Jedino što do sada nismo videli je proćelavi Johnny Depp sa plavim očima...
Treći film glumca Scotta Coopera koji je postao uspešan reditelj (Crazy Heart, Out Of The Furnace) nastavak je njegove namere da pravi filmove koji svoju tematiku, ambivalentne junake i opor, džonikešovski ton duguju sličnim, sada već ikonografskim, filmovima sedamdesetih, ali taktički tako promišljenim da imaju oskarovski, soft šmek dovoljan da napali i mejnstrim publiku koja se, inače, ne bi primila na sličan materijal. U prva dva filma, to su očigledno bile star-trase za Jeffa Bridgesa i (manje) Christiana Balea, dok je u ovom filmu oskarovski šum omogućen Johnny-ju Deppu, dodatno dopunjen kastom toliko brojnim da fale samo golovi da zaigraju fudbalsku utakmicu.
Rađen prema istinitoj priči o bostonskom kriminalcu koji je pod okriljem FBI-a "radio šta je hteo", Black Mass, nam predstavlja Johnny-ja Deppa, kao Jimmy-ja "Whitey-a" Bulgera, u svojoj najradikalnijoj transformaciji do sada (OK, ovo i Ed Makazoruki). Johnny je, kao što rekoh, proćelav i ima plave đavolske oči, a moje prvo pitanje Cooperu bilo bi- da li mu je namera bila da Depp ostavlja utisak zombiziranog vampira koji samo što nije skočio na svoje neprijatelje da im isisa krv i mošti. I taj utisak je toliko jak da je nemoguće da je slučajno ispalo tako. I taj utisak je toliko jak da je nemoguće da je u realističkom prosedeu o jednom običnom gangsteru napravljeno nešto ovako, a bez ikakvih pretenzija da se napravi žanrovski krosover sa hororom.
A na sve to, Depp je "metodski" Jimmy-ja osmislio kao foto-kopiju Jacka Nicholsona (iz sličnih filmova), od glasa, dikcije, do ponašnja i povremenih izliva brutalnosti. Da nije bilo plavih, đavoljih očiju, čini mi se da bi put do Oskara i bio nekada završen. Ovako, jedino će pomoći Deppu da publika malo zaboravi na njegovu transdžender metodiku u pravljenju uloga.
Black Mass nema ni početak, ni kraj. Uslovno rečeno on (tek) počne kada Jimmy napravi dil sa svojim drugom iz detinjstva, koji sad radi za FBI, a završi kad taj dil propadne. Ali i pre i posle toga imamo nepotrebnih delova (upoznavanje sa Jimmy-jem i epilog sa telopima koji priča šta je bilo sa "stvarnim" likovima). Na sve to, film je, opet nepotrebno, koncipiran kao kolaž flešbekova Jimmy-jevih bivših saradnika, koji sem toga što funkcionišu kao okidač za priču ne donose neke specifičnije pristupe Jimmy-ju (tačnije svi se svode na isto- brat je bio žešći psihopata), dok segmenti koje te saradnike ličnije vezuju za Jimmy-ja i njihov stav prema njemu ostaju nekako manje ubitačni u hronologiji i, naročito, unutar eksplozivnog odnosa unutar FBI-a i FBI-a sa Jimmy-jem.
Najsumanutije od svega je što akteri koji nam pričaju priču nisu oni koji su ključni za Jimmy-ja. Njegov rođeni brat, koji je sve vreme bio senator i znao šta Jimmy radi, i FBI agent, koji je odbio da svedoči protiv Jimmy-ja (i jedini dobio punu kaznu od 40 godina robije), ostali su nemi tj samo "prepričani" uz vizure drugih. A otuda se dramturški i dovodi u pitanje legitimnost situacija čiji su akteri bili samo Jimmy i pomenuta dvojica. Ali, dobro.
Cooper je dekadu prikazao prljavom kakva je i bila, oslanjajući se na sedamdesete, ali i rad Michaela Manna (Collateral i Miami Vice, naročito), nasilje je uverljivo, direktno i brutalno i u par navrata on nas je približio Jimmy-ju da osetimo zadah konstantne pretnje (naročito je dobra scena kada se Jimmy popne do supruge svog drugara iz FBI da "popriča" sa njom), ali sve to već je viđeno i na bolji način (anti-)glamurizovano u Scorsesovim filmovima. Cooper u biografskoj matrici i u moru podjednako dobrih i markantnih epizodista ne uspeva da izdvoji dovoljno svog junaka, a s druge strane ne ume da ga ublaži na nivo timskog vođe i kroz sve njih pretvori svoj film u sliku jedne epohe.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Treći film glumca Scotta Coopera koji je postao uspešan reditelj (Crazy Heart, Out Of The Furnace) nastavak je njegove namere da pravi filmove koji svoju tematiku, ambivalentne junake i opor, džonikešovski ton duguju sličnim, sada već ikonografskim, filmovima sedamdesetih, ali taktički tako promišljenim da imaju oskarovski, soft šmek dovoljan da napali i mejnstrim publiku koja se, inače, ne bi primila na sličan materijal. U prva dva filma, to su očigledno bile star-trase za Jeffa Bridgesa i (manje) Christiana Balea, dok je u ovom filmu oskarovski šum omogućen Johnny-ju Deppu, dodatno dopunjen kastom toliko brojnim da fale samo golovi da zaigraju fudbalsku utakmicu.
Rađen prema istinitoj priči o bostonskom kriminalcu koji je pod okriljem FBI-a "radio šta je hteo", Black Mass, nam predstavlja Johnny-ja Deppa, kao Jimmy-ja "Whitey-a" Bulgera, u svojoj najradikalnijoj transformaciji do sada (OK, ovo i Ed Makazoruki). Johnny je, kao što rekoh, proćelav i ima plave đavolske oči, a moje prvo pitanje Cooperu bilo bi- da li mu je namera bila da Depp ostavlja utisak zombiziranog vampira koji samo što nije skočio na svoje neprijatelje da im isisa krv i mošti. I taj utisak je toliko jak da je nemoguće da je slučajno ispalo tako. I taj utisak je toliko jak da je nemoguće da je u realističkom prosedeu o jednom običnom gangsteru napravljeno nešto ovako, a bez ikakvih pretenzija da se napravi žanrovski krosover sa hororom.
A na sve to, Depp je "metodski" Jimmy-ja osmislio kao foto-kopiju Jacka Nicholsona (iz sličnih filmova), od glasa, dikcije, do ponašnja i povremenih izliva brutalnosti. Da nije bilo plavih, đavoljih očiju, čini mi se da bi put do Oskara i bio nekada završen. Ovako, jedino će pomoći Deppu da publika malo zaboravi na njegovu transdžender metodiku u pravljenju uloga.
Black Mass nema ni početak, ni kraj. Uslovno rečeno on (tek) počne kada Jimmy napravi dil sa svojim drugom iz detinjstva, koji sad radi za FBI, a završi kad taj dil propadne. Ali i pre i posle toga imamo nepotrebnih delova (upoznavanje sa Jimmy-jem i epilog sa telopima koji priča šta je bilo sa "stvarnim" likovima). Na sve to, film je, opet nepotrebno, koncipiran kao kolaž flešbekova Jimmy-jevih bivših saradnika, koji sem toga što funkcionišu kao okidač za priču ne donose neke specifičnije pristupe Jimmy-ju (tačnije svi se svode na isto- brat je bio žešći psihopata), dok segmenti koje te saradnike ličnije vezuju za Jimmy-ja i njihov stav prema njemu ostaju nekako manje ubitačni u hronologiji i, naročito, unutar eksplozivnog odnosa unutar FBI-a i FBI-a sa Jimmy-jem.
Najsumanutije od svega je što akteri koji nam pričaju priču nisu oni koji su ključni za Jimmy-ja. Njegov rođeni brat, koji je sve vreme bio senator i znao šta Jimmy radi, i FBI agent, koji je odbio da svedoči protiv Jimmy-ja (i jedini dobio punu kaznu od 40 godina robije), ostali su nemi tj samo "prepričani" uz vizure drugih. A otuda se dramturški i dovodi u pitanje legitimnost situacija čiji su akteri bili samo Jimmy i pomenuta dvojica. Ali, dobro.
Cooper je dekadu prikazao prljavom kakva je i bila, oslanjajući se na sedamdesete, ali i rad Michaela Manna (Collateral i Miami Vice, naročito), nasilje je uverljivo, direktno i brutalno i u par navrata on nas je približio Jimmy-ju da osetimo zadah konstantne pretnje (naročito je dobra scena kada se Jimmy popne do supruge svog drugara iz FBI da "popriča" sa njom), ali sve to već je viđeno i na bolji način (anti-)glamurizovano u Scorsesovim filmovima. Cooper u biografskoj matrici i u moru podjednako dobrih i markantnih epizodista ne uspeva da izdvoji dovoljno svog junaka, a s druge strane ne ume da ga ublaži na nivo timskog vođe i kroz sve njih pretvori svoj film u sliku jedne epohe.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Izgledalo je kao da će vampir Džoni u svakom trenutku da uzvikne "Sukiii!!!". Čini mi se radnja filma se može sažeti u ono kad jedna od popadija u Pop Ćiri i pop Spiri prepričava knjigu "Jedan brod potonuo i svi se podavili. Samo jedan ostao na dasci, dva dana plutao pa se i on udavio". Dakle ništa zanimljivo niti uzbudljivo.
ReplyDeleteMarija(h)