MOLLY NILSSON - Zenith (Dark Skies Association)

Samo Švedska Grace Jones za trku imade

Molly Nilsson nije crna. Možda on the inside...

Pišući o njenom četvrtom albumu, History, Emilie Friedlander je na Pitchforku napisala sledeće: "History, her fourth full-length, is an 11-track collection of power ballads and off-kilter dance-pop, carried by the commanding, almost Nico-like ominousness of her voice. Synthetic, darkly romantic, and full of grandiose swells, her songs are likely to sound self-consciously 1980s without reminding you of any artist in particular. They also feel slightly awkward, as though she were struggling to reproduce the ecstatic pop vision inside her head using the antiquated tools at her disposal."

Ko sam ja sad da pokušavam preciznije od toga, pišući o njenom šestom albumu, Zenith. Sve napisano (i dalje) stoji. 

Preslušao sam i volim sve albume Molly Nilsson. Nisam bio na beogradskom koncertu i nisam sreo osobu koja je pohvalila taj nastup.

Obožavam Fever Ray i obožavam Grace Jones. Trebalo mi je šest albuma Molly Nilsson (ili samo ovaj?) da shvatim/ da osetim da ona to dvoje spaja u jedno. Sa možda ne toliko spektakularnim rezultatima kao što obećava, ali svejedno. Ej, Fever i Grace, smiješane!!!

Ne interesuje me da li (samo) dugo nisam slušao Molly Nilsson ili je Zenith stvarno neočekivano drugačiji i strava. Što se mene tiče, i jedno i drugo je istina.

Mnogi beli autori našli su povremenu ili privremenu sreću u regeu. Elvis Costello. No Doubt. The Clash. Culture Club. Clint Eastwood. The Pretenders. The Police. 

I Ace Of Base.

Iz Švedske.

To ne znači da je Zenith rege album. Ni manje, ni više od njenih ranijih. Nije. Ali švedskom entuzijazmu prija jamajčanska kolotečina. Kada se na to dodaju frigidni sint tonovi i Molly-n nejebavajuće (druga reč za "frigidni") monotoni vokal ja uz njega nisam zamislio Nico na plaži, već belu Grace Jones. 

I da imam milion dolara, platio bih pola miliona Grace da snimi album sa obradama Molly Nilsson, a onda bih Molly platio pola miliona da iskomponuje 10 originalnih tema za Grace.

Molly ne deluje kao neko ko ima (s)ličnost kao Grace Jones. Ali njen odnos prema pop muzici je podjednako komandujući kao što je Gracein bio. Uspostavljena distanca je uvek tu i uvek nepremostiva. Tamo je "star" potencijal glamurozno opravdavao istu, a kod Molly sve deluje kao mini-punk. 

Ovo je muzika za one koji su u stanju da svoju dramu zalede i odlede. Po potrebi.

Ipak, najvažnije od svega, jeste da Molly u svojoj kućnoj produkciji, na/sa praktično istim instrumentima, zvučnim kartama i knedlama u grlu uspeva da napravi fenomenalne pop pesme. Prelivajući nostalgične sint linije (Kim Wilde - Cambodia), preko banalnih (rege ili pop) ritmova banalne ritam mašine, glasa potpuno nezainteresovanog za komadić leda zaboden u srcu. Ili sam se ja, sad već po običaju, raspričao o sebi.

The Only Planet. Rege-pop-rekvijemčić. "You're the only planet for me"

1995. Ace Of Base bi od ovoga napravili povratnički hit za pamćenje.

H.O.P.E. Nežna pop balada. Dah First Aid Kit proleti.

Mountain Time. Osamdesete u punom cvatu.

Bunny Club. Nešto plesnija i radikalnija podloga. Pevanje kao u 60s ženskim bendovima.

Intermezzo: Palimpset Galore. Instrumental. Mogu da ga zamislim na aerodromu.

Happyness. Najbolja stvar. Ono kad je već sve izgubljeno, ali ti nastavljaš dalje. Italians don't do this better.

Lovers Are Losers. Rege. Grace Jones bi u ovo utkala iskustvo koje Molly očigledno nema.

Clearblue. Još jedan nostalgičan hit. Možda podseti neke od vas na onaj neuzletevši album Air sa hercima u naslovu.

My Body. Malo esid. Malo haus. Malo pop. Druga najomiljenija. 

Titanic. Molly deluje najispovednije. Muzika je ceremonijalnija. U notama kao da prepoznajem Smalltown Boy.

Bus 194 (All There Is). Šizično kao John Maus. Inače, njen prijatelj.

Tomorrow. Grace Jones bi u ovo utkala svoju kurcobolju, koju Molly očigledno nema.

Winter is calming.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10