TURBO KID

Publika i dalje ceni entuzijazam

Sad, kad malo razmislim, obično se za lo-fi filmove ili filmove B-produkcije vezuje reč "entuzijazam", kao da oni koji spucavaju stotine miliona dolara u svoje filmove nemaju pravo na to osećanje, ili ono uvek nekako ostane skriveno. Sem možda kod Tarantina. Ili Rodrigueza. Što nas opet vraća na početak priče na neki način. 

Kada je u pitanju debi ostvarenje scenarista i reditelja (i vrlo verovatno mnogo toga drugog): Francois Simarda, Anouk Whissell i Yoann-Karla Whisella sasvim je sigurno da ne bi ni bilo ovog filma da nije bilo (njihovog) entuzijazma. Snimljen za troškove jednodnevnog kejteringa na snimanju prosečnog holivudskog blokbastera, Turbo Kid je itekako samosvestan toga, iako sebi traži put ka ostvarenju koje bi moglo da košta barem kao pola poslednjeg Mad Maxa.

Ne treba mnogo da se skapira zašto je apokaliptična budućnost Turbo Kida locirana u 1997. godinu. Sve ostalo u njemu izgleda kao da je uteklo iz esencijalnih "kid" filmova osamdesetih (Tron, Goonies, Back To The Future, BMX Bandits) pa "mračne devedesete" kreiraju sasvim odgovarajući seting.

Zemlja je, dakle, sjebana koliko se može. Nuklearni ratovi ostavili su za sobom nuklearni način života u kome degenerisani pacovi traže svoje mesto pod suncem koliko i ljudi koji, poput pacova, žive pod zemljom ili nekim drugim rupama. Junak ovog filma je tinejdžer koji je, kako u kasnijem flešbeku saznajemo, ostao bez roditelja u nasilnom napadu izvesnog Zeusa (koji pored toga što voli da se naziva kao vrhovni bog voli i da nosi masku istog, i, kako se i očekuje od svirepog zločinca- nema jedno oko). On živi sam, snalazi se skupljajući džank i menjajući ga za vodu i hranu u lokalnom salunu. Kada u njegov život ušeta devojčica Apple, njegov život neplanirano će zaživeti na sličan način kao i kod njegovog idola- strip junaka Turbo Ridera.

Sve ostalo je vestern. Mad Max. Pa opet vestern. Turbo Kid od klinca izrasta u borca, koji će sada poput svog idola nastaviti da se bori za pravdu.

Priča je simpatična i kombinuje sve moguće bajkolike arhetipe iz domena borbe dobra (dečak) protiv zla (Zeus), koji, treba reći, ipak ostaju nepopunjeni emocijama u onoj meri u kojoj bi to jedan "pravi" film zahtevao. Ali, zato su akcija, obračuni i "gore" efekti dali sve od sebe da nas zabave. Iako obilato koristi sve što može za džabe, Turbo Kid je maštom i dovijanjima najoriginalniji u dočaravanju obračuna unutar kojih udovi lete više i krvavije nego u prometnoj kasapnici. I tu stvari postaju urnebesne.

Mlađi od mene će imati više razumevanja, a kapiram da će se filmski entuzijasti osetiti više pozvanijim da nešto i sami urade nego da su odgledali neki "ozbiljniji" film. A to je valjda i sva poenta Turbo Kida.

SELEKTAH: 6/ 10