Brian Wilson je bio jedini "bitls" u Beach Boys, i to je bio njegov najveći problem
Iskreno, ne razumem čime je ovaj film zaslužio poprilično hvalospevne kritike s obzirom da bi ovaj film o Brianu Wilsonu najlakše bilo opisati kao raspad sistema koji je imao neke ambicije. U ostalom, šta da mislim o filmu koji nakon što vam pruži dvosatnu priliku da se upoznate sa likom i delom Wilsona ima potrebu da u odjavnim telopima napomene da je "Brian Wilson, u međuvremenu, postao opšte priznat kao muzički genije".
Bill Pohlad, sin milijardera Carla i producent mnogih hvaljenih i popularnih "art" filmova (Into The Wild, The Runaways, Tree Of Life, 12 Years a Slave) tek po drugi put u životu, u pedeset i nekoj, prihvatio se režije, pretpostavljam, projekta koji mu je vrlo blizu srca (inače, što bi?!). Možda ne samo zbog ljubavi prema muzici i (opšteprizantom) geniju Briana Wilsona, već i zbog sličnosti odnosa oca i sina, koji u ovom filmu ima upečatljivo, ali ne i ključno mesto. Ali, to su sve moje spekulacije.
Oren Moverman, koji se već poigrao sa Dylanom u I'm Not There, pozvan je da ko-scenariše, verovatno prema "Billovoj ideji".
Ali i to su moje spekulacije. Sve na osnovu odgledanog.
Na nivou priče Love & Mercy sastoji se iz dva segmenta Brianovog života koji se neprekidno prepliću- prvi koji prikazuje mladog Briana kao i kako je došlo do "šizofrenične bule" u kojoj je proživotario par godina svog života, i drugi, koji pokazuje kako je iz te situacije izašao, uz pomoć ljubavi.
Prvi deo filma, nakon dosta traljavog početka sa par arthausično nabacanih "uvoda", paradoksalno bolje funkcioniše kao strejt-biografija Wilsona i benda iako je maštovitije režiran i sa nekim vrlo impresivnim dočaravanjima Wilsonove muzike (recimo, nastanak Good Vibrations). Skladom onoga šta nam se prikazuje i načina na koji se to čini, Love & Mercy impresionira i da je ceo bio takav bio bi odličan film, čak donekle na putu da impresionira koliko i genijalna biografija Telstar: the Joe Meek Story, o čuvenom engleskom producentu i Wilsonovom prethodniku.
U ovom delu priča o odnosu autorativnog i diktatorskog oca i Wilsona u više navrata pokušava da se nametne kao okosnica, ali ostaje nadrvana turbulencijama u bendu, ekranizacijom Wilsonovog studijskog rada i pre nejasnim, nego ambivalentnim, tezama o tome kako je i zašto došlo do Wilsonovog prsnuća i padanja u menadžersko i svako drugo ropstvo Dr Eugenea Landy-ja.
Ono oko čega je Pohlad kristalno jasan jeste da je Wilson bio poprilično nesrećan kao jedini kreativni član Beach Boys. Uspeh i izazovi koje su sebi postavljali rivalski Beatles svakako mu nisu padali lako.
Paul Dano je, čini mi se, dobro odmerio dozu autističnosti svog lika.
Drugi deo, daleko slabiji od prvog, funkcioniše kao jeftini triler u kome je ljubav pobedila zlo. Paul Giamatti đijamatiše lik Landy-ja serijom stresnih urlanja i jedina razlika u odnosu na njegove prethodne uloge je što ovaj put ima nešto više kose. Elizabeth Banks, slatka kakvu nam je bog dao, daje sve od sebe da oživi svoju idealizovanu junakinju, koju je bez sumnje (o)pisala sama Melinda Ledbetter- Wilson (opet spekulišem). Između njih zavukao se John Cusack da da sve od sebe da u različitim kostimima odigra čoveka koji "živi i radi u bade-mantilu". Praktično, ovde se radnja svodi na to da nam je iscrpno prikazano kako je Wilson živeo "zatočen" u starateljstvo Landy-ja koji ga je em (namerno) pogrešno lečio, em materijalno iskorištavao. a onda nam nije prikazano kako je do oslobođenja došlo, sem što je Melinda okrenula par telefona... Ovaj deo, prosunčan Kalifornijom, pati od banalne romantike, klišeizirano prikazanih pozitivaca i negativaca i skoro potpunog odsustva mašte i inspiracije u realizaciji nekih scena. Sumnjam da je to bio deo neke konceptualne namere, u kojoj su zlatni dani preidealizovani, a oni crni svedeni na Lifetime film.
Niko iz ovog dela filma ne treba da sanja ni o nominaciji za Oskara.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Iskreno, ne razumem čime je ovaj film zaslužio poprilično hvalospevne kritike s obzirom da bi ovaj film o Brianu Wilsonu najlakše bilo opisati kao raspad sistema koji je imao neke ambicije. U ostalom, šta da mislim o filmu koji nakon što vam pruži dvosatnu priliku da se upoznate sa likom i delom Wilsona ima potrebu da u odjavnim telopima napomene da je "Brian Wilson, u međuvremenu, postao opšte priznat kao muzički genije".
Bill Pohlad, sin milijardera Carla i producent mnogih hvaljenih i popularnih "art" filmova (Into The Wild, The Runaways, Tree Of Life, 12 Years a Slave) tek po drugi put u životu, u pedeset i nekoj, prihvatio se režije, pretpostavljam, projekta koji mu je vrlo blizu srca (inače, što bi?!). Možda ne samo zbog ljubavi prema muzici i (opšteprizantom) geniju Briana Wilsona, već i zbog sličnosti odnosa oca i sina, koji u ovom filmu ima upečatljivo, ali ne i ključno mesto. Ali, to su sve moje spekulacije.
Oren Moverman, koji se već poigrao sa Dylanom u I'm Not There, pozvan je da ko-scenariše, verovatno prema "Billovoj ideji".
Ali i to su moje spekulacije. Sve na osnovu odgledanog.
Na nivou priče Love & Mercy sastoji se iz dva segmenta Brianovog života koji se neprekidno prepliću- prvi koji prikazuje mladog Briana kao i kako je došlo do "šizofrenične bule" u kojoj je proživotario par godina svog života, i drugi, koji pokazuje kako je iz te situacije izašao, uz pomoć ljubavi.
Prvi deo filma, nakon dosta traljavog početka sa par arthausično nabacanih "uvoda", paradoksalno bolje funkcioniše kao strejt-biografija Wilsona i benda iako je maštovitije režiran i sa nekim vrlo impresivnim dočaravanjima Wilsonove muzike (recimo, nastanak Good Vibrations). Skladom onoga šta nam se prikazuje i načina na koji se to čini, Love & Mercy impresionira i da je ceo bio takav bio bi odličan film, čak donekle na putu da impresionira koliko i genijalna biografija Telstar: the Joe Meek Story, o čuvenom engleskom producentu i Wilsonovom prethodniku.
U ovom delu priča o odnosu autorativnog i diktatorskog oca i Wilsona u više navrata pokušava da se nametne kao okosnica, ali ostaje nadrvana turbulencijama u bendu, ekranizacijom Wilsonovog studijskog rada i pre nejasnim, nego ambivalentnim, tezama o tome kako je i zašto došlo do Wilsonovog prsnuća i padanja u menadžersko i svako drugo ropstvo Dr Eugenea Landy-ja.
Ono oko čega je Pohlad kristalno jasan jeste da je Wilson bio poprilično nesrećan kao jedini kreativni član Beach Boys. Uspeh i izazovi koje su sebi postavljali rivalski Beatles svakako mu nisu padali lako.
Paul Dano je, čini mi se, dobro odmerio dozu autističnosti svog lika.
Drugi deo, daleko slabiji od prvog, funkcioniše kao jeftini triler u kome je ljubav pobedila zlo. Paul Giamatti đijamatiše lik Landy-ja serijom stresnih urlanja i jedina razlika u odnosu na njegove prethodne uloge je što ovaj put ima nešto više kose. Elizabeth Banks, slatka kakvu nam je bog dao, daje sve od sebe da oživi svoju idealizovanu junakinju, koju je bez sumnje (o)pisala sama Melinda Ledbetter- Wilson (opet spekulišem). Između njih zavukao se John Cusack da da sve od sebe da u različitim kostimima odigra čoveka koji "živi i radi u bade-mantilu". Praktično, ovde se radnja svodi na to da nam je iscrpno prikazano kako je Wilson živeo "zatočen" u starateljstvo Landy-ja koji ga je em (namerno) pogrešno lečio, em materijalno iskorištavao. a onda nam nije prikazano kako je do oslobođenja došlo, sem što je Melinda okrenula par telefona... Ovaj deo, prosunčan Kalifornijom, pati od banalne romantike, klišeizirano prikazanih pozitivaca i negativaca i skoro potpunog odsustva mašte i inspiracije u realizaciji nekih scena. Sumnjam da je to bio deo neke konceptualne namere, u kojoj su zlatni dani preidealizovani, a oni crni svedeni na Lifetime film.
Niko iz ovog dela filma ne treba da sanja ni o nominaciji za Oskara.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment