Film koji je sebičan i arogantan koliko i njegov glavni junak i, pretpostavljam, njegov autor
Jel da da je čudno u kojoj meri filmovi Woody-ja Allena nisu inspirisali više rediteljki (nego reditelja) da nastave njegovo delo? A kada kažem više, mislim uopšte.
Treće ostvarenje Alexa Rossa Perry-ja promoviše se kao "kombinacija Woody Allena i Wesa Andersona". Skloniji sam da verujem da ni jedna, a ni druga referenca nisu dobre, nego da smešano dobro opisuju Rossov film. Listen Up Philip svakako nije nešto što bi Clint Eastwood režirao, ali bojim se da mu ozbiljno fali šarma da bude Andersonovo ostvarenje, kao i da je glavni junak previše negativan (u modernom smislu čak i "pretragičan") za Allenov film.
A glavnog junaka igra fantastični Jason Schwartzman u kome je ovoliko zlovolje čučalo i tinjalo u skoro svim filmovima u kojima sam ga gledao, i konačno je našlo lik, radnju i film da sasvim bukne. I izgori. I ostane samo pepeo.
Šalim se.
Film počinje ključnim momentom spota Bitter Sweet Simphony (roling stonsa...) u kome naš junak, pisac Philip, hoda ulicom, dok sveznajući narator (inače, najintenzivnija rediteljska intervencija Perry-ja), interpretira koliko Philip mrzi ljude koji se vuku ulicama Njujorka (kao i ja) i sa kojima je prinuđen da se sudara ili ih zaobilazi. Ta slika bukvalno je i metaforično slikovita za njegov lik- pisca koji sa drugom knjigom uspeva da stigne do (kakve-takve) popularnosti i oseća se dovoljno sigurno i arogantno da da oduška pretrpljenom bolu stečenom u stizanju do te pozicije, kao i urođenoj, ali i stečenoj, mizantropiji.
Philipa ne mrzi da se nađe sa bivšom devojkom samo da bi joj napomenuo da mu nikada nije pružala podršku, kao i da ne zaslužuje primerak njegovog novog romana.
Njegova aktuelna devojka, Ashley (Elisabeth Moss, inače zvezda i novog Perry-jevog filma Queen Of Earth), koja je uspešan fotograf, prolazi slična silovanja od strane njegovog ega.
Jedina osoba sa kojom Philip može da ravnopravno i bez agresije razgovara jeste proslavljeni pisac Ike, kome se, btw, veoma dopao njegov roman. I tu Perry pravi jednu vrlo simplifikovanu, ali meni poprilično razumnu tezu, o tome kako samo ljudi veoma slični jedni drugima mogu u potpunosti da se razumeju. I tolerišu. I čak budu ljudskiji jedni prema drugima, nego prema bilo kome drugome.
Listen Up Philip je dobrim delom o delu Philipovog života koji je oivičen početkom i krajem druženja sa Ikeom. Za to vreme, Philip će proći kroz dve ljubavne veze, na sličan način, ostajući veran sebi i neprijatan prema drugima. Pokušaće i da predaje na univerzitetu. Manje pedagoški, a više iskreno.
Listen Up Philip je jedan vrlo iskren film. Čiju iskrenost možete ili ne možete da prepoznate, u zavisnosti koliko vam je glavni junak blizak. Pored toga, ja sam bio osvojen sebičnošću i arogancijom da se od te iskrenosti ne popusti ni za milimetar u cilju univerzalizacije ovog dela. Baš kao i precizni i pomalo zajedljivi narator, i Rossov film tačno zna šta će i kako će, skoro kao da bi i sam njegov junak voleo da iz svog života prikaže iste stvari. Svestan da vam se sve, ako i nešto uopšte, neće dopasti.
Na kraju Philip ostaje sam. Na ulici. U sudaru sa svim tim ljudima koji mu dolaze u susret. Nesrećan, ali srećan što je sam uzrok svoje nesreće.
Nemam ništa protiv toga.
SELEKTAH: 9/ 10
Jel da da je čudno u kojoj meri filmovi Woody-ja Allena nisu inspirisali više rediteljki (nego reditelja) da nastave njegovo delo? A kada kažem više, mislim uopšte.
Treće ostvarenje Alexa Rossa Perry-ja promoviše se kao "kombinacija Woody Allena i Wesa Andersona". Skloniji sam da verujem da ni jedna, a ni druga referenca nisu dobre, nego da smešano dobro opisuju Rossov film. Listen Up Philip svakako nije nešto što bi Clint Eastwood režirao, ali bojim se da mu ozbiljno fali šarma da bude Andersonovo ostvarenje, kao i da je glavni junak previše negativan (u modernom smislu čak i "pretragičan") za Allenov film.
A glavnog junaka igra fantastični Jason Schwartzman u kome je ovoliko zlovolje čučalo i tinjalo u skoro svim filmovima u kojima sam ga gledao, i konačno je našlo lik, radnju i film da sasvim bukne. I izgori. I ostane samo pepeo.
Šalim se.
Film počinje ključnim momentom spota Bitter Sweet Simphony (roling stonsa...) u kome naš junak, pisac Philip, hoda ulicom, dok sveznajući narator (inače, najintenzivnija rediteljska intervencija Perry-ja), interpretira koliko Philip mrzi ljude koji se vuku ulicama Njujorka (kao i ja) i sa kojima je prinuđen da se sudara ili ih zaobilazi. Ta slika bukvalno je i metaforično slikovita za njegov lik- pisca koji sa drugom knjigom uspeva da stigne do (kakve-takve) popularnosti i oseća se dovoljno sigurno i arogantno da da oduška pretrpljenom bolu stečenom u stizanju do te pozicije, kao i urođenoj, ali i stečenoj, mizantropiji.
Philipa ne mrzi da se nađe sa bivšom devojkom samo da bi joj napomenuo da mu nikada nije pružala podršku, kao i da ne zaslužuje primerak njegovog novog romana.
Njegova aktuelna devojka, Ashley (Elisabeth Moss, inače zvezda i novog Perry-jevog filma Queen Of Earth), koja je uspešan fotograf, prolazi slična silovanja od strane njegovog ega.
Jedina osoba sa kojom Philip može da ravnopravno i bez agresije razgovara jeste proslavljeni pisac Ike, kome se, btw, veoma dopao njegov roman. I tu Perry pravi jednu vrlo simplifikovanu, ali meni poprilično razumnu tezu, o tome kako samo ljudi veoma slični jedni drugima mogu u potpunosti da se razumeju. I tolerišu. I čak budu ljudskiji jedni prema drugima, nego prema bilo kome drugome.
Listen Up Philip je dobrim delom o delu Philipovog života koji je oivičen početkom i krajem druženja sa Ikeom. Za to vreme, Philip će proći kroz dve ljubavne veze, na sličan način, ostajući veran sebi i neprijatan prema drugima. Pokušaće i da predaje na univerzitetu. Manje pedagoški, a više iskreno.
Listen Up Philip je jedan vrlo iskren film. Čiju iskrenost možete ili ne možete da prepoznate, u zavisnosti koliko vam je glavni junak blizak. Pored toga, ja sam bio osvojen sebičnošću i arogancijom da se od te iskrenosti ne popusti ni za milimetar u cilju univerzalizacije ovog dela. Baš kao i precizni i pomalo zajedljivi narator, i Rossov film tačno zna šta će i kako će, skoro kao da bi i sam njegov junak voleo da iz svog života prikaže iste stvari. Svestan da vam se sve, ako i nešto uopšte, neće dopasti.
Na kraju Philip ostaje sam. Na ulici. U sudaru sa svim tim ljudima koji mu dolaze u susret. Nesrećan, ali srećan što je sam uzrok svoje nesreće.
Nemam ništa protiv toga.
SELEKTAH: 9/ 10
Ja naprotiv bezim kao djavo od krsta od ljudi koji su mi slicni. Takvi su me ubedljivo najvise iscrpli u zivotu. A najprijatnija iznenadjenja sam doziveo od ljudi sa kojima imam malo ili gotovo nista zajednicko. Ne znam koliko bi ta situacija bila filmicna, ali ovakva postavka mi je iskidala zivce samo dok sam citao recenziju, ma koliko bila iskrena.
ReplyDelete