Kakva je ovo filmčina mogla da bude!!!
La French je, manje-više, "francuska strana priče" koju nam je William Friedkin maltene uživo predstavio u The French Connection u kome se njujorška policija obračunava sa dilerima heroina pristiglog iz Francuske.
Ovde su junaci članovi mafijaškog klana nazvanog "French", prevođeni Tany-jem, kojima se, sa marsejskom policijom, suprostavlja sudija Pierre Michel.
Film koji je koštao 26 miliona dolara izgleda barem sto miliona dolara skuplje. Nedavno sam čitao intervju sa Paulom Thomasom Andersonom u kome on kaže da svi ti filmovi smešteni u epohu uvek imaju nepotrebne kran snimke koji treba da nas impresioniraju i koji su po njegovom mišljenju samo bespotrebno bacanje para i filmske trake. Cedric Jimenez, reditelj ovog filma, misli sve suprotno. La French ne samo da izgleda kao da se dešava sredinom sedamdesetih, već toliko bahato tretira totale da izgleda kao da je i snimljen sredinom sedamdesetih. I taj utisak, uz zaista maestralnu fotografiju i panorame francuskog Mediterana i Marseja, nažalost predstavlja jedino sjajno, da ne kažem dobro, u ovom filmu.
Potentnoj istoriji obračuna francuske policije i sudstva sa najvećim dilerima heroina u Evropi (i eksporterima istog u Ameriku) Jimenez je prišao sa zaista skromnim ambicijama i još skromnijim talentom.
Pođimo od glavnog junaka Pierra Michela koga tumači oskarovani Jean Dujardin. U scenario koji iovako pati od preterane prozaičnosti i tankih dramskih junaka Dujardin, koji nažalost nije glumac za ovakve filmove, uneo je dodatnu relaksiranost koja je lik sudije koji se uhvatio u koštac sa drugom najjačom mafijom u Evropi pretvorio u trenera koji ima problema sa igrom svog tima. Iako nam se čini da bi Pierrov život praktično nonstop trebalo da bude u opasnosti, mi istu skoro nikada ne osećamo, što za sobom povlači i osećaj (ne)ozbiljnosti čitave situacije. Način na koji je Jimenez dočarao borbu policije i mafije rasplinut je u seriji polu-situacija od kojih nijedna nije ni naročito trijumfalna, niti naročito pogubna.
Pored toga (a možda je to samo moj problem), Pierre i njegov "suparnik" Tany (Gilles Lellouche) namerno ili slučajno veoma liče, sa zalizanim "bilmaarovkama" i sakoima preko raskopčanih košulja. Toliko da sam ih u više navrata bukvalno mešao. Utisak naročito podržava i serija paralelnih montaža u kojima Jimenez stavlja porodične i lične navike jednog i drugog. Ali La French ne uspeva da bude film o bilo kakvom rivalstvu dva čoveka, a izostanak njihovog finalnog obračuna nekako, i to prilično nevešto, to rivalstvo čak i negira.
Klišeizirane i nerazrađene motivacije glavnih junaka uz skoro potpuni izostanak bilo kakvih specifičnosti kod epizodnih junaka čini da La French neprekidno izgleda kao sudar dva tima, malo na jednom, malo na drugom terenu, uz povremene reakcije marsejske publike. A izostala je i snaga iza pokušaja da se događaji iskoriste za kompromitaciju lokalno-državnog sistema i njihovog partnerstva sa "Konekcijom".
Ali bogatstvo epohe i moćne panorame Marseja vrede svaki franak.
SELEKTAH: 4/ 10
La French je, manje-više, "francuska strana priče" koju nam je William Friedkin maltene uživo predstavio u The French Connection u kome se njujorška policija obračunava sa dilerima heroina pristiglog iz Francuske.
Ovde su junaci članovi mafijaškog klana nazvanog "French", prevođeni Tany-jem, kojima se, sa marsejskom policijom, suprostavlja sudija Pierre Michel.
Film koji je koštao 26 miliona dolara izgleda barem sto miliona dolara skuplje. Nedavno sam čitao intervju sa Paulom Thomasom Andersonom u kome on kaže da svi ti filmovi smešteni u epohu uvek imaju nepotrebne kran snimke koji treba da nas impresioniraju i koji su po njegovom mišljenju samo bespotrebno bacanje para i filmske trake. Cedric Jimenez, reditelj ovog filma, misli sve suprotno. La French ne samo da izgleda kao da se dešava sredinom sedamdesetih, već toliko bahato tretira totale da izgleda kao da je i snimljen sredinom sedamdesetih. I taj utisak, uz zaista maestralnu fotografiju i panorame francuskog Mediterana i Marseja, nažalost predstavlja jedino sjajno, da ne kažem dobro, u ovom filmu.
Potentnoj istoriji obračuna francuske policije i sudstva sa najvećim dilerima heroina u Evropi (i eksporterima istog u Ameriku) Jimenez je prišao sa zaista skromnim ambicijama i još skromnijim talentom.
Pođimo od glavnog junaka Pierra Michela koga tumači oskarovani Jean Dujardin. U scenario koji iovako pati od preterane prozaičnosti i tankih dramskih junaka Dujardin, koji nažalost nije glumac za ovakve filmove, uneo je dodatnu relaksiranost koja je lik sudije koji se uhvatio u koštac sa drugom najjačom mafijom u Evropi pretvorio u trenera koji ima problema sa igrom svog tima. Iako nam se čini da bi Pierrov život praktično nonstop trebalo da bude u opasnosti, mi istu skoro nikada ne osećamo, što za sobom povlači i osećaj (ne)ozbiljnosti čitave situacije. Način na koji je Jimenez dočarao borbu policije i mafije rasplinut je u seriji polu-situacija od kojih nijedna nije ni naročito trijumfalna, niti naročito pogubna.
Pored toga (a možda je to samo moj problem), Pierre i njegov "suparnik" Tany (Gilles Lellouche) namerno ili slučajno veoma liče, sa zalizanim "bilmaarovkama" i sakoima preko raskopčanih košulja. Toliko da sam ih u više navrata bukvalno mešao. Utisak naročito podržava i serija paralelnih montaža u kojima Jimenez stavlja porodične i lične navike jednog i drugog. Ali La French ne uspeva da bude film o bilo kakvom rivalstvu dva čoveka, a izostanak njihovog finalnog obračuna nekako, i to prilično nevešto, to rivalstvo čak i negira.
Klišeizirane i nerazrađene motivacije glavnih junaka uz skoro potpuni izostanak bilo kakvih specifičnosti kod epizodnih junaka čini da La French neprekidno izgleda kao sudar dva tima, malo na jednom, malo na drugom terenu, uz povremene reakcije marsejske publike. A izostala je i snaga iza pokušaja da se događaji iskoriste za kompromitaciju lokalno-državnog sistema i njihovog partnerstva sa "Konekcijom".
Ali bogatstvo epohe i moćne panorame Marseja vrede svaki franak.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment