u društvu sa Wilco") da se produkcije prihvatio Nels Cline. Album je, inače, producirao BJ Burton, čovek koji je sličan posao ove godine već obavio i za The Tallest Man On Earth (a prethodnih godina i za The Love Language, The Rosebuds i Megafaun). On je sačuvao Tweedy-jevu predstavu da su Low veći i rokerskiji bend nego što jesu (kvintet u najmanjem slučaju) i sve pesme ostavljaju utisak usviranosti i odsviranosti od strane benda. Što je za trio koji je skoro dve decenije pre toga ostavljao utisak hermetičnog, pa možda i autističnog dua, veliki pomak. Jedino što sada taj bend, a zamislimo da je taj bend Radiohead, manje zainteresovan da pravi The Bends (to je bio The Invisible Way), već stremi ka Kid A, a sada je na nivou Amnesiaca (koji je, btw, tuce puta bolji album od Kid A).
Kad sam već zamrsio, da, ipak, napomenem- Ones And Sixes nije "elektronski album" Low. Ali, u odnosu na preostalih deset izdanja, on deluje kao da su aranžmani uključili najviše neorganskih ili neorganski zvučećih instrumenata. Koji su potom pažljivo aranžirani zajedno sa klasičnim rok instrumentima u miks i atmosferu koja je i dalje "Low", "low", "bendovska" i, za Low standarde, pozamašno progresivna. Burtonov doprinos je veličanstven u tome što je pronašao pravu meru svih tih stvari i kreirao jedan od, rekao bih, najpitkijih Low albuma. Ovaj put i za mlađe od 30 godina.
Ne gubite razum, Ones And Sixes nije "trip hop izdanje Low", iako bi mu se mnogi trudbenik marketinških agencija obradovao u radno vreme. Jer prija. Jer su Alan i Mimi raspevaniji nego ikada, pa u Lies, kad Mimi preuzme vokale, pesma zvuči skoro identično kao Fleetwood Mac. A u No End, kao što i rekoh u fenomenalnom tokšou Moć veštica- Low imaju svoju najveseliju i najpoletniju pesmu. Springsteena skoro!
Za bend koji je, praktično nastao, iz vapaja i dronova, koji se čitavu prvu deceniju gnezdio u sopstvenom zvuku kao crv u mrtvačkom kovčegu, ono što su Low postigli od The Great Destroyer je neverovatno, i možda ne toliko očigledno lakše-zainteresovanom-slušaocu. A da pri tome i dalje imaju potpuno vlasništvo nad sopstvenim zvukom. Nijedan bend ne zvuči kao Low. Čak ni sada kada Low pokušavaju da malo zvuče kao drugi bendovi.
Er se ja to ponavljam?
Gentle "Warp-asto" škrguće dok se preko toga lagano preliva Sigur Ros smesa. Neočekivano radikalna stvar za početak albuma, i lažna najava za album koji se neće desiti. Promotivni singl No Comprende ekonomiše tradicionalistički, ali Mimin bek-vokal čini čuda za ovaj špageti bluz. Kao parnjak ove pesme deluje mi The Innocents, podjednako mračna i pogranično meksička. A, uz desetominutnu Landslide, pri kraju albuma, mogli bi čak da govorimo i o mini-trilogiji, gde ovaj treći deo, na momente dosta zlokobno, obrađuje stizanje u Ameriku. Ili raj. Spanish Translation bi bio "klasik Low" da nema ambijentalnih pasaža na sintisajzeru koji uobičajeni intimistički doživljaj ovaj put dele i sa iskrckanim glečerima. U Congregation "dečija" ritam mašina kontrira vapajima kreirajući pesmicu koja mi i dalje zvuči kao nerazrađen demo. U Into You, jedna druga ritam mašina, sa tvinpiksovskim rivrbom na basu stvara utisak kao da su devedesete i dalje tu. I mi nepomični. Iz iste dekade dejstvuje i Kid In The Corner koja položena na gitarske rifove podseća na lo-fi eksperimentisanja R.E.M. na Monster. What Part of Me, baš kao i No End, zagovara energičniji, veseliji pristup i skoro da bi mogli da kažemo da se radi o "radijskom hitu". U završnoj temi DJ, Alan i Mimi opuštaju se u čudesnoj soft melodrami, omamljujući nas neočekivanim efektima na vokalima i stihovima poput "like a DJ, you gotta shake that"...
Ako niste do sada, ovo je lepa prilika da padnete vrlo nisko.
SELEKTAH: 8plus/ 10
brate, kako bi bilo extra da marina kotevski sluša low. mislim, onakvo dupe i low... reci...
ReplyDeletePomenuti atributi Marine Kotevski zaista jesu za svaki respekt. Međutim, mene više zanima zašto si The Great Destroyer uzeo za kamen međaš bilo čega? Na stranu što nisam siguran da kamen međaš u opusu Low uopšte postoji, niti da je potrebno tražiti ga.
ReplyDelete