Predrasude su čudo. Iz samo meni znanih razloga istripovao sam da je Fabrice Du Welz, reditelj ovog filma, žensko, i onda sam samo "iz tog ugla" gledao film i odgledao nešto sasvim drugo od onoga što je on želeo...
Alleluia je verovatno "onaj (drugi) Fabriceov film iz 2014. koji niste gledali". Onaj koji jeste je Colt 45. Koji ja nisam.
U ovom se jedna samohrana majka fatalno zaljubljuje u Michela, prevaranta koji smuvava žene samo da bi im oteo pare, i potom postaje njegova saradnica u sve brutalnijim prevarama drugih žena. Alleluia nam otkriva u kojoj meri je sve to više bila "njena ideja" kao i kolike su razmere onoga što se u psihologiji naziva "folie a deux".
Kako sam ja od početka mislio da je Fabrice žensko, nijednog trenutka nisam ispuštao iz vida osećaj da se ovde neko koristeći triler i/ili horor kao oruđe bavi promišljanjem feminizma i njegovim fatalnim dejstvom, pre svega "po svoje", kada on neplanirano završi u robovskim ljubavnim lancima "jednog muškarca".
A Fabrice je možda samo želeo da napravi jedan "neobičan" triler u kome, u zamenjenim ulogama, žena trijumfuje kao zlija, nošena nečim tako lepim, kao što je ljubav. Ili da se pozabavi ludilom iz ljubavi.
Kada shvati da je preverana, Gloria pronalazi Michela i uspeva da mu se snagom svoje ljubavne lojalnosti nametne kao partnerka u šibicarskoj šemi varanja žena. Međutim, već u drugom poglavlju (film je nepotrebno podeljen u pet poglavlja naslovljenih po ženama kojima se bavi) vidimo da Gloria neće moći da izdrži svoju ulogu Michelove sestre i mirno isprati njegova spanđavanja i opštenja sa drugim ženama. Pa stvari postaju malo krvavije.
Na planu priče, ovde nema neke naročite originalnosti- stvari se malčice variraju, ali zaplet je uvek isti- Michel žrtvu obori s nogu svojim seksipilom (vazda voljni da pokaže kitu Laurent Lucas), a Gloria u nekom trenutku istu obori s nogu, ali nekim oštrim predmetom.
Ono čime Fabriceov film pleni (a u mojoj glavi je to bilo još "upadljivije" dok sam mislio da je Fabrice "ona") jeste neobično naturalistički pristup scenama seksa i zločina. Njegova kamera je najveći deo filma na par centimentara od junaka, želudac će vam se dizati kada Michel počne da liže po licu sedamdesetogodišnju ženu, a možda još više kad mu ona uzvrati podjednako raspaljenim jezikom. Davljenja, klanja i sekiranja koja uslede delovaće isto toliko uznemirujuće. I u toj "telesnoj" bliskosti sa junacima tj samom pričom leži najveća privlačnost ovog filma. Od jedne, potencijalno propagandne priče (zaboravih da vam kažem, postavljene "prema stvarnim događajima"), Fabrice je napravio film koji vas pušta u intimni prostor svojih junaka i njihovih (zlo)dela nastavljajući post-Breillat-Noeovske varijacije na najmračnija stremljenja Novog talasa.
SELEKTAH: 7/ 10
Alleluia je verovatno "onaj (drugi) Fabriceov film iz 2014. koji niste gledali". Onaj koji jeste je Colt 45. Koji ja nisam.
U ovom se jedna samohrana majka fatalno zaljubljuje u Michela, prevaranta koji smuvava žene samo da bi im oteo pare, i potom postaje njegova saradnica u sve brutalnijim prevarama drugih žena. Alleluia nam otkriva u kojoj meri je sve to više bila "njena ideja" kao i kolike su razmere onoga što se u psihologiji naziva "folie a deux".
Kako sam ja od početka mislio da je Fabrice žensko, nijednog trenutka nisam ispuštao iz vida osećaj da se ovde neko koristeći triler i/ili horor kao oruđe bavi promišljanjem feminizma i njegovim fatalnim dejstvom, pre svega "po svoje", kada on neplanirano završi u robovskim ljubavnim lancima "jednog muškarca".
A Fabrice je možda samo želeo da napravi jedan "neobičan" triler u kome, u zamenjenim ulogama, žena trijumfuje kao zlija, nošena nečim tako lepim, kao što je ljubav. Ili da se pozabavi ludilom iz ljubavi.
Kada shvati da je preverana, Gloria pronalazi Michela i uspeva da mu se snagom svoje ljubavne lojalnosti nametne kao partnerka u šibicarskoj šemi varanja žena. Međutim, već u drugom poglavlju (film je nepotrebno podeljen u pet poglavlja naslovljenih po ženama kojima se bavi) vidimo da Gloria neće moći da izdrži svoju ulogu Michelove sestre i mirno isprati njegova spanđavanja i opštenja sa drugim ženama. Pa stvari postaju malo krvavije.
Na planu priče, ovde nema neke naročite originalnosti- stvari se malčice variraju, ali zaplet je uvek isti- Michel žrtvu obori s nogu svojim seksipilom (vazda voljni da pokaže kitu Laurent Lucas), a Gloria u nekom trenutku istu obori s nogu, ali nekim oštrim predmetom.
Ono čime Fabriceov film pleni (a u mojoj glavi je to bilo još "upadljivije" dok sam mislio da je Fabrice "ona") jeste neobično naturalistički pristup scenama seksa i zločina. Njegova kamera je najveći deo filma na par centimentara od junaka, želudac će vam se dizati kada Michel počne da liže po licu sedamdesetogodišnju ženu, a možda još više kad mu ona uzvrati podjednako raspaljenim jezikom. Davljenja, klanja i sekiranja koja uslede delovaće isto toliko uznemirujuće. I u toj "telesnoj" bliskosti sa junacima tj samom pričom leži najveća privlačnost ovog filma. Od jedne, potencijalno propagandne priče (zaboravih da vam kažem, postavljene "prema stvarnim događajima"), Fabrice je napravio film koji vas pušta u intimni prostor svojih junaka i njihovih (zlo)dela nastavljajući post-Breillat-Noeovske varijacije na najmračnija stremljenja Novog talasa.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment