My mama don't like you and she likes everyone...
Justin Timberlake imao je isto (21) godinu kao i Justin Bieber danas, kada je objavio svoj prvi solo album Justified.
Uprkos jednom od najboljih pop singlova svih vremena koji se zavrteo sa njega (nije Rock Your Body) i Timbalandovoj i Pharrellovoj produkciji (koji su (i) u to vreme bili best in the business) meni je Justified uvek bio nerealizovano i nehrabro bekstvo od boy-band zvuka koji je, zahvaljujući i Timberlakeovom bendu, demolirao devedesete.
Purpose je, iako ne mnogo hrabriji u domenu rizikovanja sa "Bieber brandom", kompaktnije i ujednačenije ostvarenje, sa većim brojem pesama koje su iznad aktuelnog pop standarda, ali, priznajem, bez pesme koja bi se iole približila apostrofiranoj Timberlakeovoj tugovanki.
Ja nisam ciljna grupa ili, barem, nisam među prvih 10 ciljnih grupa, ali svejedno bih Eli radije dao ovo da sluša nego novu Grimes. Da je desetak godina starija.
Purpose je prilično dobar pop album. A kad kažem "pop", mislim r'n'b, elektro, dubstepy. A kao reper mu držim poslednji (i odlični) The Weekndov. Jer Drakea ne podnosim, uprkos trudu.
U ovom osvrtu uzeću u obzir samo osnovnu verziju ovog albuma, sa 13 pesama, jer se slažem sa većinom recenzenata- što više pesama to lošiji i razvodnjeniji utisak. Ali to, nažalost, znači i da su neke bolje pesme (Been You, Hit The Ground) ostavljene za japanska, deluks, ajtjuns, volmart izdanja, a da su neke nepodnošljivije ovde neizbežne (ogavne balade tipa Life Is Worth Living ili ispovedni tonovi u naslovnoj Purpose).
Nikada pre nisam preslušao ceo album Justina Biebera, niti nameravam da to retroaktivno uradim. Jedini razlog zašto sam sada odlučio da se pozabavim njime, zapravo dva razloga, su: njegov "roasting" na Comedy Centralu tokom koga je stojički pustio da ga prozivaju na najpodmuklije moguće načine i uspeo da im se efektno revanšira (What do you get when you have a kid and 300 million dollars? A bunch of losers calling him a dyke). Drugi razlog je samo naoko bitniji- sa Purpose Bieber pokušava da postane odrastao izvođač ne samo za tinejdžerke i klinke, već da i sam odraste sa njima, ali i da uspe da se dopadne "elitnijem" tržištu odrasli(ji)h i probije "babyface" barijeru koja je za mnoge bila ozbiljna prepreka u bavljenju njegovom muzikom.
Drugi singl, Sorry, je fenomenalan. Skrillex, čiji mi je rad mahom nepoznat iz nepoznatih razloga, uspeo je da Justinovu prividnu naivnost zaodene u blago erotičnu elektro-soka (od "soca dance") pesmicu koja nam predstavlja Justina kao nekakvog emotivnog šmekera kome nije teško, a ni ne-kul, da se izvini. Što je OK. I ova vrsta škakljivog seksipila dominira svim pop pesmicama koje bi, da nisu ispresecane nekom baladom tu i tamo, mogle i da se uhvate u kolo.
The Feeling (u kojoj gostuje PiSiMjuzikasta Halsey) mi je drugi favorit, jer ima sjajnih vokalnih egzibicija razvučenih preko vrlo maštovito kreirane muzičke podloge unutar koje nešto stalno krcka, lupka i gradi ritam (nakon čitanja zaboravite kako sam ovo opisao).
Iako se kreće u pomenutom The Weeknd-Drake belkastom r'n'b-popu (uprkos njihovim putima), i iako je ovde Skrillexova produkcija jedna od najčešćih i najefektnijih, Bieber zvuči kao Bieber. Tj ne zvuči ni kao "novi Timberlake" ili "novi Jackson" ili kao "wanna-be-mlađi-The Weeknd" ili kao "Bieber feat. dubstep". I ta pravilna odmerenost sopstvenih (možda i tuđih) želja i mogućnosti je ono što materijal čini ubedljivim. Pročitao sam na Stereogumu da su očekivanja od ovog albuma bila, a s obzirom da izlazi istog dana kada i oproštajni album One Fuckin Direction, da Justina predstavi kao progresivnog pop izvođača, nešto kao Kanyea među tim teen trešom. Dobro je da se to nije desilo. Mislim da Justin (barem ne još uvek) nije autor koliko izvođač tj toliko zreo autor koliko je više nego solidan izvođač.
Ni gostiju nema neprijatno mnogo (Big Sean, Travis Scott, Halsey i Skrillex i Diplo) i baš kao ni povremeni autotjun oni ne uspevaju da promene Bieberovo "organsko" (već ću nekada otkriti i sebi i vama šta sam ovim hteo da kažem) prisustvo i dominaciju.
Ako ste probali Grimes, ne vidim zašto bi ovo iskulirali. Justin čak bolje od zemljakinje zna šta hoće i kako to da postigne. A i jedno i drugo bi da bude pop.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Justin Timberlake imao je isto (21) godinu kao i Justin Bieber danas, kada je objavio svoj prvi solo album Justified.
Uprkos jednom od najboljih pop singlova svih vremena koji se zavrteo sa njega (nije Rock Your Body) i Timbalandovoj i Pharrellovoj produkciji (koji su (i) u to vreme bili best in the business) meni je Justified uvek bio nerealizovano i nehrabro bekstvo od boy-band zvuka koji je, zahvaljujući i Timberlakeovom bendu, demolirao devedesete.
Purpose je, iako ne mnogo hrabriji u domenu rizikovanja sa "Bieber brandom", kompaktnije i ujednačenije ostvarenje, sa većim brojem pesama koje su iznad aktuelnog pop standarda, ali, priznajem, bez pesme koja bi se iole približila apostrofiranoj Timberlakeovoj tugovanki.
Ja nisam ciljna grupa ili, barem, nisam među prvih 10 ciljnih grupa, ali svejedno bih Eli radije dao ovo da sluša nego novu Grimes. Da je desetak godina starija.
Purpose je prilično dobar pop album. A kad kažem "pop", mislim r'n'b, elektro, dubstepy. A kao reper mu držim poslednji (i odlični) The Weekndov. Jer Drakea ne podnosim, uprkos trudu.
U ovom osvrtu uzeću u obzir samo osnovnu verziju ovog albuma, sa 13 pesama, jer se slažem sa većinom recenzenata- što više pesama to lošiji i razvodnjeniji utisak. Ali to, nažalost, znači i da su neke bolje pesme (Been You, Hit The Ground) ostavljene za japanska, deluks, ajtjuns, volmart izdanja, a da su neke nepodnošljivije ovde neizbežne (ogavne balade tipa Life Is Worth Living ili ispovedni tonovi u naslovnoj Purpose).
Nikada pre nisam preslušao ceo album Justina Biebera, niti nameravam da to retroaktivno uradim. Jedini razlog zašto sam sada odlučio da se pozabavim njime, zapravo dva razloga, su: njegov "roasting" na Comedy Centralu tokom koga je stojički pustio da ga prozivaju na najpodmuklije moguće načine i uspeo da im se efektno revanšira (What do you get when you have a kid and 300 million dollars? A bunch of losers calling him a dyke). Drugi razlog je samo naoko bitniji- sa Purpose Bieber pokušava da postane odrastao izvođač ne samo za tinejdžerke i klinke, već da i sam odraste sa njima, ali i da uspe da se dopadne "elitnijem" tržištu odrasli(ji)h i probije "babyface" barijeru koja je za mnoge bila ozbiljna prepreka u bavljenju njegovom muzikom.
Drugi singl, Sorry, je fenomenalan. Skrillex, čiji mi je rad mahom nepoznat iz nepoznatih razloga, uspeo je da Justinovu prividnu naivnost zaodene u blago erotičnu elektro-soka (od "soca dance") pesmicu koja nam predstavlja Justina kao nekakvog emotivnog šmekera kome nije teško, a ni ne-kul, da se izvini. Što je OK. I ova vrsta škakljivog seksipila dominira svim pop pesmicama koje bi, da nisu ispresecane nekom baladom tu i tamo, mogle i da se uhvate u kolo.
The Feeling (u kojoj gostuje PiSiMjuzikasta Halsey) mi je drugi favorit, jer ima sjajnih vokalnih egzibicija razvučenih preko vrlo maštovito kreirane muzičke podloge unutar koje nešto stalno krcka, lupka i gradi ritam (nakon čitanja zaboravite kako sam ovo opisao).
Iako se kreće u pomenutom The Weeknd-Drake belkastom r'n'b-popu (uprkos njihovim putima), i iako je ovde Skrillexova produkcija jedna od najčešćih i najefektnijih, Bieber zvuči kao Bieber. Tj ne zvuči ni kao "novi Timberlake" ili "novi Jackson" ili kao "wanna-be-mlađi-The Weeknd" ili kao "Bieber feat. dubstep". I ta pravilna odmerenost sopstvenih (možda i tuđih) želja i mogućnosti je ono što materijal čini ubedljivim. Pročitao sam na Stereogumu da su očekivanja od ovog albuma bila, a s obzirom da izlazi istog dana kada i oproštajni album One Fuckin Direction, da Justina predstavi kao progresivnog pop izvođača, nešto kao Kanyea među tim teen trešom. Dobro je da se to nije desilo. Mislim da Justin (barem ne još uvek) nije autor koliko izvođač tj toliko zreo autor koliko je više nego solidan izvođač.
Ni gostiju nema neprijatno mnogo (Big Sean, Travis Scott, Halsey i Skrillex i Diplo) i baš kao ni povremeni autotjun oni ne uspevaju da promene Bieberovo "organsko" (već ću nekada otkriti i sebi i vama šta sam ovim hteo da kažem) prisustvo i dominaciju.
Ako ste probali Grimes, ne vidim zašto bi ovo iskulirali. Justin čak bolje od zemljakinje zna šta hoće i kako to da postigne. A i jedno i drugo bi da bude pop.
SELEKTAH: 7plus/ 10
What do you get when you have a kid and 300 million dollars? A bunch of losers calling him a dyke - kaki humori, brte. ipak da se ja držim jove radovanovića, prekonceptualno je ovo za mene.
ReplyDeleteslažem se
ReplyDeleteHehe, sta sve neces smisliti! Sledeca je recenzija Marinka RoqwicH-a :D
ReplyDeletemarinko je car i ne treba ga metati u ovake kontexte. nikola rokvić bi se već mogao naći sa džastinom peperom.
DeleteTo je tacno. Marinko ima lep glas i artisticki je dosledan, iako nazalost nema nijedan mega-hit ( a la "ne moze nam niko nista"). Nisam ni mislio da je Marinko shit, opaska je bila a propos raznovrsnosti & nepredvidivosti.
DeleteMoja mama zapravo voli Bibera, a i ja sam oduvek bio blagonaklon i ustajao u odbranu i zaštitu.
ReplyDeletep. s. m. i. a. borders-rce, kao i https://youtu.be/YYD3_kDNkWY
Mogao je i bez svih ovih, blago receno, ljigavih balada. Inace album me je prijatno iznenadio. Ne puno jer sam Bieberu oduvek video potencijal za jednu solidnu pop zvezdu. Trebalo mu je samo vremena, i trebace mu, verovatno.
ReplyDelete