10 albuma. 20 godina postojanja. Zilion % bolji bend od bilo kog vašeg.
Moram da priznam da se nisam baš obradovao vesti da će Jeff Tweedy iz Wilco da producira novi album mog najomiljenijeg benda. Uncle Tupelo su mi bilo umereno zanimljivi i razumljivi u ono vreme kad je Americana tek krenula da stiče prave fanove, a Wilco nikada nisam ni najmanje zavoleo, uprkos brojnim pokušajima. Nije mi tu bilo neke posebne supstance, a stil mi je previše ličio na neke druge stvari koje isto također nisam voleo (- dobar deo autora rado emitovanih u "Tajanstvenom vozu"). I nakon par inicijalnih preslušavanja The Invisible Way (album je liknuo još pre Nove godine) požalio sam se Milošu Ivanoviću da mi se ne dopada što je Tweedy pokušao da napravi od Low jedan običan, tradicionalno zvučeći country-rock bend. Učinilo mi se da je iz benda proterao mističnost koja provejava i kroz njihova najminimalističkija izdanja i da im je nekako prepakovao dušu u nešto što bi Ameri mogli da zaliju pivom.
Kakva sam budaletina bio!
Ali nisam odustao. Vrteo sam The Invisible Way noćima pre spavanja, uz Neil Youngovu biografiju, i toliko sam ga zavoleo, istražio i pronikao da sada ponosno mislim da je u pitanju jedan od njihovih najboljih albuma. Alan Sparhawk kaže (u poprilično dosadnom intervjuu Stereogumu) da je album snimljen iz dva cuga, od po pet dana, i da je Tweedy-jev najveći doprinos bio što je Sparhawku pozajmio dve od svojih bezbroj gitara. I što ih je podsetio na postojanje klavira kao instrumenta (ostalo mi je nejasno čija je inicijativa bila da gitara i klavir kroje najveći deo zvuka na albumu). Kako god, ispostavlja se da je ono što mi se isprva činilo kao pogrešna kreativna direkcija zapravo ono što je najbolje leglo bendu koji postoji već dvadeset godina.
Ako nikada niste slušali Low vi ste moron. Ili niste, ako nakon ovog teksta priuštite sebi priliku da to uradite. Bend je iz malog mesta Duluth, čine ga mormonski bračni par Alan Sparhawk i Mimi Parker i jedan basista (od kojih je to najduže bio Zak Sally, a sada je to Steve Garrington). Slično ljubavnom bračnom paru iz mog drugog omiljenog sastava, Yo La Tengo, i Low nikada nisu pokušali da pobegnu predaleko od sebe. Njihova muzika se može opisati sledećim rečima: tiha, Americana, depresivna, gospel, tmurna, sahranaška, bezritmaška, božija, heroin, folk, vatra, nesreća, nada, čudesna. I takva je već 20 godina. I takva je da žanr ne treba da zovemo "slowcore" već "Low". Barem u njihovom slučaju. Ali, to ovde nije mana. Low su pravili napore, nekad veće, nekad manje, da nešto toliko okoštalo, nepromenljivo, fundamentalno zakamufliraju, malčice izmene, dodaju mu na godinama, raspoloženju, biografiji. I u tim nijansama i u toj nemogućnosti promene leži najveća vrednost njihove muzike. Baby, you're either Low or not.
Tweedy je, dakle, priredio Low kao jedan bend koji 20 godina pokušava da stigne do onoga što bi mogli da nazovemo "kvintesencijom" Americane tj najtradicionalnije moguće zvučećeg downtempo country rocka, i konačno je uspeo u tome. The Invisible Way zvuči kao predposthumno izdanje Lorette Lynn, kristalnom čistoćom i elegancijom aranžmana podseća na Bill Callahanove Woke On A Whaleheart i Sometimes I Wish We Were An Eagle, a tokom ovih poslednjih par preslušavanja palo mi je napamet da bi verovatno ceo svet svršio ako bi ovako zvučao novi album Fleetwood Mac (o, da!). Sklad je najveći domet The Invisible Way. Očaravajuća odmerenost vokala, njihove jačine, prateće podloge, aranžmanske razigranosti instrumenata i to što je klavir poput fila dobio dovoljno prostora da da mekoću, gipkost i specifičan ukus torti na čiju smo strukturu navikli.
Možda ćete vi pametniji od mene odmah primetiti prozračnost The Invisible Way i lakoću sa kojom on može da se konzumira. Pesme poput Just Make It Stop ili So Blue zvuče kao nešto čime su se Low najviše približili hit singlu i nečemu što bi moglo da se nađe na greatest hits setu pomenutih Fleetwood Mac. A da pri tome ispod aptempo svirke (za Low standard!) sve i dalje zvuči kao njihova, bremenita pesma. I kad smo kod ovih pesama, koje peva Mimi, mislim da je Tweedy (od svih dosadašnjih producenata, uključujući Sparhawka) dao i najviše prostora Miminom glasu i dao joj podstreka da se raspeva koliko može. Pri tome sve je to snimljeno tako da može bez problema da se provuče između ostalih "radijskih hitova" na nekoj kamiondžijskoj AM stanici, a da pri tome ne izgubi svoj BNM status na Fuckforku.
Pošteno bi bilo reći i da Alan zvuči (nešto) manje preteće i sumorno u nekim pesmama (poput prelepe Mother) i da bi čovek u njegovom sviruckanju mogao da pronađe nešto od Neil Youngovog zena (govorim o albumima poput Harvest Moon, naravno, i sličnima). Naravno, iz svoje se kože ne može, pa već u susednoj, On My Own, Sparhawk na pola pesme masakrira poletni bluegrass ritam skoro sludgeovskim gitarama i prepušta se svirepoj vokalnoj onaniji. Dok nekome želi "srećan rođendan". Slušajte solo na gitari i tu je opet onaj Neil Youngov(ski) zen, samo iz Tonight's The Night i njoj sličnoj koje spavaju sa anđelima.
Low i Tweedy su uspeli da nespornu zahtevnost benda i nešto što funkcioniše kao njihov stil svedu na prihvatljiv minimum (fenomenalan primer za to je uvodna Plastic Cup), a da na terenu koji kod drugih bendova obično predstavlja "middle of the road" svirku redizajniraju identitet benda. kao nekog ko je lep i kad obuče ono što svi drugi nose, a ne samo u svojeručno skrojenim krpama. I odjednom njegova stidljivost deluje kao naša, i njegove muke zvuče kao da su tu bile vekovima, za sve nas.
Prvi ozbiljan kandidat za "album godine".
SELEKTAH: 9plus/ 10
Moram da priznam da se nisam baš obradovao vesti da će Jeff Tweedy iz Wilco da producira novi album mog najomiljenijeg benda. Uncle Tupelo su mi bilo umereno zanimljivi i razumljivi u ono vreme kad je Americana tek krenula da stiče prave fanove, a Wilco nikada nisam ni najmanje zavoleo, uprkos brojnim pokušajima. Nije mi tu bilo neke posebne supstance, a stil mi je previše ličio na neke druge stvari koje isto također nisam voleo (- dobar deo autora rado emitovanih u "Tajanstvenom vozu"). I nakon par inicijalnih preslušavanja The Invisible Way (album je liknuo još pre Nove godine) požalio sam se Milošu Ivanoviću da mi se ne dopada što je Tweedy pokušao da napravi od Low jedan običan, tradicionalno zvučeći country-rock bend. Učinilo mi se da je iz benda proterao mističnost koja provejava i kroz njihova najminimalističkija izdanja i da im je nekako prepakovao dušu u nešto što bi Ameri mogli da zaliju pivom.
Kakva sam budaletina bio!
Ali nisam odustao. Vrteo sam The Invisible Way noćima pre spavanja, uz Neil Youngovu biografiju, i toliko sam ga zavoleo, istražio i pronikao da sada ponosno mislim da je u pitanju jedan od njihovih najboljih albuma. Alan Sparhawk kaže (u poprilično dosadnom intervjuu Stereogumu) da je album snimljen iz dva cuga, od po pet dana, i da je Tweedy-jev najveći doprinos bio što je Sparhawku pozajmio dve od svojih bezbroj gitara. I što ih je podsetio na postojanje klavira kao instrumenta (ostalo mi je nejasno čija je inicijativa bila da gitara i klavir kroje najveći deo zvuka na albumu). Kako god, ispostavlja se da je ono što mi se isprva činilo kao pogrešna kreativna direkcija zapravo ono što je najbolje leglo bendu koji postoji već dvadeset godina.
Ako nikada niste slušali Low vi ste moron. Ili niste, ako nakon ovog teksta priuštite sebi priliku da to uradite. Bend je iz malog mesta Duluth, čine ga mormonski bračni par Alan Sparhawk i Mimi Parker i jedan basista (od kojih je to najduže bio Zak Sally, a sada je to Steve Garrington). Slično ljubavnom bračnom paru iz mog drugog omiljenog sastava, Yo La Tengo, i Low nikada nisu pokušali da pobegnu predaleko od sebe. Njihova muzika se može opisati sledećim rečima: tiha, Americana, depresivna, gospel, tmurna, sahranaška, bezritmaška, božija, heroin, folk, vatra, nesreća, nada, čudesna. I takva je već 20 godina. I takva je da žanr ne treba da zovemo "slowcore" već "Low". Barem u njihovom slučaju. Ali, to ovde nije mana. Low su pravili napore, nekad veće, nekad manje, da nešto toliko okoštalo, nepromenljivo, fundamentalno zakamufliraju, malčice izmene, dodaju mu na godinama, raspoloženju, biografiji. I u tim nijansama i u toj nemogućnosti promene leži najveća vrednost njihove muzike. Baby, you're either Low or not.
Tweedy je, dakle, priredio Low kao jedan bend koji 20 godina pokušava da stigne do onoga što bi mogli da nazovemo "kvintesencijom" Americane tj najtradicionalnije moguće zvučećeg downtempo country rocka, i konačno je uspeo u tome. The Invisible Way zvuči kao predposthumno izdanje Lorette Lynn, kristalnom čistoćom i elegancijom aranžmana podseća na Bill Callahanove Woke On A Whaleheart i Sometimes I Wish We Were An Eagle, a tokom ovih poslednjih par preslušavanja palo mi je napamet da bi verovatno ceo svet svršio ako bi ovako zvučao novi album Fleetwood Mac (o, da!). Sklad je najveći domet The Invisible Way. Očaravajuća odmerenost vokala, njihove jačine, prateće podloge, aranžmanske razigranosti instrumenata i to što je klavir poput fila dobio dovoljno prostora da da mekoću, gipkost i specifičan ukus torti na čiju smo strukturu navikli.
Možda ćete vi pametniji od mene odmah primetiti prozračnost The Invisible Way i lakoću sa kojom on može da se konzumira. Pesme poput Just Make It Stop ili So Blue zvuče kao nešto čime su se Low najviše približili hit singlu i nečemu što bi moglo da se nađe na greatest hits setu pomenutih Fleetwood Mac. A da pri tome ispod aptempo svirke (za Low standard!) sve i dalje zvuči kao njihova, bremenita pesma. I kad smo kod ovih pesama, koje peva Mimi, mislim da je Tweedy (od svih dosadašnjih producenata, uključujući Sparhawka) dao i najviše prostora Miminom glasu i dao joj podstreka da se raspeva koliko može. Pri tome sve je to snimljeno tako da može bez problema da se provuče između ostalih "radijskih hitova" na nekoj kamiondžijskoj AM stanici, a da pri tome ne izgubi svoj BNM status na Fuckforku.
Pošteno bi bilo reći i da Alan zvuči (nešto) manje preteće i sumorno u nekim pesmama (poput prelepe Mother) i da bi čovek u njegovom sviruckanju mogao da pronađe nešto od Neil Youngovog zena (govorim o albumima poput Harvest Moon, naravno, i sličnima). Naravno, iz svoje se kože ne može, pa već u susednoj, On My Own, Sparhawk na pola pesme masakrira poletni bluegrass ritam skoro sludgeovskim gitarama i prepušta se svirepoj vokalnoj onaniji. Dok nekome želi "srećan rođendan". Slušajte solo na gitari i tu je opet onaj Neil Youngov(ski) zen, samo iz Tonight's The Night i njoj sličnoj koje spavaju sa anđelima.
Low i Tweedy su uspeli da nespornu zahtevnost benda i nešto što funkcioniše kao njihov stil svedu na prihvatljiv minimum (fenomenalan primer za to je uvodna Plastic Cup), a da na terenu koji kod drugih bendova obično predstavlja "middle of the road" svirku redizajniraju identitet benda. kao nekog ko je lep i kad obuče ono što svi drugi nose, a ne samo u svojeručno skrojenim krpama. I odjednom njegova stidljivost deluje kao naša, i njegove muke zvuče kao da su tu bile vekovima, za sve nas.
Prvi ozbiljan kandidat za "album godine".
SELEKTAH: 9plus/ 10
meni je Secret Name i dalje favorit. gledao sam ih 4x, ali više ne dolaze u moje selo.
ReplyDeletekandidat za album godine? zasad', "Like Rats"
do jaja ti zavidim što si ih gledao (toliko puta) i više ne pričam sa tobom!
DeleteLow još nisam čuo, ipak, kandidat za album godine je i te kako u vezi sa mitskim Uncle Tupelo, to je Jay Farrar-ov Son Volt sa albumom Honky Tonk!
ReplyDeletejay je svakako zanimljiviji deo UT. sad ću da čekiram honky tonk, onaj travelling wilburys projekat mu je verovatno bio najbolja stvar koju je uradio, but that's just me
DeleteZašto mi, dok slušam The Invisible Way, stalno pada na pamet soundtrack za film "Kosa" Miloša Formana kada ova muzika nije arogantna i agresivna u propovedanju ljubavi. Naprotiv, ponizna je i suptilna. Možda zato što ljubav nije više javna stvar kao onih godina, već više privatna, ako je ima. Remek-delo.
Deletehttp://oneweekoneband.tumblr.com/post/5345989382/mark-kozeleks-parent-teacher-conference
ReplyDelete"jay je svakako zanimljiviji deo UT" verovatno mislis na njegovo unjkavo jednolicno ravno sve do laznedrzave kosovo pevanje!? ajde ako odzvizdis neku pesmu son volt ili makar da pevusis skidam ti kapu!! muzicki je pogotovo uniformno isti da nema sanse da razlikujemo period! a wilco nemaju supstancu dzizs krajst meri end dzozes vujanovicu nasmeja me od rana jutra
ReplyDeletei meni je jay daleko zanimljiviji od tweedeya. albumi na nonesuch i dbpm su mi nekako ni tamo na 'vamo. ja ut nekako vidim pre kao tradicionaliste, nego nekoga ko gazi po njoj (mislim tradiciji).
ReplyDeletejay je pripovedac/propovedac, mozes da spavas dok ga slusas, a mozes i da pratis pricu i prilicno se uneses u istu. nenametljiv.
nekako sto duze slusam Low, Mimi mi je draza, drzi bend na okupu, ne zeli da svira klasicne bubnjeve, ulece sa harmonijama, pa se povuce, ne eksponira se. i cini mi se da se Alan stabilizovao. bilo je grozno gledati ga kako se trese i koluta ocima na bini, mada oni kao i imaju to nesto joy divisionersko. moguce da su Zak i Matt bas zbog njegove nestabilnosti ostavili bend iz dylanove rodne grude.
but dont be a-fraid of the dark...
ReplyDelete