800 žena. U jednoj.
O dosta stvari bih mogao.
Adelein 19 sam možda čuo dvaput u životu, 21 imam na vinilu, a 25 se već danima vrti i kod kuće i na poslu.
Someone Like You je bila pesma koja je probudila moje interesovanje i ženu u meni.
U Americi sve vrste umetnika maštaju da budu, pre svega, uspešne. Gledajući i slušajući Adele imam utisak da su "britanci" možda više namereni da se bave onim što žele kako žele, pa ako uspeju, super.
Adele možda jeste smršala, u želji da bude pop zvezda po volji miliona. Ali koja žena nije probala to isto.
Gledajući je u BBC-ijevom specijalu, u domaćinstvu Grahama Nortona, bio sam impresioniran njenom neposrednošću, voljnošću da se sprda na svoj način, intenzivnom auto-deglamurizacijom, iskrenošću, ne-PR-pripremljenošću, umerenim samopouzdanjem i "star" šarmom koji i dalje deluje komšijski.
Ne mogu da zamislim Beyonce na sličan način.
Adele je priča o uspehu obične devojke. Talentovane, bridžitdžonsaste fizionomije, ne baš prvog izbora zgodnih muškaraca, šarma koji kompenzuje fizičke nesavršenosti, stidljivosti, univerzalnog u običnom, svakodnevnom, najčešćem.
Kad gledate Adele i sve što je postigla, lakše vam je da poverujete u ono Novakovo da ako čvrsto verujete u svoje snove, oni možda mogu da se ostvare.
Adele je uspela. Našla momka. Rodila dete. Nije se promenila. Biće još uspešnija sa 25.
Lako mi je da poverujem da su milioni žena širom sveta našli utehu i nadu u njenim pesmama, jer nema velike razlike između lika i dela. Baš kao i najbolje narodne pevačice, Adele je ono o čemu peva. Iz srca. I tibe.
25 nije 21, baš kao što ni druga ljubav ne može nikada da bude kao prva ljubav, i ništa ne može da bude kao mladost. Adele je sada poprilično zadovoljna žena, voljena, fokusirana na svoje dete, zdravogospodareća svojim životom i, ne baš nebitno, distancirana od muzičkog biznisa kome je hebala majku samo jednim albumom (u TRIDESET MILIONA primeraka!).
I to se oseća. Nostalgija i reminiscencije, kao vazda menstruirajuće žaoke svih ljudi na ovom svetu.
Te teme možda nisu lične kao one na 21, i možda im neka vrsta novostečenog komfora odmaže da budu ličnije, da žacnu (kao pre), ali 25 je, koliko se moglo, iskrena ploča.
Onaj deo koji nije pokušava da kompenzuje prazininu koju je napravio odlazak Amy Winehouse, ponekad podseća na najberićetnije dane Phila Collinsa (... But Seriously), poseduje nešto od fejk euforije poslednjih albuma Coldplay ili efektno utabava put Adele da za Britaniju i svet izraste u novog Eltona Johna (kad (god) je ovaj bio dobar).
Hello je odličan singl, i miri ono odakle Adele dolazi (folk-soul) sa onim gde ovaj album pokušava da se pomeri (pompezniji i popičniji zvuk). Ne znam zašto, svaki put kad je čujem u sebi počnem da pevam Yellow od Coldplay. Send My Love (To Your New Lover) već radikalnije, naročito aranžmanski (španski vajb meets dubstep) razigrava Adele, možda čak i previše mladalački nego što bih ja preferirao (ipak je pesmi kumovao Max Martin koji je vozdigao Britney).
I Miss You je, ne zamerite mi (jer pesma je strava), totalni Phil Collins, sve sa In The Air Tonight bubnjanjem i Adelinim astralno-kristalizovanim glasom. Ali, ako ste se uplašili tu je Tobias Jesso Jr-ova, When We Were Young, koja Adele vraća u društvo Dusty Springfield na veličanstven način. Nešto slabija, ali sa pozamašno većim prostorom za Adelin glas dobija vapajna Love In The Dark. Remedy, baš kao i njena bliznakinja, All I Ask, je možda previše drvenasta Adele balada. Na bazi sličnih ideja mnogo bolje funkcioniše River Lea, sa nešto razigranijim i gotskijim aranžmanom, koji uvek pasuje Adelinoj melodrami. Water Under The Bridge, svakako najodvratnija pesma ovde, je pastiš osamdesetim, Gloria Estefan, Wilson Phillips, taj neki zon.
Million Years Ago, o danima nepovratnim, o uspomenama zarobljenim miluje strune, ali strepim da ne završi na istoj kompilaciji sa More Than Words od Extreme. Sweetest Devotion zatvara album (regularnu, non-Target verziju) sa mega-gospel vajbom, kao neka vrsta samo-čestitanja i trijumfalnog opraštanja. Možda bih bio zadovoljniji sa Gladys Knigtastom Lay Me Down koja se nalazi među bonusima, pa čak i sa snaškastom (od "snaša") Why Do You Love Me, koja na folk terenu (Fairground Attraction ili Beautiful South, recimo) tretira Adelin soul potencijal. Adele deluje srećnije.
Nema razloga da ne kupite u paketu sa novim novogodišnjim ukrasima ili novim setom tanjira.
SELEKTAH: 7/ 10
O dosta stvari bih mogao.
Adelein 19 sam možda čuo dvaput u životu, 21 imam na vinilu, a 25 se već danima vrti i kod kuće i na poslu.
Someone Like You je bila pesma koja je probudila moje interesovanje i ženu u meni.
U Americi sve vrste umetnika maštaju da budu, pre svega, uspešne. Gledajući i slušajući Adele imam utisak da su "britanci" možda više namereni da se bave onim što žele kako žele, pa ako uspeju, super.
Adele možda jeste smršala, u želji da bude pop zvezda po volji miliona. Ali koja žena nije probala to isto.
Gledajući je u BBC-ijevom specijalu, u domaćinstvu Grahama Nortona, bio sam impresioniran njenom neposrednošću, voljnošću da se sprda na svoj način, intenzivnom auto-deglamurizacijom, iskrenošću, ne-PR-pripremljenošću, umerenim samopouzdanjem i "star" šarmom koji i dalje deluje komšijski.
Ne mogu da zamislim Beyonce na sličan način.
Adele je priča o uspehu obične devojke. Talentovane, bridžitdžonsaste fizionomije, ne baš prvog izbora zgodnih muškaraca, šarma koji kompenzuje fizičke nesavršenosti, stidljivosti, univerzalnog u običnom, svakodnevnom, najčešćem.
Kad gledate Adele i sve što je postigla, lakše vam je da poverujete u ono Novakovo da ako čvrsto verujete u svoje snove, oni možda mogu da se ostvare.
Adele je uspela. Našla momka. Rodila dete. Nije se promenila. Biće još uspešnija sa 25.
Lako mi je da poverujem da su milioni žena širom sveta našli utehu i nadu u njenim pesmama, jer nema velike razlike između lika i dela. Baš kao i najbolje narodne pevačice, Adele je ono o čemu peva. Iz srca. I tibe.
25 nije 21, baš kao što ni druga ljubav ne može nikada da bude kao prva ljubav, i ništa ne može da bude kao mladost. Adele je sada poprilično zadovoljna žena, voljena, fokusirana na svoje dete, zdravogospodareća svojim životom i, ne baš nebitno, distancirana od muzičkog biznisa kome je hebala majku samo jednim albumom (u TRIDESET MILIONA primeraka!).
I to se oseća. Nostalgija i reminiscencije, kao vazda menstruirajuće žaoke svih ljudi na ovom svetu.
Te teme možda nisu lične kao one na 21, i možda im neka vrsta novostečenog komfora odmaže da budu ličnije, da žacnu (kao pre), ali 25 je, koliko se moglo, iskrena ploča.
Onaj deo koji nije pokušava da kompenzuje prazininu koju je napravio odlazak Amy Winehouse, ponekad podseća na najberićetnije dane Phila Collinsa (... But Seriously), poseduje nešto od fejk euforije poslednjih albuma Coldplay ili efektno utabava put Adele da za Britaniju i svet izraste u novog Eltona Johna (kad (god) je ovaj bio dobar).
Hello je odličan singl, i miri ono odakle Adele dolazi (folk-soul) sa onim gde ovaj album pokušava da se pomeri (pompezniji i popičniji zvuk). Ne znam zašto, svaki put kad je čujem u sebi počnem da pevam Yellow od Coldplay. Send My Love (To Your New Lover) već radikalnije, naročito aranžmanski (španski vajb meets dubstep) razigrava Adele, možda čak i previše mladalački nego što bih ja preferirao (ipak je pesmi kumovao Max Martin koji je vozdigao Britney).
I Miss You je, ne zamerite mi (jer pesma je strava), totalni Phil Collins, sve sa In The Air Tonight bubnjanjem i Adelinim astralno-kristalizovanim glasom. Ali, ako ste se uplašili tu je Tobias Jesso Jr-ova, When We Were Young, koja Adele vraća u društvo Dusty Springfield na veličanstven način. Nešto slabija, ali sa pozamašno većim prostorom za Adelin glas dobija vapajna Love In The Dark. Remedy, baš kao i njena bliznakinja, All I Ask, je možda previše drvenasta Adele balada. Na bazi sličnih ideja mnogo bolje funkcioniše River Lea, sa nešto razigranijim i gotskijim aranžmanom, koji uvek pasuje Adelinoj melodrami. Water Under The Bridge, svakako najodvratnija pesma ovde, je pastiš osamdesetim, Gloria Estefan, Wilson Phillips, taj neki zon.
Million Years Ago, o danima nepovratnim, o uspomenama zarobljenim miluje strune, ali strepim da ne završi na istoj kompilaciji sa More Than Words od Extreme. Sweetest Devotion zatvara album (regularnu, non-Target verziju) sa mega-gospel vajbom, kao neka vrsta samo-čestitanja i trijumfalnog opraštanja. Možda bih bio zadovoljniji sa Gladys Knigtastom Lay Me Down koja se nalazi među bonusima, pa čak i sa snaškastom (od "snaša") Why Do You Love Me, koja na folk terenu (Fairground Attraction ili Beautiful South, recimo) tretira Adelin soul potencijal. Adele deluje srećnije.
Nema razloga da ne kupite u paketu sa novim novogodišnjim ukrasima ili novim setom tanjira.
SELEKTAH: 7/ 10
pa ono jeste, adelini albumi su pravi izbor za novogodišnje praznike. pod uslovom da želite da se roknete posle istih. ili već tjekom istih. novogodišnji ukrasi bi, pak, verovatno popucali od ovolikog dramoserstva i ovog 's avale vila viče kosmaja' drekenjanja.
ReplyDeletevano sine / cerko. samo reci koji mejnstrim "umetnik" ti prija. jer govorimo o pop mejnstrimu slageri balade vesele pop melodije . kazi ko? da ocenimo mi taj tvoj pravednicki bes
ReplyDeletepogrešno me targetiraš kao protivnika pop mejnstrima (to je valjda zicer bućka). a ni o pop mejnstrimu, čini se, nemaš previše dobro mišljenje, ako smatraš da je adela najbolje što on nudi (uzvraćam učitavanjem, kao svaki fino vaspitan mladić). radi se prosto o tome da ova devojka operiše u (za mene) do sada neslućenim registrima iritantnosti i da mi je neshvatljivo njeno spajanje sa feelgood atmosferom novogodišnjih praznika. potpuno lična opaska.
ReplyDeletene bih da remetim diskusiju, ali novogodišnji ukrasi su spomenuti u kontekstu klišeizirane/ namenske kupovine "adele kao poklona" za novu godinu, a koja je pred nama (do pre neku godinu susan boyle je podmirivala takve potrebe). povezivanjem se oće reći da ona nije loša da bude takav klišeizirani/ namenski poklon.
Deletemislim sve najbolje o mejnstrimu. svaka opaska je licna to razumem i tako i treba. samo, kad vidim da neko kaze X je zivi shit (makar i za praznicnu atmosferu) odmah ponudi svog konja za trku. meni je recimo majkl dzekson uvek bio ogavan kao i prins. jedan je potpuno poludeli petar pan drugi je potpuno poludeli narcisoidni drkadzija. ali pesme....prins razbija!!. da ne govorimo da moze verovatno da zameni svakog clana filharmonije. medjutim, nesporno je dzekson (bio) najpopularnija osoba dve decenije. kao i adel u poslednjih par godina.
ReplyDelete