Najusamljeniji sam kad sam s tobom
Ako se kao ja upustite u potragu za vinilnim izdanjem ovog albuma, pored toga što ćete saznati da vas shipping za nebesku Srbiju košta skoro koliko i sama ploča, naići ćete na neobičan set "tagova" za ovaj album: experimental, newzealand, american, primitive, drone, electronic, folk. Tulsa. S obzirom da sam album čuo (i to priličan broj puta) moram da vas upozorim da samo dve odrednice imaju smisla: ona da se radi o nečemu sa Novog Zelanda i ona da se radi o folk izdanju. To ne znači da ovaj album povremeno nije eksperimentalan kad izađe iz vrlo konzervativnih tokova, da nije primitivan, jer je aranžmanski uglavnom bazičan, da povremeno nešto ne zaliči na elektroniku ili dron (kao u najrasviranijoj Reaching Through), pa i Tulzu, ali daleko od toga da bih išta od pobrojanog upisao kao njegove karakteristike.
Nadia Reid je Novozelanđanka. Njen debi album, Listen To Formation, Look For The Signs, zvuči kao savršeno smešana mera najmelodičnije Lucinde Williams i iste takve Margo Timmins.
Ako je njena slika na omotu, a kao što sam rekao u poslednjoj epizodi fenomenalnog tokšoua Moć veštica, Nadia izgleda kao feministkinja koja je u mladosti doživela vrlo neprijatno seksualno iskustvo sa nekim muškarcem i sada šiklja hejtom čim oseti prisustvo testosterona. Ili grešim. Ili se radi o rođaci Amy Farrah Fowler.
Ali ovaj album je nebeski!
Kada vas ne ljuljuška, pa makar i sa spremnom britvom iza leđa, vapajnim uspavankama kakvih Cowboy Junkies iz Twin Peaksa u Teksasu, onda klacka po istom onom šljukovitom putu po kome je gacala i Lucinda.
Kad čujete pesme poput (prvog singla) Holy Low i Just To Feel Alive nemoguće je odupreti se lakoći, lakoći tuge, titraju večnosti, melemu glasa i aranžmanu koji je savršen i krhk kao krila leptira. Drugim rečima, ne mogu da prepoznam sebe, kao ni šta pišem. Krila leptira... wtf?!! Ali kad me ova muzika ponese, a svaki put me ponese, ne pokušavam da se grčevito držim ni za šta. Melanholija, kao najnarcisoidnije osećanje od svih, obuzme me u potpunosti.
Neverovatno je u kojoj meri je ovaj album diskretan, pre nego tradicionalistički ili konzervativan. Neverovatno je da neku u ovom svetu konstantnog nadvikivanja želi da bude diskretan. Neverovatno je, ali nije neverovatno da će time skrenuti pažnju na sebe i naterati svet da ućuti. Mene jeste.
Ovom muzikom pulsira uteha. Od početka do kraja albuma, nema tu mesta ni za koga sem za vas i Nadiu.
I tako prija. I noću pre nego snovi navale da se rugaju i preko dana kada java nikako da zaspi.
I taj idiotski, orvelovsko-pamfletni naslov koji ni na koji način ne odgovara albumu. Kao ni slika na omotu. Kao ni žena na omotu. Sve je napravljeno da vas odbije, da ga zaobiđete, da ostane diskretno.
Ali kad mu priđete, pulsira utehom. Za koliko ljudi možete to isto da kažete?
SELEKTAH: 9/ 10
Ako se kao ja upustite u potragu za vinilnim izdanjem ovog albuma, pored toga što ćete saznati da vas shipping za nebesku Srbiju košta skoro koliko i sama ploča, naići ćete na neobičan set "tagova" za ovaj album: experimental, newzealand, american, primitive, drone, electronic, folk. Tulsa. S obzirom da sam album čuo (i to priličan broj puta) moram da vas upozorim da samo dve odrednice imaju smisla: ona da se radi o nečemu sa Novog Zelanda i ona da se radi o folk izdanju. To ne znači da ovaj album povremeno nije eksperimentalan kad izađe iz vrlo konzervativnih tokova, da nije primitivan, jer je aranžmanski uglavnom bazičan, da povremeno nešto ne zaliči na elektroniku ili dron (kao u najrasviranijoj Reaching Through), pa i Tulzu, ali daleko od toga da bih išta od pobrojanog upisao kao njegove karakteristike.
Nadia Reid je Novozelanđanka. Njen debi album, Listen To Formation, Look For The Signs, zvuči kao savršeno smešana mera najmelodičnije Lucinde Williams i iste takve Margo Timmins.
Ako je njena slika na omotu, a kao što sam rekao u poslednjoj epizodi fenomenalnog tokšoua Moć veštica, Nadia izgleda kao feministkinja koja je u mladosti doživela vrlo neprijatno seksualno iskustvo sa nekim muškarcem i sada šiklja hejtom čim oseti prisustvo testosterona. Ili grešim. Ili se radi o rođaci Amy Farrah Fowler.
Ali ovaj album je nebeski!
Kada vas ne ljuljuška, pa makar i sa spremnom britvom iza leđa, vapajnim uspavankama kakvih Cowboy Junkies iz Twin Peaksa u Teksasu, onda klacka po istom onom šljukovitom putu po kome je gacala i Lucinda.
Kad čujete pesme poput (prvog singla) Holy Low i Just To Feel Alive nemoguće je odupreti se lakoći, lakoći tuge, titraju večnosti, melemu glasa i aranžmanu koji je savršen i krhk kao krila leptira. Drugim rečima, ne mogu da prepoznam sebe, kao ni šta pišem. Krila leptira... wtf?!! Ali kad me ova muzika ponese, a svaki put me ponese, ne pokušavam da se grčevito držim ni za šta. Melanholija, kao najnarcisoidnije osećanje od svih, obuzme me u potpunosti.
Neverovatno je u kojoj meri je ovaj album diskretan, pre nego tradicionalistički ili konzervativan. Neverovatno je da neku u ovom svetu konstantnog nadvikivanja želi da bude diskretan. Neverovatno je, ali nije neverovatno da će time skrenuti pažnju na sebe i naterati svet da ućuti. Mene jeste.
Ovom muzikom pulsira uteha. Od početka do kraja albuma, nema tu mesta ni za koga sem za vas i Nadiu.
I tako prija. I noću pre nego snovi navale da se rugaju i preko dana kada java nikako da zaspi.
I taj idiotski, orvelovsko-pamfletni naslov koji ni na koji način ne odgovara albumu. Kao ni slika na omotu. Kao ni žena na omotu. Sve je napravljeno da vas odbije, da ga zaobiđete, da ostane diskretno.
Ali kad mu priđete, pulsira utehom. Za koliko ljudi možete to isto da kažete?
SELEKTAH: 9/ 10
Ženski Molina. Baš za opijanje.
ReplyDeletevise mi se svidja ono sto pises nego ono sto cujem \m/
ReplyDeletemožda je u tome i poenta. ali ima i drugih mišljenja.
DeleteCela Tulza jednu kozu muzla
ReplyDelete