STRAY DOGG - Come Along Wind (Pop Depresija)

Umesto da vetar napravi požar, on je skoro ugasio vatru

Pišem vam ovo bez ikakvih dostupnih informacija o albumu (producent, muzičari, gosti, izdavač, PR).
Pišem vam ovo prilično neveseo. Delom zbog toga što već neko vreme ne mogu da pobegnem iz nekih klopki u koje me život ulovio, delom zbog toga što vam radije ne bih pisao. O ovom albumu. Ovako. Mlako.

Bio sam i ostao vrlo zaljubljen u (prethodno izdanje) Fire's Never Wrong. Mislim da ću ostati samo prijatelj sa ovim.

Glavni razlog je što je Dukat Dogg podvio rep i pobegao (pun intended). I sa sobom je odneo žar, srce, neposrednost, sirovost, ranjivost, mladost, neiskustvo. A umesto njega ostao je Dukat The Dogg, dobrovoljno udaljen od svega što mu se dešava, pribran, sa planovima na umu, navežban, usviran i aranžer, pre nego singer-songrajter, starmali, pre nego zreo ili (nedajbože) odrastao, stilista, a ne hartbrejker.

Osam pesama i nešto malo više od pola sata muzike na Come Along Wind zvuči... lepo. Skladno. Meko. Tek na momente uznemirujuće. "Zrelo". "Ukusno". Toplo. Kao čokolada. Osnovna konstrukcija većine pesama je ista- Dukatov baklijevski glas i prebiranje po akustičnim strunama, jedino što su aranžmani bogatiji, ambiciozniji. Stray Dogg zvuči kao Stray Doggs, kao bend, u kome je svako morao da pronađe svoje mesto, bez obzira da li je to bilo i potrebno. I razmišljanju o tome kako proširiti akustični bol srca Dukatovog, kako ga aranžmanski ispratiti i ukrasiti dato je previše vremena i pažnje. A možda je on sam želeo da pokaže i dokaže, pre sebi, nego drugima (u to sam čak sigurniji), kakav kapacitet leži u njemu. Ali kao da se išlo na uštrb inspiracije i intuicije, a pre na pariranje i "usklađivanje" sa nekim njemu poznatim i voljenim uzorima. Ryan Adams i njegova trilogija Cold Roses - Jacksonville City Nights - 29 čini mi se kao najreferentnija za željeni, pre nego dostignuti, emocionalni i muzikalni ekspoze.

U tom kovanju pesama u virtuoznije amerikane nego što su to do sada bile izgubilo se "srce pesme", njihov žar, primirila se ekspresivnost kojom je Stray Dogg osvajao. I u izvesnoj meri bio jedinstven. Ali ono što držim kao bolniju i pogubniju "grešku" ovog izdanja jeste što je Dukat pristao na to da napravi album koji će biti dalji, hladniji i manje interesantan njegovim vršnjacima, nego ljudima koji bi mu mogli biti očevi, stričevi, pa čak i dede. Njima će prijati ovaj ukroćeni nemir, ova diskrecija, ova večita, ali ukrasna nostalgija.
Ja ne želim da budem taj. I takav.
A još manje želim da to bude Dukat.

Najčudnije od svega je što, ako se sudi po stihovima, Come Along Wind zvuči vrlo depresivno. Iskidani život, istrgnuta prijateljstva i zapitane ljubavi su teme koje se smenjuju. Dukat želi sebi sve da razjasni- šta se desilo, kako se desilo, kako se to inače dešava. Zvuči razumno. Umesto da zvuči bezumno. Umesto da krikne i vikne, za stvari koje su očigledno izgubljene, on predlaže da se sedne i porazgovara. Objasni, najpogubnija moguća aktivnost u svakoj umetnosti.

Možda, ali mi je teško u to da poverujem (naročito ako vam je srce cvrčalo na "vatrici koja ne greši"), vi i nećete primetiti mnogo ovoga što meni smeta.

Come Along Wind je vrlo elokventan amerikana album. Koji bez problema može da stane na crtu mnogim pomenutog Adamsa. Njegova snaga je u njegovoj prividnoj romantičnosti, lembčopovskoj pitkosti i vokalu koji traži veći autoritet nego što to priliči njegovim godinama.

Moje omiljene pesme su singl No One But You i završna Till You Forgotten. Ova prva jer mi se čini kao najautentičniji momenat albuma i onaj koji prepoznajem kao najinteresantniji u kombinovanju Stray-ovih godina i i njemu "priličnih" muzičkih interesovanja. Ova akustična balada malo više od minuta u pesmu počinje da pulsira zlokobnom Slint atmosferom pre nego što se raspe u saundtrak nalik onome koji su Explosions In The Sky radili za Friday Night Lights, Petera Berga.  I onda se opet vrati Dukatu, da vapajno zatraži da se ona vrati. Kakva fantastična elaboracija stanja u kome se muškarac koji neuspešno (neutešno?) voli nalazi!
Till You Forgotten je ričardhoulijevska balada kojom Dukat gospodari kao duh. Sentimentalna atmosfera podbodena je vrlo gorkim stihovima o nestajanju i zaboravu. I po prvi put osećam da Dukat gospodari muzikom, da ona nije u službi kompozicije, već njegovih osećanja, da govori umesto njega. Ili ono što on ne ume ili se ne usuđuje da kaže.
(Dva dana i nekih 30ak slušanja kasnije) zavoleo sam i Chance, čistu, pitku, direktnu i strejtdogovsku temu (sa nešto malo gudača) koja osvaja intimom koju Stray Dogg postiže sa nama. A naježio sam se na pomisao da je moguće ono o čemu Dukat peva: Give chance a chance to find you/ Give luck a chance to find you...
A i naslovna tema (ipak, na kraju) impresionira. Možda ne onom neposrednošću kojom je Dukat trejdmarkovao svoj stil, ali kao rok kompozicija koja lagano bukti protkana vazdušastim ženskim vokalima, pre nego se raspline u nemoćni refren koji poziva vetar da mu se pridruži. Uz blagi, blagi prizvuk Mogwaijevskog zahuktavanja na bubnjevima... Post-rok bi, neočekivano (?!) mogao biti nova kreativna oaza za Dukata. Iako sam mu savetovao Gainsbourga i tropikaliste.

Pretpostavljam da će ove pesme u živim izvođenjima da potraže svoj, specifični ugao gledanja na stvari, ali ovde, na albumu, većina njih ostaje previše lepo upakovana. I promišljana.

SELEKTAH: 6plus/ 10