Od momka koji je više puta dizao ruku na majku
Ispostavilo se kao ne toliko loše to što sam prvi film Xaviera Dolana pogledao kao poslednji. I dalje mi je Tom a la ferme najbolji, a Mommy je i dalje superiornije bavljenje odnosom majke i sina. Lawrence Anyways mi je i dalje bezveze, dok bih Les Amours Imaginaires mogao da repriziram uprkos prvom "boza" utisku.
Dolan, koji ima tek 26 godina (a ja 40), nesporno je talentovan autor koji se festivalskim krugovima nametnuo i profilisanim temama i profilisanim pristupom. U čak četiri njegova filma odnos majke i sina nije zaobiđen, a u dva on je jedino čime se film bavi.
J'ai tue ma mere mogao bi da se tumači kao ličnija, možda i biografskija verzija onoga što je kasnije i velelepnije postignuto sa Mommy- prikaz jedne love/ hate veze dve osobe koje se podjednako iscrpljuju i u jednom i u drugom.
Ovaj put Dolan igra Huberta koji živi sa svojom majkom Chantale. Otac ih je napustio kad je Hubert imao sedam godina, kada mu je došlo iz dupeta u glavu da roditeljstvo nije za njega. I sada sina viđa tek za Božić. Ili na slikama. Hubert je gej tinejdžer, koji ima momka, zahvaljujući kome je svakodnevno izložen harmoničnom odnosu sina i majke, kao i tome koooliko harmoničan taj odnos može da bude. To ga dodatno frustrira s obzirom da je svakodnevno upoznat i sa tim koliku kaznu bog upriliči nekim ljudima kada ih nerazdvojno spoji.
Hubert nije lako dete, a Chantale nije blesava majka. Ali u onome što nam od njihovog života Dolan pokazuje nema ničeg nepodnošljivog i ekskluzivnog, ali vrsta netrpeljivosti i ravnodušnosti (pomirenosti) kakva ovde povremeno bukne podseća me na situacije u kojima je jedan od aktera narkoman. Dolanov Hubert je jedan narcisoidni, iritantni, razmaženi, pametni i u suštini fini momak, kome najteže od svega pada to što zna da ne može sa rođenom majkom. A voli je. Chantale, s druge strane, ne može da parira svom sinu. Ona je jedna obična žena, prosečnih interesovanja i mogućnosti, koja kao i svaka majka voli svoje dete najviše na svetu, bolno svesna da joj nije uzvraćeno na isti način. I sve pomirenija sa tim.
Dolan dobro poznaje svoju priču i iz najbanalnijih situacija uspeva da izvuče emociju ili osvetli svoje junake na autentičan način. Film jedino trpi u nepotrebnim "početničkim" postmodernističkim režijskim rešenjima- od kadrova Hubertovog ispovedanja u kameru, koji se posle "objasne", do Hubertove pretenciozne poezije koja se ispisuje po ekranu u želji da izekonomiše ono što je film trebalo da nam dočara- da ni sin, ni majka ne mogu jedno drugom da kažu ono što ne osećaju. I/ ili da izartikulišu osećaj krivice koji spram toga osećaju (otuda i naslov filma).
Moja najveća primedba, kao i za Mommy, ide na račun kraja. Tamo je, doduše na početku, izmislio deus-ex-machina rešenje, a ovde film praktično (ne) završava, već se samo zaustavlja da nam kaže da ovaj odnos, baš kao i ova priča nemaju kraj, dok su fotografije detinjstva koje promiču tu da podignu emotivni nivo i skrenu pažnju sa bezobrazluka prvorečenog.
Ako volite Dolana, vi ste ovo već gledali.
SELEKTAH: 7/ 10
Ispostavilo se kao ne toliko loše to što sam prvi film Xaviera Dolana pogledao kao poslednji. I dalje mi je Tom a la ferme najbolji, a Mommy je i dalje superiornije bavljenje odnosom majke i sina. Lawrence Anyways mi je i dalje bezveze, dok bih Les Amours Imaginaires mogao da repriziram uprkos prvom "boza" utisku.
Dolan, koji ima tek 26 godina (a ja 40), nesporno je talentovan autor koji se festivalskim krugovima nametnuo i profilisanim temama i profilisanim pristupom. U čak četiri njegova filma odnos majke i sina nije zaobiđen, a u dva on je jedino čime se film bavi.
J'ai tue ma mere mogao bi da se tumači kao ličnija, možda i biografskija verzija onoga što je kasnije i velelepnije postignuto sa Mommy- prikaz jedne love/ hate veze dve osobe koje se podjednako iscrpljuju i u jednom i u drugom.
Ovaj put Dolan igra Huberta koji živi sa svojom majkom Chantale. Otac ih je napustio kad je Hubert imao sedam godina, kada mu je došlo iz dupeta u glavu da roditeljstvo nije za njega. I sada sina viđa tek za Božić. Ili na slikama. Hubert je gej tinejdžer, koji ima momka, zahvaljujući kome je svakodnevno izložen harmoničnom odnosu sina i majke, kao i tome koooliko harmoničan taj odnos može da bude. To ga dodatno frustrira s obzirom da je svakodnevno upoznat i sa tim koliku kaznu bog upriliči nekim ljudima kada ih nerazdvojno spoji.
Hubert nije lako dete, a Chantale nije blesava majka. Ali u onome što nam od njihovog života Dolan pokazuje nema ničeg nepodnošljivog i ekskluzivnog, ali vrsta netrpeljivosti i ravnodušnosti (pomirenosti) kakva ovde povremeno bukne podseća me na situacije u kojima je jedan od aktera narkoman. Dolanov Hubert je jedan narcisoidni, iritantni, razmaženi, pametni i u suštini fini momak, kome najteže od svega pada to što zna da ne može sa rođenom majkom. A voli je. Chantale, s druge strane, ne može da parira svom sinu. Ona je jedna obična žena, prosečnih interesovanja i mogućnosti, koja kao i svaka majka voli svoje dete najviše na svetu, bolno svesna da joj nije uzvraćeno na isti način. I sve pomirenija sa tim.
Dolan dobro poznaje svoju priču i iz najbanalnijih situacija uspeva da izvuče emociju ili osvetli svoje junake na autentičan način. Film jedino trpi u nepotrebnim "početničkim" postmodernističkim režijskim rešenjima- od kadrova Hubertovog ispovedanja u kameru, koji se posle "objasne", do Hubertove pretenciozne poezije koja se ispisuje po ekranu u želji da izekonomiše ono što je film trebalo da nam dočara- da ni sin, ni majka ne mogu jedno drugom da kažu ono što ne osećaju. I/ ili da izartikulišu osećaj krivice koji spram toga osećaju (otuda i naslov filma).
Moja najveća primedba, kao i za Mommy, ide na račun kraja. Tamo je, doduše na početku, izmislio deus-ex-machina rešenje, a ovde film praktično (ne) završava, već se samo zaustavlja da nam kaže da ovaj odnos, baš kao i ova priča nemaju kraj, dok su fotografije detinjstva koje promiču tu da podignu emotivni nivo i skrenu pažnju sa bezobrazluka prvorečenog.
Ako volite Dolana, vi ste ovo već gledali.
SELEKTAH: 7/ 10
"narcisoidni, iritantni, razmaženi, pametni i u suštini fini momak, kome najteže od svega pada to što zna da ne može sa rođenom majkom. A voli je." Ti+to meni nešto? Sufjan i ja znamo čoveka.
ReplyDeleteDolana volim, znamo, ali ovo ipak "nisam" gledao; ću! Mommy ima jedan od najboljih krajeva ikad.
Mommy ima jedan od najboljih krajeva ikad.
ReplyDelete+1
I narcisi nikada nisu fini.