Mali film koji ne poraste
The Gift je rediteljski debi glumca Joela Edgertona (koga ne pamtim ni iz jednog filma). Pored njega, u filmu još igraju i Jason Bateman (konačno kastovan za ulogu koju može super da igra) i Rebecca Hall (koje se istotakođer ne sećam ni iz jednog filma). Držim da ove moje opaske na glumačke karijere nećete držati zaozbiljno i kao glup primer omalovažavanja ovog filma. Zapravo, trudim se da raspričam recenziju u kojoj i nemam i ne želim mnogo toga da kažem.
Bateman i Hall igraju bračni par koji se iz Čikaga seli u San Francisko gde je suprug dobio perspektivan posao u još jednoj od firmi koju drže tinejdž milijarderi. Pored starih života u Čikagu ostavljaju i neprijatno sećanje da je supruga izgubila dete u poodmaklom periodu trudnoće. Opremajući kuću, slučajno sreću suprugovog školskog drugara Gordoa koji potom, nepresušnom serijom "poklona" (koje ostavlja na pragu kuće), postaje sve neradije viđen gost, što otvara put malčice neprijatnim situacijama. Zatim se otkrivaju neprijatni detalji iz suprugove prošlosti, a potom se kuje trilerozna drama iz koje nastaje i ključni "poklon" iz naslova filma. Tvist koji sam predvideo prerano da bih u njemu uživao.
The Gift je mali, skroman film. Oprezno i disciplinovano režiran što čini mi se dodatno kvari uživanje u njemu, jer sama priča već deluje kao da je rastegnuta preko svake mere. Iako su u našem fokusu samo troje junaka (i povremeno po koji komšija ili kolega s posla, nebitno), nema nekih naročitih dočaravanja psiholoških stanja. Uglavnom idemo po stazi utabanoj brojnim sličnim filmovima sa "nedragim gostom". Tek tu i tamo, u Batemanovom liku, dolazi do transformacije koju on zahvaljujući sopstvenom kapacitetu "da izgleda vrlo zlo" uspešno iznosi, bivajući na kraju najveća žrtva ovog filma. Iako ih ima tri.
Kao moralna drama sa relativno ambivalentnim ostvarenjem pravde (na kraju) The Gift ne deluje ni surovo, ni psihopatski koliko bi mogao u rukama umešnijeg reditelja. Iako se većim delom Edgerton trudi da svojoj priči da što više "žanrovskih" momenata (i scenaristički i rediteljski), način na koji je urađeno razrešenje pre deluje kao nešto što bi zatekli na kraju ostvarenja "prema istinitoj priči". Možda će to neko videti kao vrednost Edgertonovog pristupa, ali meni je delovalo kao da je film kodiran u jednom žanru, a dekodiran u drugom. Pri tome mi nije jasno kakvo osećanje pravde možemo da osetimo kao rezultat nadigravanja dva ne toliko nepsihopatska lika, gde je najviše kažnjena osoba koja je u svakom slučaju potpuno nevina. I, da, nekako ne mogu da mislim o njenom "poklonu" kao o nečemu što bi ona volela... Što Edgertonov lik čini antipatičnijim, a njegov trijumf anti-trijumfom.
Ali, ispod svih tih ambivalentnih pristupa žanru, ja sam odgledao jedan poprilično neinteresantan film, koji me je iritirao svojom priglupom upotrebom žanrovskih momenata (štrecanja, mrtve ribe, neočekivana pojavljivanja pod prozorom...) i vrlo skromnim rediteljskim rešenjima (trebalo je preživeti priglupost scene večere kod Edgertona).
SELEKTAH: 3/ 10
The Gift je rediteljski debi glumca Joela Edgertona (koga ne pamtim ni iz jednog filma). Pored njega, u filmu još igraju i Jason Bateman (konačno kastovan za ulogu koju može super da igra) i Rebecca Hall (koje se istotakođer ne sećam ni iz jednog filma). Držim da ove moje opaske na glumačke karijere nećete držati zaozbiljno i kao glup primer omalovažavanja ovog filma. Zapravo, trudim se da raspričam recenziju u kojoj i nemam i ne želim mnogo toga da kažem.
Bateman i Hall igraju bračni par koji se iz Čikaga seli u San Francisko gde je suprug dobio perspektivan posao u još jednoj od firmi koju drže tinejdž milijarderi. Pored starih života u Čikagu ostavljaju i neprijatno sećanje da je supruga izgubila dete u poodmaklom periodu trudnoće. Opremajući kuću, slučajno sreću suprugovog školskog drugara Gordoa koji potom, nepresušnom serijom "poklona" (koje ostavlja na pragu kuće), postaje sve neradije viđen gost, što otvara put malčice neprijatnim situacijama. Zatim se otkrivaju neprijatni detalji iz suprugove prošlosti, a potom se kuje trilerozna drama iz koje nastaje i ključni "poklon" iz naslova filma. Tvist koji sam predvideo prerano da bih u njemu uživao.
The Gift je mali, skroman film. Oprezno i disciplinovano režiran što čini mi se dodatno kvari uživanje u njemu, jer sama priča već deluje kao da je rastegnuta preko svake mere. Iako su u našem fokusu samo troje junaka (i povremeno po koji komšija ili kolega s posla, nebitno), nema nekih naročitih dočaravanja psiholoških stanja. Uglavnom idemo po stazi utabanoj brojnim sličnim filmovima sa "nedragim gostom". Tek tu i tamo, u Batemanovom liku, dolazi do transformacije koju on zahvaljujući sopstvenom kapacitetu "da izgleda vrlo zlo" uspešno iznosi, bivajući na kraju najveća žrtva ovog filma. Iako ih ima tri.
Kao moralna drama sa relativno ambivalentnim ostvarenjem pravde (na kraju) The Gift ne deluje ni surovo, ni psihopatski koliko bi mogao u rukama umešnijeg reditelja. Iako se većim delom Edgerton trudi da svojoj priči da što više "žanrovskih" momenata (i scenaristički i rediteljski), način na koji je urađeno razrešenje pre deluje kao nešto što bi zatekli na kraju ostvarenja "prema istinitoj priči". Možda će to neko videti kao vrednost Edgertonovog pristupa, ali meni je delovalo kao da je film kodiran u jednom žanru, a dekodiran u drugom. Pri tome mi nije jasno kakvo osećanje pravde možemo da osetimo kao rezultat nadigravanja dva ne toliko nepsihopatska lika, gde je najviše kažnjena osoba koja je u svakom slučaju potpuno nevina. I, da, nekako ne mogu da mislim o njenom "poklonu" kao o nečemu što bi ona volela... Što Edgertonov lik čini antipatičnijim, a njegov trijumf anti-trijumfom.
Ali, ispod svih tih ambivalentnih pristupa žanru, ja sam odgledao jedan poprilično neinteresantan film, koji me je iritirao svojom priglupom upotrebom žanrovskih momenata (štrecanja, mrtve ribe, neočekivana pojavljivanja pod prozorom...) i vrlo skromnim rediteljskim rešenjima (trebalo je preživeti priglupost scene večere kod Edgertona).
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment