Da vam padne mrak na uši
Njeno ime je Marissa Paternoster.
Njeno ime je smešno.
Kada ne pravi fenomenalnu muziku ona predvodi sastav Screaming Females.
Ime benda je smešno.
Slušao sam ih, u doba kada su bili solidno hajpovani na Stereogumu i Pitchforku, ali nešto sam ostao uskraćen za uzbuđenje i radost koju mi obično donosi histerični (mislim, ženski) pank. Bilo mi je monotono i previše obično.
Noun je njen solo-projekat. Iako u njemu muzicira i Mark Bronzino (iz Iron Reagan).
Marissina mama je uradila omot. Morao sam to da vam kažem.
Noun iza sebe imaju nekoliko izdanja. Neka od njih su kasetna i imaju preko trideset pesama (Forgotten Grin).
Ovo je Marissa.
Sada imate dovoljno materijala da steknete neku sliku o njoj, pre nego što pritisnete "plej" i uronite u magičnu gotiku rasprostrtu po mnogim žanrovima na ovom izdanju.
Ekonomično naslovljeni Throw Your Body On The Gears and Stop The Machine With Your Blood otkriva romantičarsku Marissinu prirodu. Gubitničku, kao i kod svakog buntovnika.
Poslednja pesma, Feel The Darkness, možda najlepša na albumu i možda najelokventnija za ceo album, peva o tome kako je Marissa i kad je sama i kad je sama sa(tim)nekim, oseća tamu. Podloga je lo-fi, kao na nekom ranom Sebadoh, u aranžmanu kao dečija pesmica (pamti li neko Smoosh?), a Marissin glas sijuksast kao u Warpaint (ili kod JennyLee).
Ima ovakvih albuma, naročito polovičnih. Meni se čini da ih je najviše bilo početkom devedesetih (da, otuda simpatije), ali retko sa setom ovoliko solidnih pesama i nekom kurcoboljnom (feministički: pičkoboljnom) melanholijom, kakva me uvek osvaja. Čak i kada pretenduje na postpankdisko, a la Franz Ferdinand (lepo Žozefina primetila), kao u Loveblood, Marissa isijava arogancijom uvređene&povređene, a čitava stvar dostiže maestralne melodramske visine u Warpaint-kopiketu, Dirty Mind.
Da li bi ovaj album bio bolji da je ceo bio u elektropostpank fazonu ili suvlji i oporiji kao u rokerskijim Misery i Secret Death ili dum-folkerskijim Child Bride i Ithaca Falls, ne znam, ali i ovakav žanrovski roštilj uspeva da bude kompaktan i protkan snažnom Marissinom energijom. Tamo gde su Sleater-Kinney i The Gossip (u pre-elektro-Beth danima) tvrdoglavo želele da dokažu da umeju da rokaju, Noun, zapravo (?) daleko više povlađuje svojim osećanjima. Ženskim osećanjima.
A ja osećam da u prethodno rečenom ima doza sumnje usmerena ka tome da su SK i TG želele da muškim rokanjem pokažu da su žene i po, a baš to nisam želeo da kažem. Govorim o muzici. O čistom audiju.
Marissa me bocka kao čoveka, a ne kao muškarca.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Njeno ime je Marissa Paternoster.
Njeno ime je smešno.
Kada ne pravi fenomenalnu muziku ona predvodi sastav Screaming Females.
Ime benda je smešno.
Slušao sam ih, u doba kada su bili solidno hajpovani na Stereogumu i Pitchforku, ali nešto sam ostao uskraćen za uzbuđenje i radost koju mi obično donosi histerični (mislim, ženski) pank. Bilo mi je monotono i previše obično.
Noun je njen solo-projekat. Iako u njemu muzicira i Mark Bronzino (iz Iron Reagan).
Marissina mama je uradila omot. Morao sam to da vam kažem.
Noun iza sebe imaju nekoliko izdanja. Neka od njih su kasetna i imaju preko trideset pesama (Forgotten Grin).
Ovo je Marissa.
Sada imate dovoljno materijala da steknete neku sliku o njoj, pre nego što pritisnete "plej" i uronite u magičnu gotiku rasprostrtu po mnogim žanrovima na ovom izdanju.
Ekonomično naslovljeni Throw Your Body On The Gears and Stop The Machine With Your Blood otkriva romantičarsku Marissinu prirodu. Gubitničku, kao i kod svakog buntovnika.
Poslednja pesma, Feel The Darkness, možda najlepša na albumu i možda najelokventnija za ceo album, peva o tome kako je Marissa i kad je sama i kad je sama sa(tim)nekim, oseća tamu. Podloga je lo-fi, kao na nekom ranom Sebadoh, u aranžmanu kao dečija pesmica (pamti li neko Smoosh?), a Marissin glas sijuksast kao u Warpaint (ili kod JennyLee).
Ima ovakvih albuma, naročito polovičnih. Meni se čini da ih je najviše bilo početkom devedesetih (da, otuda simpatije), ali retko sa setom ovoliko solidnih pesama i nekom kurcoboljnom (feministički: pičkoboljnom) melanholijom, kakva me uvek osvaja. Čak i kada pretenduje na postpankdisko, a la Franz Ferdinand (lepo Žozefina primetila), kao u Loveblood, Marissa isijava arogancijom uvređene&povređene, a čitava stvar dostiže maestralne melodramske visine u Warpaint-kopiketu, Dirty Mind.
Da li bi ovaj album bio bolji da je ceo bio u elektropostpank fazonu ili suvlji i oporiji kao u rokerskijim Misery i Secret Death ili dum-folkerskijim Child Bride i Ithaca Falls, ne znam, ali i ovakav žanrovski roštilj uspeva da bude kompaktan i protkan snažnom Marissinom energijom. Tamo gde su Sleater-Kinney i The Gossip (u pre-elektro-Beth danima) tvrdoglavo želele da dokažu da umeju da rokaju, Noun, zapravo (?) daleko više povlađuje svojim osećanjima. Ženskim osećanjima.
A ja osećam da u prethodno rečenom ima doza sumnje usmerena ka tome da su SK i TG želele da muškim rokanjem pokažu da su žene i po, a baš to nisam želeo da kažem. Govorim o muzici. O čistom audiju.
Marissa me bocka kao čoveka, a ne kao muškarca.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment