Jedan od onih filmova koji mi se nije bogznakako dopao, ali koji sam iz bogznakojih razloga rado odabrao da gledam (pa bih čak i ponovo)
Pisao sam o prethodnom, isto takođe nagrađivanom, filmu Alice Rohrwacher, Corpo Celeste, a da sada u sećanju ne mogu da prizovem niti jednu jedinu scenu iz tog filma sem utiska da se radilo o vrlo Gomorrasto izgledajućem i prljavom filmu. Ali sam ime autorke zapamtio i uspeo da ga pročitam i u ovom ostvarenju.
Le Meraviglie nema filmsku dramaturgiju. On počinje, kao roman, daleko slobodonije, "u jednom trenutku", jedne noći, kada su se čuli pucnji lovaca na obližnjem imanju, koji su probudili hipi-farmera Wolfganga i njegovu mnogočlanu žensku porodicu (ženu, četiri ćerke i sestru mu). A nema ni kraj, više kao roman samo utiša svoj ton pre ili nakon eksplozije (u ovom filmu podjednako funkcionišu obe opcije). Između početka i kraja leži jedno Alicino pitanje- kako da se spasimo od kraja sveta?
Junakinja našeg filma je Gelsomina, "najstarija kći", čije odrastanje i spoznaju sveta pratimo ovde, baš kao što smo u Corpo Celeste to radili sa Martom. Ona je ta, koja za razliku od svog tvrdoglavog oca, vidi način kako da se stvari promene i sačuvaju. Pa makar to apsurdno značilo i da se "poslednjim primerima starih tradicija" (kakav je recimo način na koji Gelsominina porodica uzgaja pčele) bavi jeftini rijaliti serijal koji i na tom terenu, kroz "rivalstvo", traži pobednika. I dok njen otac ne zna šta da kaže i bulazni o kraju sveta, braneći "stare načine", Gelsomina zna da neki "šou" mora da se kreira "ako se kani pobjediti".
Gelsominu, za razliku od njenog oca, krasi nešto što ne krasi ni pčele koje uzgajaju i koje umru kad ih poprskaju otrovom- a to je sposobnost komunikacije i prilagođavanja. Ona ume da bude dopadljiva, ume da anticipira i reaguje na vreme, ona će pokupiti simpatije voditeljke rijalitija (Monica Bellucci) i u dva navrata dobiti poklončić od nje. Ona je jedina koja će uspostaviti kontakt sa "mutavim" nemačkim dečakom (koji će doći kod njih na institucionalno i plaćeno "dovaspitavanje") i od njega naučiti nešto, što će odmah zatim i umeti da primeni (scena sa kamilom na kraju). I to znanje, sa kojim će simbolično izaći iz pećine, je ono što u ledenom švenku na kraju filma iz jedne epohe života porodicu odvodi u neku drugu. Ne nužno bolju, ali sa manjom izvesnošću kraja. Stari način je, pod prikazanim uslovima, osuđen na propast. Nema sentimentalizacije tog ishoda kod Rohrwacherove. Ona je na strani ljudi, a ne pčela, a ne ljudi koji žive kao pčele, nesposbni da se prilagode.
Tu negde se krije i vrlo neobična ekološka poruka. Ako sam uopšte dobro shvatio.
Le Meraviglie nije dosadan, ali je tek nešto malo više nego "Dardenneovski šarmantan", i dodajte tome Alicinu "lepotu ružnog" (na skoro svim nivoima), i očekujem da nećete iz sveg srca želeti da ga gledate. Ne pomaže mnogo ni činjenica da je svaki detalj, koji se naoko slučajno nameće u skoro naturalističkom defileu scena, zapravo precizno postavljen šraf u konstrukciji koju Alice pravi. Fokusiranost na to uskratila nam je sočne emocije na koje nas je italijanski film navikao i odgurala junake filma malo dalje nego što bismo želeli, pa je opšti utisak da je Le Meraviglie uprkos neprekidnom prisustvu gomile ljudi u kadru hladan i distanciran film.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Pisao sam o prethodnom, isto takođe nagrađivanom, filmu Alice Rohrwacher, Corpo Celeste, a da sada u sećanju ne mogu da prizovem niti jednu jedinu scenu iz tog filma sem utiska da se radilo o vrlo Gomorrasto izgledajućem i prljavom filmu. Ali sam ime autorke zapamtio i uspeo da ga pročitam i u ovom ostvarenju.
Le Meraviglie nema filmsku dramaturgiju. On počinje, kao roman, daleko slobodonije, "u jednom trenutku", jedne noći, kada su se čuli pucnji lovaca na obližnjem imanju, koji su probudili hipi-farmera Wolfganga i njegovu mnogočlanu žensku porodicu (ženu, četiri ćerke i sestru mu). A nema ni kraj, više kao roman samo utiša svoj ton pre ili nakon eksplozije (u ovom filmu podjednako funkcionišu obe opcije). Između početka i kraja leži jedno Alicino pitanje- kako da se spasimo od kraja sveta?
Junakinja našeg filma je Gelsomina, "najstarija kći", čije odrastanje i spoznaju sveta pratimo ovde, baš kao što smo u Corpo Celeste to radili sa Martom. Ona je ta, koja za razliku od svog tvrdoglavog oca, vidi način kako da se stvari promene i sačuvaju. Pa makar to apsurdno značilo i da se "poslednjim primerima starih tradicija" (kakav je recimo način na koji Gelsominina porodica uzgaja pčele) bavi jeftini rijaliti serijal koji i na tom terenu, kroz "rivalstvo", traži pobednika. I dok njen otac ne zna šta da kaže i bulazni o kraju sveta, braneći "stare načine", Gelsomina zna da neki "šou" mora da se kreira "ako se kani pobjediti".
Gelsominu, za razliku od njenog oca, krasi nešto što ne krasi ni pčele koje uzgajaju i koje umru kad ih poprskaju otrovom- a to je sposobnost komunikacije i prilagođavanja. Ona ume da bude dopadljiva, ume da anticipira i reaguje na vreme, ona će pokupiti simpatije voditeljke rijalitija (Monica Bellucci) i u dva navrata dobiti poklončić od nje. Ona je jedina koja će uspostaviti kontakt sa "mutavim" nemačkim dečakom (koji će doći kod njih na institucionalno i plaćeno "dovaspitavanje") i od njega naučiti nešto, što će odmah zatim i umeti da primeni (scena sa kamilom na kraju). I to znanje, sa kojim će simbolično izaći iz pećine, je ono što u ledenom švenku na kraju filma iz jedne epohe života porodicu odvodi u neku drugu. Ne nužno bolju, ali sa manjom izvesnošću kraja. Stari način je, pod prikazanim uslovima, osuđen na propast. Nema sentimentalizacije tog ishoda kod Rohrwacherove. Ona je na strani ljudi, a ne pčela, a ne ljudi koji žive kao pčele, nesposbni da se prilagode.
Tu negde se krije i vrlo neobična ekološka poruka. Ako sam uopšte dobro shvatio.
Le Meraviglie nije dosadan, ali je tek nešto malo više nego "Dardenneovski šarmantan", i dodajte tome Alicinu "lepotu ružnog" (na skoro svim nivoima), i očekujem da nećete iz sveg srca želeti da ga gledate. Ne pomaže mnogo ni činjenica da je svaki detalj, koji se naoko slučajno nameće u skoro naturalističkom defileu scena, zapravo precizno postavljen šraf u konstrukciji koju Alice pravi. Fokusiranost na to uskratila nam je sočne emocije na koje nas je italijanski film navikao i odgurala junake filma malo dalje nego što bismo želeli, pa je opšti utisak da je Le Meraviglie uprkos neprekidnom prisustvu gomile ljudi u kadru hladan i distanciran film.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment