U BIOSKOPIMA: PORED MENE

Da me nije bilo blam, zaplakao bih u sali posle filma. Od tuge, od sreće, od Srbije

Najbolji jugoslovenski film smestio je svoju radnju u osnovnu školu (kako koji?). Ako za trenutak izuzmem Lepa sela, lepo gore, kao najbolji SRJugoslovenski film, mogu da konstatujem da je i najbolji srpski film smešten u (srednju) školu. 

Kao što znate ja baš i nisam bio fan prethodnog ostvarenja Stevana Filipovića, Šišanje. I dalje stojim iza svega što sam napisao o tom filmu (na pokojnom i nedostupnom MMG sajtu). I zato sam nerado, skoro po obavezi i sa vrlo niskim očekivanjima krenuo da gledam friškog "Pulskog pobednika". Iz bezobraznih razloga očekivao sam da će srpski film koji se dopao neustašama biti neko NGO sranje koje je razbilo peščanik i sad pepeo iz njega pokušava da pospe po sebi. I nama. Nekako je i profil koji je Filipović izgradio u medjuvremenu, kao glasnogovornik Druge Srbije ili Neke Vrlo Slične Njoj, dodatno doprineo stvaranju mojih predrasuda. Šta ću, Srbin sam... iako sam čovek.

Početak filma ne obećava. Sve sa nastavnicom koja u kolima sluša radijsku emisiju (na kom to radiju, sve nam hebem!) u kojoj ministar komentariše kontroverznu izložbu "Ljubav" koja treba da se uskoro otvori u "Paviljonu Veljković", a koja je već izazvala reske komentare "zdesna". Nešto kasnije shvatićemo da je autor izložbe nastavnicin suprug, a da je izložba sporna, izmedju ostalog, zato što ima i slika na kojoj se patrijarh i Đoković... (nikad ne saznamo šta). Same su oči krenule da mi se prevrću na pomisao da će ovo biti još jedan nemušt Filipovićev komentar srpske stvarnosti, klišeizirane priče i već prežvakane poruke.

Ono što treba da zapamtite jeste da ime izložbe za dalju radnju filma ima smisla i nije tako nebitno, kao i da SAD TREBA DA ODHEBETE U BIOSKOPSKU SALU DA GLEDATE FILM AKO NISTE, JER NASTAVAK TEKSTA MOŽE DA VAM POKVARI UŽIVANJE! I katarzu.

Jel ste odhebali?!

Vrlo ubrzo nakon toga Pored Mene će stići do tačke u kojoj postaje srpski Entre les murs, a potom i bolji od njega.

Nastavnica će nagrabusiti zbog suprugovih greha, a potom će se ispostaviti da odeljenje kome je razredna stoji iza napada, tj neki od učenika. Nastavnica koja nam se pre toga prikazala kao mlada, urbana žena, zdravih "noćnih" navika, možda malo rezervisana prema imanju dece, ali zato spremna da svojoj, školskoj, deci pruži šansu koju joj svi uskraćuju. Naime, ona baš tog dana zagovara opciju da decu posle časova, tokom radne subote, odvede negde, na nekakvu mini-ekskurziju (nije baš najjasnije, ali nije ni bitno). Kada shvati šta su joj priredili ona reaguje prvo kao povredjen čovek, a potom ne reaguje kao pedagog. Uzima deci telefone, pohranjuje ih u sef škole, i ostavlja im u zadatak da izmedj sebe pronadju krivce. I da ne zaboravim, dok je sve još delovalo kao čas, a ona nije znala da jedan od učenika ima snimak napada na nju, ona ih je zamolila da napišu kratak esej o tome šta je za njih ljubav. Nastavnica, inače, predaje istoriju.

Kad deca shvate da ne samo da je nastavnica otišla, već da su sami i zaključani u školi, počinje ovaj film.

Učenici će prvo krenuti da komentarišu njeno ponašanje, i to će nam koristiti i da upoznamo nastavnicu, ali i da učenici individualno zažive u našoj percepciji. Počeće čarke izmedju njih, (svima koji su išli u školu) dobropoznata natezanja, prozivke, soljenja i zasladjivanja pameti. Upoznaćemo bulije, žrtve, štrebere, sponzoruše, grobarke gotičarke, kul momke, navijače, nacoše... Sve pobrojano može, ali i ne mora pod navodnicima. 

Radnja će se odjednom sa nivoa društvene kritike spustiti u intimu školske klupe, u živote učenika koji su, kako njihovi nastavnici tvrde, ne samo najgora generacija ikada, već i najbezosećajnija, najnezainteresovanija, najbezdušnija... Koji su, a to ja mislim, potpuna nepoznanica, potencijalno opasni do nivoa da se ježim od straha na šta su sve spremni. Možda bezdušni. "Jer imaju sve na netu".

U odličnom ritmu Filipović će nas šetati po školi, od ekipe do ekipe, nikad nas nigde ne zadržavajući predugo. Učenici će lagano skidati oklope kojima su opasani, i potom nas milom, silom ili usled dejstva alkohola puštati da otkrijemo kakvi ih trnovi već godinama bodu. Upoznaćemo navijače razbijače, gejeve rejvere, sportiste i "čirlidersice" im, mlade DSS-ovce, džanki ekipu, turbofolkerke, gejmere... Sad kad ovo nabrajam zvuči kao da je Filipović prepisao "američki teen film", a zapravo je samo fenomenalno prilagodio žanrovski raspored tipova učenika u tim filmovima svom, daleko ozbiljnijem i lokalizovanijem, filmu, učinivši da isti perfektno funkcioniše na oba nivoa.

Njihove muke su iste kao što su naše bile u tim godinama. Zbrka nesigurnosti, hormona i nedostatka znanja o svetu. Sve provučeno kroz sito i rešeto zvano Srbija danas. A to je ono drugačije. I razlog zašto mi tako nismo "u naše doba".

Ja, majkemi, ne znam da li su svi ovi mladi ljudi koji igraju učenike polaznici nekih Đuro Salaj glumačkih škola, ili su "s prve godine FDU-a", ili su samo talentovani amateri, ili naturščici, ali svi odreda su hebeno fenomenalni i hebeno fenomenalno kastovani. Za uslove u kojima srpski film jedva da ima par pristojnih glumaca srednje mladje generacije i skoro nijednog mladje, okupiti ovako besprekoran i filmičan kast je hebeni  Everest od uspeha za sebe! Polažem ogromne nade da će svi ovi glumci naći ovako dobra uhlebljenja i u nastavku svojih karijera.

Umirao sam od smeha na momente. U filmu ima toliko dobrih fora i po prvi put nakon Dragojevića neko je uspeo da dijalog dobro napiše (scenario potpisuju Filipović i Minja Bogovac) i da učini da se isti efektno reprodukuje. Najbolje od "tipične srpske" pregorke i jedva slatke muke provučeno je kroz radnju i likove. Isprva lajući na zvezde, pa sve mučnije. Ali više ne mučno kao nekad u Crnom talasu, beznadežno i neprijatno za gledanje. Drugačije mučno, pomirljivije beznadežno, sa nadom koja je lukavo ustupljena nama. Da je iskoristimo ili ne.

I kada na kraju, u maestralnoj završnici, učenik na koga smo i zaboravili pročita svoj esej, i iznenadi nas svojim pristupom, shvatićemo, nažalost, sve. Koliko smo isti kao ta deca, koliko smo im beskorisni (skoro koliko i oni nama, da budem fer, i nefer). Shvatićemo da dok mi čekamo da neko dodje i spase nas, neka deca moraju da žive i odrastaju. Kako znaju i umeju. Prezrena od nas. Čak mi se čini da Filipović ovoga puta oštricu svoje kritike okreće ka Drugoj Srbiji čija je umetnička perjanica bio (i svojom i njihovom voljom) i da njihov netrud osudjuje više nego bilo šta. Shvatićemo i uzaludnost pronicanja u to šta je ljubav. Ona je, i na primeru sporne izložbe, kao umetničkog čina, i na primeru radova učenika, kao života u praksi, nešto što je isto za sve nas, i različito za svakoga od nas ponaosob. 

Bilo mi je baš teško na kraju filma, kao što mi skoro ili dugo nije bilo. Filipović je uspeo da stvori nešto od čega možemo da imamo koristi, mi koji maštamo o boljoj Srbiji. "Samo ne znamo kako..."

Napravio je film koji nije samo crn, koji voli svoje crne junake, i ne samo da ih voli, nego ih poznaje, razume i voli. I što je najbitnije ne pada mu na pamet da ih se odrekne. I pokazao je da ti neki od kojih bi mi da mesimo tu, bolju Srbiju imaju nezanemarivu dušu.

Majkemi mi je došlo da se isplačem na kraju filma. Osetio sam ogromno olakšanje. Što nije sve izgubljeno.

Pored mene (prema jedinstvenom upitu iz školske klupe "pored koga sediš?", i još jedinstvenijoj nepoznanici kasnije u životu) ima mana, i one su obično tamo gde Filipović nema strpljenja za svoje stavove i poruke pa ih dramski neobradjene stavlja u usta svojim junacima "da ih sami izgovore" (cenim da je lik mladog DSS-ovca najviše stradao) i iskreno se nadam da se polemike neće voditi oko toga koliko je sve što se odigralo "verovatno". Ovo nije realistički film. Ovo je krvava bajka.

U nekim trenucima (gej kaming aut i svadja bičarki) naježio sam se od kvaliteta izvedenog. Na svim nivoima, od scenarija preko režije do glume. Filipović, inače, gleda da bude nemi svedok i taj nenametljivi stil najviše prija ovom "špijuniranju". Nema rediteljskih akrobacija, sem umešnosti da se ne smeta glumcima, i uhvate sve elipse u scenama koje ukidaju mogućnost poentiranja, puštajući neumoljivu ravnodušnost života da sve samo potera dalje. 

I na kraju nema hepienda od koga sam toliko strepeo, nema povratka nastavnice (deluje da je ona bila tu sve vreme ili se vratila, samo da bi ih ponovo "napustila"), nema didaktičkih objašnjenja i pojašnjenja. Samo jedno sivo zimsko jutro.

Obavezno obavezno obavezno pogledajte. Nije sve izgubljeno. Srećan sam. I pune su mi oči suza.

SELEKTAH: 10/ 10