BONE TOMAHAWK

Stari je imao pravo

Kad je Stari u svom prikazu napisao da se ovde radi o diletantskom uratku bio sam ubeđen da će film "o kome svi pričaju" sigurno da mi se dopadne, jer Stari i ja smo obično u raskoraku, naročito oko filmova koji su nam se ekstremno dopali, ili ne. Ima izuzetaka. I ovo je jedan od njih.

Bone Tomahawk je faličan film koliko i njegovi nadobudni, ćopavi, izranjavani i ostareli junaci kojima treba "ceo film" da stignu negde. Nažalost, ovo nije film o "putu". I šta god vi mislili o ovom filmu, molim vas, samo ne mislite to.

U ovom vesternu, preniskog budžeta i previsokih i neostvarenih (Tarantinovskih) ambicija, suočeni smo sa skoro rasističkom premisom- negde na Divljem zapadu u blizini gradića idilično nazvanog Bright Hope postoji misteriozno pleme "pećinskih indijanaca" za koje se sumnja da su kanibali. Nakon što dvojica lopova i ubica naruše njihovo sveto mesto (svaka sličnost sa pentagramom je, pretpostavljam, bila slučajna), jedan od njih u bekstvu uspe da se dokopa Bright Hopea. Međutim, pećinci u toku noći dolaze, otimaju ga, zajedno sa još dvoje ljudi. Crnca, "koje ne jedu", samo ubijaju. U poteru za njima kreću ćopavi suprug otete (Patrick Wilson sveden na ćopavu nogu), šerif (Kurt Russel ko mnog puta do sada), njegov još stariji pomoćnik (neprepoznatljivi i neiskorišteni Richard Jenkins) i zgodni i obrazovani revolveraš koji oseća obavezu da pomogne (skoro karikaturalni Matthew Fox).
Njihovo stizanje do pećine traje čitav film, bivajući neplanirano produženo kada im meksički lopovi otmu konje.
Sam obračun traje neočekivano kratko. U subjektivnom osećaju još kraće.

Ostavimo po strani da nije baš najjasnije kako je jedan od dvojice ubica s početka uspeo da pobegne vrlo sposobnim pećincima s obzirom da put od pećine do gradića traje bezmalo dva dana. Zbog vrlo skučenog budžetskog prostora i/ili preskromnog rediteljskog umeća (scenariste i reditelja) S. Craig Zahlera, geografija prostora i veličina gradića su potpuno nejasni. Revolveraš-bonvivan se hvali da je povalio 11 žena u tom gradiću. Utisak koji mi imamo je da čak i ako uključimo kobile i krave ta cifra deluje preterano. Kada sutradan u poteru krenu četiri čoveka, a vidimo samo još 2 ili 3 više od njih, otvara se i pitanje koliko ljudi stvarno živi u Bright Hopeu, tj zašto indijanci (odavno) nisu od istog napravili špajz.

Sama potera je monotona smena dnevnog jahanja i noćnog odmaranja uz po koju prozborenu, uglavnom na štetu onih koji čuju. Junaci ničim ne uspevaju da se izdiferenciraju. Zahlerov set deluje jadno, ali čak ne uspeva (a ni ne pokušava) da svet Divljeg Zapada predstavi (hiper)realistično kao Kelly Reichardt u svom anti-vesternu Meek's Cutoff. Zahlerov film prosto izgleda jadno. Na svakom nivou.

Kad konačno stignu do pećine i završe u nekoj vrsti "Ivica & Marica" situacije, naši junaci previše brzo, sa nešto malo eksploatacijskog gora, uspevaju da se oslobode i učine da mi počnemo da se pitamo- da li je moguće da je sva poenta (i lepota) ovog filma bila u njihovom stizanju do ovde? A lepo sam vas upozorio par pasusa ranije da baš to ne treba da mislite.

Dakle, na osnovnom nivou, onom na kome nas zanimaju junaci i njihove sudbine, ovaj film je čabar. Bez atmosfere, bez žanra, bez junaka i bez anti-junaka.

Na nivou alegorije, Bone Tomahawk, može da pruži izvesnu intelektualnu satisfakciju. U mom "tumačenju", ovaj film ilustruje sve vrline i mane aktuelnih američkih osvajanja na Bliskom Istoku. Taj Istok je, baš kao nekad Zapad, velika nepoznanica i teritorija potencijalno puna bogatstava. Tamo žive neki primitivni ljudi vrlo primitivnih navika i u propagandnom iživljavanju oni zaista mogu da budu i "kanibali". Neki vrlo amoralni ljudi ("kapitalisti" i bezbožnici) zamerili su se na mambo-džambo planu tamošnjem življu i uvredili njihove bogove. Ovi dolaze da se osvete, nakon čega dolazi do kontra-osvete.

Ta kontra-osveta ima dinamiku američkih "post-9/11" osvajanja. Naloženi pravednim osećajem, junaci su na terenu relativno nesposobni, nadobudni i neadekvatni. Njihovo napredovanje je sporo i konstantno izloženo preprekama. Potpuno su nepripremljeni za neprijatelja, izloženi brutalnom ubijanju i ranjavanju, ali "cavalry" stiže, u vidu najćopavijeg, ali i najsnalažljivijeg, od njih. Romantični "old American way"...

Čak i kada biste se oduševljeno prihvatili ovog tumačenja kao pijan plota, ne mislim da je ono što morate da odgledate vredno te žrtve.
Neki ljudi pominju i horor, mešanje žanrova, pomake... Nemojte da nasedate.

SELEKTAH: 2minus/ 10