To je što kaže da jeste, pa koga zanima...
Odmah na početku objasniću (nekima?) ovako visoku ocenu- ovo jeste film o Manic Street Preachers. Ovo je film koji ih približava, pušta nas da im sami onjuškamo zadah oko usta, koji ih ne ulepšava, ne senzacionalizuje, koji ih ne pojašnjava, ne sentimentalizuje, ne legendalizuje... i pri tome ostavlja utisak da i oni sami sebe baš ovako vide.
Ovo je film o Manic Street Preachers nakon koga mi se ne čini mogućim da može da se napravi verniji prikaz njihovog lika i dela. Barem koliko je meni poznato (a to je ono što je ovde jedan od neprejebivih kriterijuma, drugari, ne zaboravite!).
Ja sam jedan od njihovih (umerenih) fanova, koji misli da je Lifeblood odlična ploča, i da je, još više, singl The Love of Richard Nixon jedan od njihovih najboljih singlova. A to čak ni James Dean Bradfield ne misli, tj baš to i kaže u filmu.
Mislim i da se Richey ložio na Nicky-ja, pa je tikva pukla. Ili nije mogla da naraste.
Mislim i da kad pomešate (bivšeg muzičkog saradnika Radija B92) Gorana Filipovića sa (bivšim muzičkim urednikom Radija B92) Tomislavom Grujićem dobijate Jamesa Deana Bradfielda.
Mislim da je Holy Bible i dalje neslušljiv "u cugu" (i interesantno mi je koliko mu je malo vremena posvećeno u ovom filmu, spram vremena koje mu je posvećeno u žurnalističkim bavljenjima bendom).
Mislim i da Sean Moore izgleda kao rođak Davida Gedgea koga deli još par ispita da završi ETF (inače, film nas upoznaje sa tim da je jedan od Seanovih hobija skupljanje oružja i njegova upotreba na terenima namenjim za to).
Mislim i da su Manic Street Preachers jedan zanimljiv bend.
Da, njihova karijera počela je sa autodestruktivnim planovima da budu veći od Beatlesa koji su veći od Isusa, ali Generation Terrorists (eto imena albuma koje više nećemo čuti) je nešto malo "charts" sunca video tek sa šestim singlom Motorcycle Emptiness. Planovi su dodatno otišli dođavola neuspelim pokušajem da budu "veći od Bon Jovi" na Gold Against The Soul, da bi sa Holy Bible stigli tamo gde su prvobitno nameravali, ali bez milijuna dolara koji su to trebalo da zaslade.
Film Elizabeth Marcus nehronološkim redom i retko emotivno-inteligentnim putem približava nam Jamesa, Nicky-ja i Seana (u izvesnoj meri i Richey-a) i kao deo tima, i kao "pričere" za sebe. James je alfaiomega, Nicky piše stihove i artizuje bend (što je Richey doveo do autoironičnih granica), a Sean je tiha, talentovana voda. MSP, slično U2, iako prijatelji "iz škole", deluju kao ljudi dobrano voljni i svikli na to rade jedni sa drugima, svesni da je bend njihov zajednički projekat u čijoj dobrobiti podjedanko participiraju. MSP, s druge strane, svih bombastičnih izjava, imena albuma, pesama i žutih ajlajnera, deluje kao neverovatno zdrava i samosvesna tvorevina. Kapiram da ih je to i održalo skoro četvrt veka u biznisu, i dalje ih drži.
No Manifesto apsolutno ne pokušava ni na jedan način da konceptualizuje bend ili svoje bavljenje njime. Čak šta, objektivnosti radi, u priču su ravnopravno uključeni i fanovi koji svojim komentarima na određene faze benda daju sudove poprilične relevantnosti, dok bend, s druge strane, jasno pokazuje da se diskusija sa njima vodi od početka tj da MSP itekako slušaju šta im je poručeno. Gde "slušaju" ne znači "poslušaju", naravno.
Rekao bih da je poštenje, na svim nivoima definisalo rad, uspeh i kvalitet ovog benda. Sve su sami probali, pogrešili, naučili, probali ponovo, uspeli, omanuli. I u svemu tome nema nikakve gorčine, potisnute ljutine, stvari kojima bi psiholozi Metallicae mogli da se pozabave. Naprotiv, susretnuti smo sa egom-u-odsustvu, neposrednošću, duhovitošću, pravednošću... sve nekim kvalitetima koje nismo očekivali od benda koji se isprva činio tek malo talentovanijim od Sigue Sigue Sputnik.
No Manifesto će prošetati kroz sve faze benda (sem ove poslednje sa albumima blizancima) i iz nekog razloga priču započeti periodom pred objavljivanje Send Away The Tigers (iz 2007.), kao da je originalno dokumentarac tada bio planiran, pa neplanirano realizovan tek par godina kasnije. Svim izdanjima prišlo se iz aspekta koji je nekako i obojio njihovo originalno objavljivanje i film ne pati ni od kakve formulaičnosti ili templejtizma. Naprotiv. On vodi diskusiju.
Čak i ako vas ne zanima, odlično je kao primer kako treba.
SELEKTAH: 9 (a povremeno i više)/ 10
Odmah na početku objasniću (nekima?) ovako visoku ocenu- ovo jeste film o Manic Street Preachers. Ovo je film koji ih približava, pušta nas da im sami onjuškamo zadah oko usta, koji ih ne ulepšava, ne senzacionalizuje, koji ih ne pojašnjava, ne sentimentalizuje, ne legendalizuje... i pri tome ostavlja utisak da i oni sami sebe baš ovako vide.
Ovo je film o Manic Street Preachers nakon koga mi se ne čini mogućim da može da se napravi verniji prikaz njihovog lika i dela. Barem koliko je meni poznato (a to je ono što je ovde jedan od neprejebivih kriterijuma, drugari, ne zaboravite!).
Ja sam jedan od njihovih (umerenih) fanova, koji misli da je Lifeblood odlična ploča, i da je, još više, singl The Love of Richard Nixon jedan od njihovih najboljih singlova. A to čak ni James Dean Bradfield ne misli, tj baš to i kaže u filmu.
Mislim i da se Richey ložio na Nicky-ja, pa je tikva pukla. Ili nije mogla da naraste.
Mislim i da kad pomešate (bivšeg muzičkog saradnika Radija B92) Gorana Filipovića sa (bivšim muzičkim urednikom Radija B92) Tomislavom Grujićem dobijate Jamesa Deana Bradfielda.
Mislim da je Holy Bible i dalje neslušljiv "u cugu" (i interesantno mi je koliko mu je malo vremena posvećeno u ovom filmu, spram vremena koje mu je posvećeno u žurnalističkim bavljenjima bendom).
Mislim i da Sean Moore izgleda kao rođak Davida Gedgea koga deli još par ispita da završi ETF (inače, film nas upoznaje sa tim da je jedan od Seanovih hobija skupljanje oružja i njegova upotreba na terenima namenjim za to).
Mislim i da su Manic Street Preachers jedan zanimljiv bend.
Da, njihova karijera počela je sa autodestruktivnim planovima da budu veći od Beatlesa koji su veći od Isusa, ali Generation Terrorists (eto imena albuma koje više nećemo čuti) je nešto malo "charts" sunca video tek sa šestim singlom Motorcycle Emptiness. Planovi su dodatno otišli dođavola neuspelim pokušajem da budu "veći od Bon Jovi" na Gold Against The Soul, da bi sa Holy Bible stigli tamo gde su prvobitno nameravali, ali bez milijuna dolara koji su to trebalo da zaslade.
Film Elizabeth Marcus nehronološkim redom i retko emotivno-inteligentnim putem približava nam Jamesa, Nicky-ja i Seana (u izvesnoj meri i Richey-a) i kao deo tima, i kao "pričere" za sebe. James je alfaiomega, Nicky piše stihove i artizuje bend (što je Richey doveo do autoironičnih granica), a Sean je tiha, talentovana voda. MSP, slično U2, iako prijatelji "iz škole", deluju kao ljudi dobrano voljni i svikli na to rade jedni sa drugima, svesni da je bend njihov zajednički projekat u čijoj dobrobiti podjedanko participiraju. MSP, s druge strane, svih bombastičnih izjava, imena albuma, pesama i žutih ajlajnera, deluje kao neverovatno zdrava i samosvesna tvorevina. Kapiram da ih je to i održalo skoro četvrt veka u biznisu, i dalje ih drži.
No Manifesto apsolutno ne pokušava ni na jedan način da konceptualizuje bend ili svoje bavljenje njime. Čak šta, objektivnosti radi, u priču su ravnopravno uključeni i fanovi koji svojim komentarima na određene faze benda daju sudove poprilične relevantnosti, dok bend, s druge strane, jasno pokazuje da se diskusija sa njima vodi od početka tj da MSP itekako slušaju šta im je poručeno. Gde "slušaju" ne znači "poslušaju", naravno.
Rekao bih da je poštenje, na svim nivoima definisalo rad, uspeh i kvalitet ovog benda. Sve su sami probali, pogrešili, naučili, probali ponovo, uspeli, omanuli. I u svemu tome nema nikakve gorčine, potisnute ljutine, stvari kojima bi psiholozi Metallicae mogli da se pozabave. Naprotiv, susretnuti smo sa egom-u-odsustvu, neposrednošću, duhovitošću, pravednošću... sve nekim kvalitetima koje nismo očekivali od benda koji se isprva činio tek malo talentovanijim od Sigue Sigue Sputnik.
No Manifesto će prošetati kroz sve faze benda (sem ove poslednje sa albumima blizancima) i iz nekog razloga priču započeti periodom pred objavljivanje Send Away The Tigers (iz 2007.), kao da je originalno dokumentarac tada bio planiran, pa neplanirano realizovan tek par godina kasnije. Svim izdanjima prišlo se iz aspekta koji je nekako i obojio njihovo originalno objavljivanje i film ne pati ni od kakve formulaičnosti ili templejtizma. Naprotiv. On vodi diskusiju.
Čak i ako vas ne zanima, odlično je kao primer kako treba.
SELEKTAH: 9 (a povremeno i više)/ 10
Sigue Sigue Sputnik! U Jagodini, nedaleko od mene a nije moj, postoji grafit kome, istinabog, nedostaje neko slovo - ko bi nepogrešivo napisao svih 17 - ali toeto! Čoveče, kad se setim samo https://www.youtube.com/watch?v=pk30a0qsVIk na 3K
ReplyDeleteČuj tek http://ssselectronic.bandcamp.com/track/cheree-cheree
Ću gledati.
i ja mislim da je lifeblood odlična ploča, a to sam mislio i kad je izašla. no, bojim se da to ne znači i da su ove koje su došle posle nje makar dobre ploče. naime, sranje su.
ReplyDeletevrlo visoko na listi omiljenih grupa. nisam siguran da uzivaju neku veliku popularnost ni kod nas ni u evropi ali nema ni veze mislim da ih zabole bas da budu cenjeni kao Radiohead, oni su ograniceni pop pesmom & refrenom koji moze da se zvizdi (sto je sve sjajna stvar!!). poseban ugao su tekstovi prvo edwardsovi pa wire-ovi. prvo su ih optuzivali da su lazni levicari onda da im emocije nisu iskrene (!?). uvek ima nezadovoljnih. svaki bend koji je u stanju da smisli refren na "I'm just a patsy" i da tako digne noge na sto i zajebe sve ozbiljne prethodne faze....kod mene ima ooogroman kredit!
ReplyDeletekako bre ne uživaju kod nas? zar se ne sećaš transparenta 'if you tolerate this your children will be next' na 'pesma nas je održala' 1999?
DeleteVeliki bend. Ali uvek im fali nešto da kompletiraju. Sada je to svirka u Pjongjangu.
ReplyDeleteOdem juce na @!rent da se okoristim, 4 od 5 njih u swarmu sa srpskim zastavama, fridome uticajdzijo
ReplyDeletekontam da je @!rent nešto na račun ešli medison. swarm bi bio švarma, verovatno. znači gordan paunović, migranti, angela merkel. srpske zastave su prozivka na račun fridomovog nacionalističkog opusa. uticajdžija - istok pavlović, zapad todorović. sve jasno, hvala.
Delete