Jeste psihopata nije psihopata jeste psihopata nije psihopata društvo je psihopata jeste psihopata nije psihopata...
Dobrodošli u Kazahstan. Godina je 1962. ili je sadašnji trenutak. Izgleda i kao jedno i kao drugo. Tinejdžer Aslan sa bakom, rutinski, pred našim očima hvata, kolje i potom čereči i dere jednu od njihovih ovaca. Nit je njemu neprijatno, niti je babi čudno. Tako se živi i šta da se radi. Nakon toga, vidimo da Aslan prolazi kroz neku vrstu sistematskog pregleda, pred školu, za koji nije baš najjasnije da li ga Aslan svake godine ili po prvi put pohađa. Baš kao i školu. Ono što je bitno jeste da će mu "drugari" smestiti zvrčku na pregledu koja će ga učiniti idiotom, a nakon toga, mali "gangster" Bolat zabraniće ostalima da se druže sa njim. A nije nebitno ni to da će Aslan nedeljama nakon pregleda pokušavati da otkloni (i uvežba) "mane" koje su se pokazale na sistematskom (ne ume da dotakne vrhom prsta nos), sa upornošću koja će možda biti indikativna za njegove kasnije postupke.
U školi vidimo da Aslanu "lepo idu" prirodne nauke i da je dosta talentovan i spretan sa pretvaranjem teorije u praksu. Ali reditelj Emir Baigazin nam pokazuje i da kod Aslana postoje stanoviti sadistički momenti, koji, opet, nisu strani ni drugim dečacima njegovog uzrasta, ali nešto kasnije ćemo videti da su oni bili vrlo indikativni za kasnije događaje. Možda ne i za samog Aslana.
Sa školom Baigazin počinje da razvija još jednu paralelnu priču sa ovom o Aslanu. Ona se tiče gangsterskog ustrojstva u kazahstanskom društvu ili, barem, kazahstanskoj omladini i jačajućeg uticaja islama na isto. Stariji, poput mafijaša, regrutuju i maltretiraju mlađe da regrutuju i maltretiraju još mlađe u sakupljanju para za neimenovane "najstarije", a za koje se da pretpostaviti da su neki lokalni mafijaši koji su već "završili školu". Paralelno sa ovim sistemom razvija se jedan drugi, gde se među starijim učenicima javljaju "džihadistički" nastrojeni tipovi koji skupljaju pare za "cause" tj za "svoje u zatvoru", što kod ovih prvih ne nailazi na odobravanje, mahom jer njima nije do deljenja plena, naročito ne iz ideoloških razloga. Kao protiv težu ovom "otimajućem" Islamu, Baigazin će kroz lik Aslamove prijateljice, koja jedina u učionici sedi sa "prvi nivoom" hidžaba, pokazati da ima i "drugačijih" doživljaja religije, koji će kad nasilje zaplamti, prvi pobeći.
Harmony Lessons je priča o tome kako funkcioniše "društvena evolucija" i kroz šta sve najsnažniji treba da prođu da bi preživeli. Fotografija je puna plavih nijansi, hladnjikava, slika je čista, sa skoro geometrijskom rešenošću kadra i aktera/ stvari u njoj. Svemu se zna red, i baš kao što nakon malog Bolata, dolazi novi mali Bolat, taj red je nepromenljiv. Aslan će isprva izgledati kao žrtva, ali svet oko njega će ga naterati da se bori za sebe i ne završi kao bubašvaba koje nemilosrdno maltretira. Ali, kako nam poslednje scene pokazuju, Aslan nije sasvim dorastao tako nemilosrdnoj evoluciji (kako se prolazi u kazahstanskoj policiji je posebna priča) i mi vidimo da on doživljava izvesnu krizu.
Poslednja scena, raja, je kusturički komična- Aslan ne može tamo gde i ovce smeju. To je možda njegova predstava o stvarima i ilustracija njegovog bolnog osećaja krivice, a možda je rediteljev preki i ironični sud.
"Lekcija iz harmonije" je savršeno ispredavana. Mali glumci, svi odreda, pretpostavljam, naturščici, su briljantni u svoji nemim ili agresivnim svetovima i Baigazin nikada nije tražio previše od njih, ali je značajno podigao prag onoga što mogu.
Najinteresantnije pitanje, naravno, je da li bi Aslan bio "ljudskiji" da je ostao žrtva do kraja ili u ovoj varijanti u kojoj se digao protiv svojih neprijatelja? A da li je tu odluku morao da donese tako mali je nešto što film pita sve nas.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Dobrodošli u Kazahstan. Godina je 1962. ili je sadašnji trenutak. Izgleda i kao jedno i kao drugo. Tinejdžer Aslan sa bakom, rutinski, pred našim očima hvata, kolje i potom čereči i dere jednu od njihovih ovaca. Nit je njemu neprijatno, niti je babi čudno. Tako se živi i šta da se radi. Nakon toga, vidimo da Aslan prolazi kroz neku vrstu sistematskog pregleda, pred školu, za koji nije baš najjasnije da li ga Aslan svake godine ili po prvi put pohađa. Baš kao i školu. Ono što je bitno jeste da će mu "drugari" smestiti zvrčku na pregledu koja će ga učiniti idiotom, a nakon toga, mali "gangster" Bolat zabraniće ostalima da se druže sa njim. A nije nebitno ni to da će Aslan nedeljama nakon pregleda pokušavati da otkloni (i uvežba) "mane" koje su se pokazale na sistematskom (ne ume da dotakne vrhom prsta nos), sa upornošću koja će možda biti indikativna za njegove kasnije postupke.
U školi vidimo da Aslanu "lepo idu" prirodne nauke i da je dosta talentovan i spretan sa pretvaranjem teorije u praksu. Ali reditelj Emir Baigazin nam pokazuje i da kod Aslana postoje stanoviti sadistički momenti, koji, opet, nisu strani ni drugim dečacima njegovog uzrasta, ali nešto kasnije ćemo videti da su oni bili vrlo indikativni za kasnije događaje. Možda ne i za samog Aslana.
Sa školom Baigazin počinje da razvija još jednu paralelnu priču sa ovom o Aslanu. Ona se tiče gangsterskog ustrojstva u kazahstanskom društvu ili, barem, kazahstanskoj omladini i jačajućeg uticaja islama na isto. Stariji, poput mafijaša, regrutuju i maltretiraju mlađe da regrutuju i maltretiraju još mlađe u sakupljanju para za neimenovane "najstarije", a za koje se da pretpostaviti da su neki lokalni mafijaši koji su već "završili školu". Paralelno sa ovim sistemom razvija se jedan drugi, gde se među starijim učenicima javljaju "džihadistički" nastrojeni tipovi koji skupljaju pare za "cause" tj za "svoje u zatvoru", što kod ovih prvih ne nailazi na odobravanje, mahom jer njima nije do deljenja plena, naročito ne iz ideoloških razloga. Kao protiv težu ovom "otimajućem" Islamu, Baigazin će kroz lik Aslamove prijateljice, koja jedina u učionici sedi sa "prvi nivoom" hidžaba, pokazati da ima i "drugačijih" doživljaja religije, koji će kad nasilje zaplamti, prvi pobeći.
Harmony Lessons je priča o tome kako funkcioniše "društvena evolucija" i kroz šta sve najsnažniji treba da prođu da bi preživeli. Fotografija je puna plavih nijansi, hladnjikava, slika je čista, sa skoro geometrijskom rešenošću kadra i aktera/ stvari u njoj. Svemu se zna red, i baš kao što nakon malog Bolata, dolazi novi mali Bolat, taj red je nepromenljiv. Aslan će isprva izgledati kao žrtva, ali svet oko njega će ga naterati da se bori za sebe i ne završi kao bubašvaba koje nemilosrdno maltretira. Ali, kako nam poslednje scene pokazuju, Aslan nije sasvim dorastao tako nemilosrdnoj evoluciji (kako se prolazi u kazahstanskoj policiji je posebna priča) i mi vidimo da on doživljava izvesnu krizu.
Poslednja scena, raja, je kusturički komična- Aslan ne može tamo gde i ovce smeju. To je možda njegova predstava o stvarima i ilustracija njegovog bolnog osećaja krivice, a možda je rediteljev preki i ironični sud.
"Lekcija iz harmonije" je savršeno ispredavana. Mali glumci, svi odreda, pretpostavljam, naturščici, su briljantni u svoji nemim ili agresivnim svetovima i Baigazin nikada nije tražio previše od njih, ali je značajno podigao prag onoga što mogu.
Najinteresantnije pitanje, naravno, je da li bi Aslan bio "ljudskiji" da je ostao žrtva do kraja ili u ovoj varijanti u kojoj se digao protiv svojih neprijatelja? A da li je tu odluku morao da donese tako mali je nešto što film pita sve nas.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment