Neko je negde rekao da prvih 21 godina definiše svakog umetnika. Nisam imao pojma
Boyhood je dosta pomogao da Richarda Linklatera uvrstim među svoje najomiljenije reditelje, iako mu je, realno, već Before trilogija tamo rezervisala mesto. Ovaj dokumentarac o njegovoj karijeri pre svega mi je pokazao da još uvek nisam gledao:
Slacker
SubUrbia
The Newton Boys
Walking Life (do kraja)
Tape
A Scanner Darkly (do kraja)
Fast Food Nation
I dok vi sebi u bradu mislite- pa, koji ti je kurac onda on omiljeni reditelj?, ja u propuštenom vidim samo priliku da se dodatno izoduševljavam. To se zove "investiranje", I guess.
O Linklateru u ovom filmu pričaju mahom glumci iz njegovih filmova. Jack Black, Parker Posey, Matthew McConaughey, Ethan Hawke, Julie Delpy... ili ljudi koje je inspirisao da se pozabave sličnim stvarima kao on- Jason Reitman i Mark Duplass.
Zajedničko im je svima da deluju kao da su iskreno i rado pristali da se pojave i da iskreno i rado govore o Linklateru kao reditelju sa kojim se vrlo isplati raditi.
Linklater, čak i meni koji sam odgledao tek polovinu njegovog opusa, deluje skoro kao "indi-Spielberg", ako je suditi po broju žanrova kojima se pozabavio i ubedljivošću sa kojom je to postigao. Jasno, u neke stvari tek treba da se do kraja (i sam) uverim.
Čini se da je Richard u svim filmovima primenjivao isti, "laidback" pristup, koji svim učesnicima ostavlja prostora da sami istešu svoj doprinos, dok god su "u prostoru" koji im je on namenio. Lukav reditelj, bez sumnje.
Gledajući inserte iz filmova koje nisam video, uz propratne glumomentare, poželeo sam da odgledam sve filmove koje nisam, čak i one koje sam (svojevremeno) batalio oko polovine. A naročito mi se gledaju Slacker (jer sam to silno želeo i pre ovog dokumentarca, ali nikako postići) i Newton Boys (jer izgleda kao uspela slepstik zamisao Petera Bogdanovicha).
Michael Dunaway i Tara Wood uspeli su da u svom filmu naprave sličnu "linklaterovsku" atmosferu u kojoj svi glumci, sa dosta povika i podrške iza kamere, nastupaju otvoreno i opušteno, puštajući nas u detalje, anegdote, privatne prošlosti filmova o kojima se diskutuje i uspevaju da te filmove raspakuju pred našim očima. Čak i za omanje fanove i druge filmske radnike, biće to dragoceno iskustvo. Pre svega zbog preciznosti koju je Linklater ostvario i lakoće sa kojom je to postigao, držeći skoro sve aktere u "zabludi" da rade ono što oni žele ili misle da treba.
A saznao sam i da je Linklater skoro dogurao do profesionalnog bejzbol trenera, pre nego što je radio na brodu (ili nešto toooliko kretensko), pre nego što je postao reditelj. I kralj.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Boyhood je dosta pomogao da Richarda Linklatera uvrstim među svoje najomiljenije reditelje, iako mu je, realno, već Before trilogija tamo rezervisala mesto. Ovaj dokumentarac o njegovoj karijeri pre svega mi je pokazao da još uvek nisam gledao:
Slacker
SubUrbia
The Newton Boys
Walking Life (do kraja)
Tape
A Scanner Darkly (do kraja)
Fast Food Nation
I dok vi sebi u bradu mislite- pa, koji ti je kurac onda on omiljeni reditelj?, ja u propuštenom vidim samo priliku da se dodatno izoduševljavam. To se zove "investiranje", I guess.
O Linklateru u ovom filmu pričaju mahom glumci iz njegovih filmova. Jack Black, Parker Posey, Matthew McConaughey, Ethan Hawke, Julie Delpy... ili ljudi koje je inspirisao da se pozabave sličnim stvarima kao on- Jason Reitman i Mark Duplass.
Zajedničko im je svima da deluju kao da su iskreno i rado pristali da se pojave i da iskreno i rado govore o Linklateru kao reditelju sa kojim se vrlo isplati raditi.
Linklater, čak i meni koji sam odgledao tek polovinu njegovog opusa, deluje skoro kao "indi-Spielberg", ako je suditi po broju žanrova kojima se pozabavio i ubedljivošću sa kojom je to postigao. Jasno, u neke stvari tek treba da se do kraja (i sam) uverim.
Čini se da je Richard u svim filmovima primenjivao isti, "laidback" pristup, koji svim učesnicima ostavlja prostora da sami istešu svoj doprinos, dok god su "u prostoru" koji im je on namenio. Lukav reditelj, bez sumnje.
Gledajući inserte iz filmova koje nisam video, uz propratne glumomentare, poželeo sam da odgledam sve filmove koje nisam, čak i one koje sam (svojevremeno) batalio oko polovine. A naročito mi se gledaju Slacker (jer sam to silno želeo i pre ovog dokumentarca, ali nikako postići) i Newton Boys (jer izgleda kao uspela slepstik zamisao Petera Bogdanovicha).
Michael Dunaway i Tara Wood uspeli su da u svom filmu naprave sličnu "linklaterovsku" atmosferu u kojoj svi glumci, sa dosta povika i podrške iza kamere, nastupaju otvoreno i opušteno, puštajući nas u detalje, anegdote, privatne prošlosti filmova o kojima se diskutuje i uspevaju da te filmove raspakuju pred našim očima. Čak i za omanje fanove i druge filmske radnike, biće to dragoceno iskustvo. Pre svega zbog preciznosti koju je Linklater ostvario i lakoće sa kojom je to postigao, držeći skoro sve aktere u "zabludi" da rade ono što oni žele ili misle da treba.
A saznao sam i da je Linklater skoro dogurao do profesionalnog bejzbol trenera, pre nego što je radio na brodu (ili nešto toooliko kretensko), pre nego što je postao reditelj. I kralj.
SELEKTAH: 8plus/ 10
zašto na ovom tekstu još nema komentara o marini kotevski?
ReplyDelete21 godina života ili rada?
ReplyDeleteminulog rada, stari, obviously.
DeleteZnači, ja moram da podvučem crtu 2025. Ili ako računamo TITO I JA, 2014. :)
ReplyDelete