Osećam se obaveštenijim, ne i zainteresovanijim
Moje interesovanje za tzv "vašingtonsku scenu" (a pod tim podrazumevam i sve one bendove za koje sam mislio da su iz D.C.-ija, a ispostavilo se da sa njim nemaju veze) mahom je vezano za bendove koji su iznikli nakon perioda i scene kojom se ovaj film bavi (govorim o post- Nation Of Ulysses i sličnim projektima).
To ne znači da baš nikakvu predstavu nisam imao o Fugazi, Minor Threat, strejt-edžu, Faith, Rites Of Spring... To znači da se svako njihovo predstavljanje završavalo mojim izlaskom pre kraja. Hard-core je tek u nojz varijacijama dobio moju pažnju, a koncept rokenrola koji je "propagirao" nekakva pravila i zagovarao stanovitu "uniformisanost" kod svojih fanova nikada nije bio i moj rokenrol.
I nemojte sada o tome kako je to sve zato što su neki ljudi pogrešno shvatili fundamentalna učenja, jer i ovaj film je o tome...
Shvatam sve.
Prvi put sam ovde čuo za "Revolution Summer" koja je 1985. promenila hardkor i otvorila mu put ka emo-tivnijem zvuku, nisam znao da su promoteri "strejt edža" zapravo bili daleko neskloniji da se slepo drže lajfstajla koji su zagovarali, nisam bio svestan frakcija, nisam baš bio upoznat sa genezom čitave scene.
A ovaj film je o tome.
I o tome kako je prijateljstvo bilo preduslov za njene rane dane, a rivalstvo uzrok njenom raslojavanju.
Kao, u ostalom, i u svim filmovima slične tematike. Na početku je uvek bila mladost koja je želela da promeni svet u svom kraju i sa svojim prijateljima. I to je bio jedan naporan proces koji je ljude ispunjavao voljom za život. Vremenom su neke stvari postajale lakše, ali je zato ona volja gubila dah.
I to vam je osnov skoro svake pojedinačne priče u ovom filmu.
Sam dokumentarac je poprilično "strejt (edž)", elokventan, relevantnih sagovornika (učesnika) i za moj ukus i u strukturi i u egzekuciji manjka energijom koja je protkala dekadu i "žanr" kojim se bavi.
I nema fanova. Koji su uvek bitni, a naročito za ovu dekadu i ovaj "žanr".
Nije mi jasno kako je Scott Crawford (kome je ovo prvi film) njih preskočio. I to predstavlja moju osnovnu zamerku.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Moje interesovanje za tzv "vašingtonsku scenu" (a pod tim podrazumevam i sve one bendove za koje sam mislio da su iz D.C.-ija, a ispostavilo se da sa njim nemaju veze) mahom je vezano za bendove koji su iznikli nakon perioda i scene kojom se ovaj film bavi (govorim o post- Nation Of Ulysses i sličnim projektima).
To ne znači da baš nikakvu predstavu nisam imao o Fugazi, Minor Threat, strejt-edžu, Faith, Rites Of Spring... To znači da se svako njihovo predstavljanje završavalo mojim izlaskom pre kraja. Hard-core je tek u nojz varijacijama dobio moju pažnju, a koncept rokenrola koji je "propagirao" nekakva pravila i zagovarao stanovitu "uniformisanost" kod svojih fanova nikada nije bio i moj rokenrol.
I nemojte sada o tome kako je to sve zato što su neki ljudi pogrešno shvatili fundamentalna učenja, jer i ovaj film je o tome...
Shvatam sve.
Prvi put sam ovde čuo za "Revolution Summer" koja je 1985. promenila hardkor i otvorila mu put ka emo-tivnijem zvuku, nisam znao da su promoteri "strejt edža" zapravo bili daleko neskloniji da se slepo drže lajfstajla koji su zagovarali, nisam bio svestan frakcija, nisam baš bio upoznat sa genezom čitave scene.
A ovaj film je o tome.
I o tome kako je prijateljstvo bilo preduslov za njene rane dane, a rivalstvo uzrok njenom raslojavanju.
Kao, u ostalom, i u svim filmovima slične tematike. Na početku je uvek bila mladost koja je želela da promeni svet u svom kraju i sa svojim prijateljima. I to je bio jedan naporan proces koji je ljude ispunjavao voljom za život. Vremenom su neke stvari postajale lakše, ali je zato ona volja gubila dah.
I to vam je osnov skoro svake pojedinačne priče u ovom filmu.
Sam dokumentarac je poprilično "strejt (edž)", elokventan, relevantnih sagovornika (učesnika) i za moj ukus i u strukturi i u egzekuciji manjka energijom koja je protkala dekadu i "žanr" kojim se bavi.
I nema fanova. Koji su uvek bitni, a naročito za ovu dekadu i ovaj "žanr".
Nije mi jasno kako je Scott Crawford (kome je ovo prvi film) njih preskočio. I to predstavlja moju osnovnu zamerku.
SELEKTAH: 6plus/ 10
haha, a baš sam stekao utisak da je ovo film za upućene, da budu još upućeniji, tako da je argument o zainteresovanosti ispunjen već samom spremnošću da se pogleda film.
ReplyDeletenjegova osnovna vrednost je što ne svodi gradsku scenu na dischord scenu, ko što ni sijetl nije svodiv na sub pop, niti begiš nikad nije bio samo b92.
teza o uniformisanosti je bollocks, najuniformisaniji danas u ponudi načelno se gnušaju uniformnosti i vole drečave boje. ovo je skroz druga priča, koja (je) ima(la) funkciju da te poduči da ne budeš sisa u životu, a ne da po svaku cenu budeš kul. osim samom sebi, možda, ponekad.
za fanove, imaš instrument od fugazi. dosta dugih kadrova sjebane američke omladine. soundtrack za isti film je meni među dražim pločama ikad, jer rokenrol shvata kao mogućnost vrednu odbacivanja.
eto
Ajde za ostalo al da nisi cuo za Fugazi...
ReplyDeleteJebi se slobice pa zar nismo zato malo edukovali pokojnog Jocu Offline DJ iz KST-a da bi i takvi chobani kao ti culi neku sa "13 Songs"
Ajd da ne pominjem da se ja kidao na neki tamo Soulside sa istog tog Dischorda
mogao si da pitas Mariju exTodic da ti neko snimi kasetu
Al garant si sa debelom miljom vrishtao na Sonic Youth Sister...
ja koliko se sećam ti si smeo da pleteš dredove samo uz del arno, zato što je tvoj tata espesovac isfatovao muziku na engleskom, pa su i dead ideas bili no-no.
ReplyDelete>>Hard-core je tek u nojz varijacijama dobio moju pažnju, a koncept rokenrola koji je "propagirao" nekakva pravila i zagovarao stanovitu "uniformisanost" kod svojih fanova nikada nije bio i moj rokenrol.<< true dat.
ReplyDelete