Bond je mrtav. Ali, nažalost, novi nije rođen.
Stari je napisao odličnu analizu Bondovih ekranizacija sa kojom se u velikoj meri slažem. Pierce Brosnan i Roger Moore su moji omiljeni i po mom mišljenju "najbondovskiji" Bondovi, a odmah posle njih dolazi Sean Connery. Nisam bio fan preporoda koji je počeo sa Daniel Craigovim Bondom i zaokretom ka realističkijem i dramskijem tretmanu njegovog lika i njegovih zadataka. Više sam voleo kada je Bond bio ekscentrični vrhunac skoro naučno-fantastične akcije sa solidnom dozom sofisticiranog crnog humora. Casino Royale je sve to isušio iz njega i ostavio ga olinjalog, u ožiljcima, nepričljivog i sa nekom, moram da priznam, finom dozom "zloćudnosti" u interpretaciji Daniela Craiga.
Gledajući Spectre, a to je očiglednije nego u prethodnom Skyfall, shvatio sam koliko je Sam Mendes pogrešan reditelj za Bonda. Uprkos silnim parama i boljoj recepciji kritike. Nakon što je na izvestan način u Skyfall kreirao "definitivno" (ili prekretno) izdanje Bonda, ekstremizujući sve namere započete sa Casino Royale, Mendes nije mogao da opet proba nešto slično, već je morao da se vrati "običnoj" Bond epizodi. Ali je, ipak, probao. Tako da Spectre izgleda kao miks uobičajenog Bondovskog spasavanja sveta od zle organizacije i još zlijeg negativca sa nekim elementima iz Bondove biografije koje događajima treba da daju dublju, ličniju i tragičniju dimenziju. Kako to može da bude spojler samo za slepe, otkriću vam odmah o čemu se radi- megamind iza "Spectre" je Bondov "polu-brat", sin čoveka koji se o Bondu brinuo nakon smrti njegovih roditelja, i kako Mendes sugeriše u jednoj od poslednjih scena filma (onoj sa neprobojnim staklom)- on je Bondov "zli blizanac".
Mendes se vratio mat(r)ici. Fantastične lokacije (naročito uvodna u Meksiko Sitiju) su tu, malo je varirao Bondove "devojke" zamenjujući ih "ženama" (mada, spojler- Monica Bellucci se u filmu pojavljuje kraće od nabildovanog Aston Martina), čak je u nekoliko navrata rekreirao i "Bondovski humor" (već u uvodnoj sceni Bond nakon pada aterira na kauč u razrušenoj zgradi...). "Spectre" se nameće kao organizacija-nad-organizacijama koja povezuje sve prethodne Bondove neprijatelje, supervizovana od strane zlog Oberhausera koji je posvećeno i sistematski Bondu godinama uništavao "poslovni" i lični život. U neizgrađenoj i poprilično benastoj interpretaciji Christopha Waltza (bojim se da će ovaj put oskarovska nominacija izostati) imamo tip, skoro komično zanesenog, neprijatelja, sa kakvima se Bond i ranije susretao, ali i neuspele pokušaje da se on produbi nekakvom neljudskom mržnjom. Slično je neuspeo i njegov poslušnik, grmalj Bud Spencerovskih proporcija koji poput neuništive mašine prstima kopa oči i strpljivo podnosi sve moguće udarce. Kao dah starog, "palpastijeg" Bonda on funkcioniše, ali unutar Mendesove dramske dekonstrukcije on izgleda kao trenirani medved koji je zalutao u ovaj film. I potom ispadne iz njega kao iz voza, ups!...
Ali, ako ostavimo po strani psihoanalitičku intenciju Mendesove drame i generalno demoliranje Bondovog sveta (samo da bi iz istog izrastao jedan svežiji i jači), ono zbog čega smo došli da gledamo ovaj film- "over the top" akcione sekvence ovde su mahom skromnih i nekreativno raspirenih dometa. Fantastična postavka borbe u helikopteru iznad punog trga praktično je najbolja stvar ovde, dok docnije jurnjave avionom po austrijskim Alpima ili jurnjava Astonom po Rimu manjkaju suštinski novim idejama i pristupima koje nisu samo silovanje ili sprdanje sa dosadašnjim dostignućima. Posebno je bedan poslednji deo filma, inače, barem, sat vremena duži nego što je trebalo, u kome Bond dolazi na noge svom glavoseči (bez nekog naročitog plana za spas), a onda potom i njegovo oslobađanje u par lakih koraka koje je takvo, shvatamo, jer mnogo komplikovanije (o, neeeeeeeee!) tek treba da usledi. A to "mnogo komplikovanije" je zapravo mnogo ličnije, naivno i neinspirativno. A kad sam kod neinspirativnog da spomenem i bledu i drvenastu Leau Seydoux koja je svu neophodnu žensku vrelinu, izgleda, potrošila u Blue Is The Warmest Colour i njeno kastovanje, zapravo, deluje kao Mendesova zicer igra sa kritičarima.
Spectre je, dakle, u najboljem slučaju polovičan. Mendes Bonda, baš kao i Craiga, ispraća na zasluženi odmor, ostavljajući drugima da brinu kako se ovaj junak može učiniti zanimljivim publici u nekom narednom filmu. Najgore od svega će biti, ako se neko naredan prihvati Mendesovog učinka kao "zlatnog standarda".
SELEKTAH: 5minus/ 10
Kastovanje Lee Seydoux, dolazi četiri godine posle njene uloge u GHOST PROTOCOLu. Dakle, ona je ovu vrstu filma davnih dana overila. Kao uostalom što je ROGUE NATION ove godine overio šefa MI6 koji je negativac, finale u Londonu i Maroku...
ReplyDeleteovu vrstu filma da, ali ovu vrstu potrebe za ikonografičnošću ne.
Deletešto se drugih primedbi tiče, ako ih navodiš kao mane za osporavanje mendesa, možda je bilo prekasno da menjaju scenario i produkciju nakon izlaska rogue nation. ali bojim se da su i jedan i drugi bili zicerski vođeni putevima zarade, nego inspiracijom. a?
Stvar je u tome da su oba bila vođena nečim što nažalost mi u potpunosti možda i ne možemo da dokučimo, recimo nekim benefitima ako se snima u Tunisu i Londonu. Što je naravno potpuno racionalna stvar ali u slučaju Bonda, kao vrste filma gde se "ne pita šta košta" problem je kada se zapleti i lokacije ponove par meseci iza filma sličnog tipa. Dakle, to sebi tako prestižna produkcija ne sme da dozvoli. Zato postoji industrijska špijunaža, recimo. Ona mora da bude korak ispred u svakom smislu u odnosu na konkurenciju. SPECTRE je koštao maltene tri puta više nego UNCLE i KINGSMAN a ne bih rekao da se to baš vidi. A recimo SPECTRE doduše kao usputnu lokaciju ima identično uzletište u planini kao u finalu KINGSMANa.
DeleteStoga ako govorimo o zaradi, ovi filmovi upravo zarađuju i na bazi nekih naizgled suštinski nebitnih stvari za sam akademski domet filma, ali koje imaju jako veliki značaj, poput svežine ambijenata u kojima se dešava i sl.
Neverovatno je da imaš globetrotting serijal koji se dešava u Meksiko Sitiju, Rimu (dva vrlo slično tretirana grada korišćena u sličnom kontekstu, u oba su neke procesije, spomenici). planini, Tunisu, Londonu. A prošli je takođe jako značajan deo smestio u London a finale u Škotsku ali je barem imao i nešto u Šangaju da se malo promeni ambijent. Ovaj film je neobično oskudan po lokacijama, ako uzmemo u obzir da nema neke raznovrsnosti.
DeletePod Tunisom mislim na Maroko... :)
Deletemene svaki novi (i stari) bond iznova podseti koliko je svetac (pa čak i povratak istog) najbolja žanrovska serija svih vremena. niko da se seti da reprizira, a zrelo je.
ReplyDelete