Više od dva sata buljenja u one seksi selfije Lawrenceove su daleko isplativija zabava
Dragi bogo, nakon 137 minuta sve je hvala penisu velikomučenom bilo gotovo!
Poslednja tri nastavka Hunger Games (drugi + 3a & 3b) učinila su da ozbiljno dovedem u pitanje svoje oduševljenje prvim delom, a (s)vratite se i na moju zabrinutost izrečenu u poslednjem pasusu recenzije drugog dela da vidite koliko sam, nažalost, bio u pravu anticipirajući dalji razvoj ove anti-tinejdžerske franšize.
Amerikanizacija "Battle Royale" ideje kroz anti-utopijski koncept, u prvom delu, delovala je veoma oldskul, veoma sirovo i surovo (dve reči koje se nekako same spajaju) i bez preteranog pardona prema sterilisanim fantazijama kakve su do tog trenutka isporučivane tinejdžerima. U Katniss Everdeen (Jennifer Lawrence) film je imao dovoljno seksipilnu, ali i taman muškobanjastu, junakinju koja može da iznese ratne igre i raspali mirnodopske fantazije. Sabijen u svet tinejdžera, uz (za)dah Lord Of The Flies, Hunger Games nije bio samo kritika (mladog) sveta koji odrasta bez elementarnog osećaja za empatiju, već anticipacija onoga što će doći if we tollerate this.
U drugom, pa trećem A, pa trećem B delu čitav taj zanimljivi setap u kome se one igre iz "hleba & igara" održavaju u formi televizijskog prenosa kontrolisanog ratovanja, zamenjene su još jednom borbom pobunjenog Davida protiv diktatorskog Golijata, borbom koju su potonje franšize poput Divergent i Maze Runner potpuno degenerisale u rutinsku sci-fi akciju "samo sa tinejdžerima". Provokativni aspekt da se Katniss u isto vreme koristi i kao materijalno i kao PR oružje protiv zlog Snowa (nažalost nije one hit wonder reper iz devedesetih) ovde i dalje funkcioniše, ali samo kao kozmetičko sredstvo kojim se primicanje Kapitolu povremeno osvežava. Borba medijima otišla je u sedmi plan, baš kao i sama Katniss.
Mockingjay - Part 2 deluje kao da ima tri žanrovski i stilski različita dela. U prvom, uvodnom i iznurujućem, film na sve načine pokušava da dramski počne. S jedne strane budimo Katniss kao Ripley, s druge tu je izludeli Pita koji misli da je Katniss podlo Snowovo sredstvo, a s treće tu su Alma Coin i pokojni Seymour Hoffman koji se, isto kao i mi, pitaju šta će sa Katnissovom.
Kad stvar konačno krene u nekom smeru, Katnissinim "bekstvom" iz Okruga 13 u predgrađe Kapitola, tu se, pravo niotkuda, oformljuje "TV tim", sačinjen od najomiljenijih pobunjeničkih likova (?!!), koji će u nastavku filma, a naročito na PR terenu imati tačno NULA smisla. Tim će se osuti već na samom početku, potom će kretanjem po tunelima i kanalizacijama (let's not get into it, please) da se prepolovi, kada ćemo i sasvim zaboraviti zbog čega su oni prvobitni bili spareni.
Ovaj segment će predstaviti mini-igre gladi unutar "Igri Gladi", s obzirom da će tim, baš kao u igrici, prelaziti i bukvalno s jednog nivoa na drugi, gde će ih očekivati drugi set neprijatelja. S tim što se ovaj put igraju Kapitol/Snow vs PR tim/Katniss.
Nakon toga dolazi imbecilno hodočašće ka Snowljevoj palati, samo slepima neočekivani obrt i tu negde počinje možda i najzanimljiviji deo filma.
Poslednja trećina filma izgleda kao da je neki evropski arthaus reditelj došao i krenuo da pravi scene koje ne samo da imaju neočekivane skokove u vremenu (što oneobičava čitavu stvar, naročito u poređenju sa nivoom retardiranosti kome smo prethodno bili izloženi), nego i koje poseduju potpuno atipične scenografske i režiserske postavke, koje, ako baš insistirate, povezuje samo neki osećaj egzistencijalističke uznemirenosti. Sve do poslednjeg scene (i sa izuetkom scene eliminsanja Snowa i Alme), mi smo neprekidno u asimetričnim kompozicijama, bez veštačkog osvetljenja, sa mahom osamljenom Katniss i sve više deluje kao ostvarenje Alice Rorhwacher (o čijem filmu sam vam juče pisao) nego kao holivudski blokbaster.
Nažalost (koliko puta sam već ovo ponovio?!), ova vrsta neobičnog pristupa karakteriše samo ovaj poslednji deo, u sumanuto koncipiranom pokušaju da nam dočara razočarenje i tragedije Katniss Everdeen, kao i njen pokušaj da to sama (a što?) prevaziđe.
Sam kraj treba videti da biste poverovali da za zamišljeno nisu korištene hologramske projekcije Jennifer Lawrence i Josha Hutchersona, već da su siroti glumci stvarno pristali da participiraju u onom pastoralnom užasu.
Pravda je pobedila u Panemu, ali tinejdžer koji je sa Catching Fire bio konfrontiran sa time da svi užasi ovog sveta lako mogu i njemu da se dese, mora biti razočaran da sve to, srećom, kao mnogu puta do sada, uvek može da pobedi samo jedan čovek, ako je američka sila dovoljno jaka u njemu.
SELEKTAH: 1/ 10
Dragi bogo, nakon 137 minuta sve je hvala penisu velikomučenom bilo gotovo!
Poslednja tri nastavka Hunger Games (drugi + 3a & 3b) učinila su da ozbiljno dovedem u pitanje svoje oduševljenje prvim delom, a (s)vratite se i na moju zabrinutost izrečenu u poslednjem pasusu recenzije drugog dela da vidite koliko sam, nažalost, bio u pravu anticipirajući dalji razvoj ove anti-tinejdžerske franšize.
Amerikanizacija "Battle Royale" ideje kroz anti-utopijski koncept, u prvom delu, delovala je veoma oldskul, veoma sirovo i surovo (dve reči koje se nekako same spajaju) i bez preteranog pardona prema sterilisanim fantazijama kakve su do tog trenutka isporučivane tinejdžerima. U Katniss Everdeen (Jennifer Lawrence) film je imao dovoljno seksipilnu, ali i taman muškobanjastu, junakinju koja može da iznese ratne igre i raspali mirnodopske fantazije. Sabijen u svet tinejdžera, uz (za)dah Lord Of The Flies, Hunger Games nije bio samo kritika (mladog) sveta koji odrasta bez elementarnog osećaja za empatiju, već anticipacija onoga što će doći if we tollerate this.
U drugom, pa trećem A, pa trećem B delu čitav taj zanimljivi setap u kome se one igre iz "hleba & igara" održavaju u formi televizijskog prenosa kontrolisanog ratovanja, zamenjene su još jednom borbom pobunjenog Davida protiv diktatorskog Golijata, borbom koju su potonje franšize poput Divergent i Maze Runner potpuno degenerisale u rutinsku sci-fi akciju "samo sa tinejdžerima". Provokativni aspekt da se Katniss u isto vreme koristi i kao materijalno i kao PR oružje protiv zlog Snowa (nažalost nije one hit wonder reper iz devedesetih) ovde i dalje funkcioniše, ali samo kao kozmetičko sredstvo kojim se primicanje Kapitolu povremeno osvežava. Borba medijima otišla je u sedmi plan, baš kao i sama Katniss.
Mockingjay - Part 2 deluje kao da ima tri žanrovski i stilski različita dela. U prvom, uvodnom i iznurujućem, film na sve načine pokušava da dramski počne. S jedne strane budimo Katniss kao Ripley, s druge tu je izludeli Pita koji misli da je Katniss podlo Snowovo sredstvo, a s treće tu su Alma Coin i pokojni Seymour Hoffman koji se, isto kao i mi, pitaju šta će sa Katnissovom.
Kad stvar konačno krene u nekom smeru, Katnissinim "bekstvom" iz Okruga 13 u predgrađe Kapitola, tu se, pravo niotkuda, oformljuje "TV tim", sačinjen od najomiljenijih pobunjeničkih likova (?!!), koji će u nastavku filma, a naročito na PR terenu imati tačno NULA smisla. Tim će se osuti već na samom početku, potom će kretanjem po tunelima i kanalizacijama (let's not get into it, please) da se prepolovi, kada ćemo i sasvim zaboraviti zbog čega su oni prvobitni bili spareni.
Ovaj segment će predstaviti mini-igre gladi unutar "Igri Gladi", s obzirom da će tim, baš kao u igrici, prelaziti i bukvalno s jednog nivoa na drugi, gde će ih očekivati drugi set neprijatelja. S tim što se ovaj put igraju Kapitol/Snow vs PR tim/Katniss.
Nakon toga dolazi imbecilno hodočašće ka Snowljevoj palati, samo slepima neočekivani obrt i tu negde počinje možda i najzanimljiviji deo filma.
Poslednja trećina filma izgleda kao da je neki evropski arthaus reditelj došao i krenuo da pravi scene koje ne samo da imaju neočekivane skokove u vremenu (što oneobičava čitavu stvar, naročito u poređenju sa nivoom retardiranosti kome smo prethodno bili izloženi), nego i koje poseduju potpuno atipične scenografske i režiserske postavke, koje, ako baš insistirate, povezuje samo neki osećaj egzistencijalističke uznemirenosti. Sve do poslednjeg scene (i sa izuetkom scene eliminsanja Snowa i Alme), mi smo neprekidno u asimetričnim kompozicijama, bez veštačkog osvetljenja, sa mahom osamljenom Katniss i sve više deluje kao ostvarenje Alice Rorhwacher (o čijem filmu sam vam juče pisao) nego kao holivudski blokbaster.
Nažalost (koliko puta sam već ovo ponovio?!), ova vrsta neobičnog pristupa karakteriše samo ovaj poslednji deo, u sumanuto koncipiranom pokušaju da nam dočara razočarenje i tragedije Katniss Everdeen, kao i njen pokušaj da to sama (a što?) prevaziđe.
Sam kraj treba videti da biste poverovali da za zamišljeno nisu korištene hologramske projekcije Jennifer Lawrence i Josha Hutchersona, već da su siroti glumci stvarno pristali da participiraju u onom pastoralnom užasu.
Pravda je pobedila u Panemu, ali tinejdžer koji je sa Catching Fire bio konfrontiran sa time da svi užasi ovog sveta lako mogu i njemu da se dese, mora biti razočaran da sve to, srećom, kao mnogu puta do sada, uvek može da pobedi samo jedan čovek, ako je američka sila dovoljno jaka u njemu.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment