Hartley je nešto poput srednjevekovnog Woody Allena našeg doba
Sve do kraja devedesetih Hal Hartley mi je, uz Todda Solondza, čiju sudbinu deli u velikoj meri, bio jedan od najomiljenijih reditelja. A onda je tj onda su obojica zglajzala u nekakve vrlo privatne i sve više lo-fi projekte za čije projekcije su samo pravi fanovi plaćali karte. Solondza sam u potpunosti ispratio samo zato što je snimio manje filmova, a sada, informišući se o Ned Rifle, vidim da je Hartley sve ove godine manje-više uredno snimao (u 2014. je izbacio čak tri filma!), a da ja manje-više uredno sve to nisam gledao. Otuda je moje oduševljenje činjenicom da Ned Rifle postoji tj da je Hal Hartley živ, nešto splasnulo kad sam video da je njegova sahrana do mene.
Ned Rifle jeste Hal Hartley-ev halhartlijevski film. I to ne samo zato što dve najveće zvezde njegovih filmova (ako ne računamo P.J. Harvey), Parker Posey i Martin Donovan, ponovo udružuju snage pod njegovom direkcijom (pre toga radili na verovatno najpoznatijem Amateur, i na Flirt), već i zato što je Ned Rifle poslednji deo (serijala/ trilogije?) započet sa Henry Fool, nastavljen sa Fey Grim. Henry-ja se jedva sećam, Fey prilično sigurno nisam gledao. I da sam ovo poslednje saznao pre nego što sam pustio Neda, prvo bih reprizirao Henry-a i odgledao Fey. Ali ko me jebe što nikada ne želim da pročitam nešto o filmu pre nego što počnem da ga gledam. Da, jasno mi je da se sve ovo dalo iskorigovati pre pisanja ove recenzije, ali ko me jebe što želim da one budu odraz mog života, a ne pedantnog i temeljnog pisanja o filmu. Elem..,
Ned Rifle je sin Henry-jev i Femin. Fema je u zatvoru, osuđena zbog terorističkih aktivnosti na koje ju je inspirisao Henry. Ned na 18. rođendan napušta svoje usvojene roditelje, odlazi da po prvi put od kada je napušten vidi majku u zatvoru, nakon čega sledi poseta mentalnoj instituciji u kojoj je njegov otac, kako bi ga ubio i osvetio se zbog svega što im je ovaj priredio. Usput mu se pridružuje Susan (Aubrey Plaza), koja piše knjigu o njegovoj majci, a nešto kasnije ćemo saznati ima i dublje veze sa njegovom porodicom.
Ned Rifle je drvenast film, oneobičene, hermetične realnosti, tipične za Hartley-a. S tim što ovde nisam siguran koliko toga potiče od činjenice da glavni glumac, Liam Aiken, i dalje ne zna da glumi (ili to čini prvi put), kao i da isto važi i za "s-kezom-ili-bez?" glumu Aubrey Plaze. A možda ružna fotografija (najgrči didžital) i skromna scenografija (kao i trajanje filma- 84min) potiču od još skromnijeg budžeta koji je Hartley imao na raspolaganju. Preočigledno je da je bilo potrebno malo predaha, malo "lepe fotografije", malo "dinstanja" likova da ovo pozorištance postane film.
Što se tiče priče, sve deluje kao produženi intro koji je prekinut kada je trebalo da nas pusti u glavnu priču. Ned nema ni muda, ni harizmu svojih roditelja, zato nema ni curu. Odrastanje u bogobojažljivoj porodici sveštenika dodatno je hendikepiralo njegove sposobnosti i samopouzdanje, ali čini se da je na kraju ove moralne priče o apsurdnom nadmetanju u nemoralu Ned uspeo da odvoji pravdu od nepravde. I tiho trijumfuje.
Nisam siguran da će ikome (naročito van trilogije) ovo biti interesantno.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Sve do kraja devedesetih Hal Hartley mi je, uz Todda Solondza, čiju sudbinu deli u velikoj meri, bio jedan od najomiljenijih reditelja. A onda je tj onda su obojica zglajzala u nekakve vrlo privatne i sve više lo-fi projekte za čije projekcije su samo pravi fanovi plaćali karte. Solondza sam u potpunosti ispratio samo zato što je snimio manje filmova, a sada, informišući se o Ned Rifle, vidim da je Hartley sve ove godine manje-više uredno snimao (u 2014. je izbacio čak tri filma!), a da ja manje-više uredno sve to nisam gledao. Otuda je moje oduševljenje činjenicom da Ned Rifle postoji tj da je Hal Hartley živ, nešto splasnulo kad sam video da je njegova sahrana do mene.
Ned Rifle jeste Hal Hartley-ev halhartlijevski film. I to ne samo zato što dve najveće zvezde njegovih filmova (ako ne računamo P.J. Harvey), Parker Posey i Martin Donovan, ponovo udružuju snage pod njegovom direkcijom (pre toga radili na verovatno najpoznatijem Amateur, i na Flirt), već i zato što je Ned Rifle poslednji deo (serijala/ trilogije?) započet sa Henry Fool, nastavljen sa Fey Grim. Henry-ja se jedva sećam, Fey prilično sigurno nisam gledao. I da sam ovo poslednje saznao pre nego što sam pustio Neda, prvo bih reprizirao Henry-a i odgledao Fey. Ali ko me jebe što nikada ne želim da pročitam nešto o filmu pre nego što počnem da ga gledam. Da, jasno mi je da se sve ovo dalo iskorigovati pre pisanja ove recenzije, ali ko me jebe što želim da one budu odraz mog života, a ne pedantnog i temeljnog pisanja o filmu. Elem..,
Ned Rifle je sin Henry-jev i Femin. Fema je u zatvoru, osuđena zbog terorističkih aktivnosti na koje ju je inspirisao Henry. Ned na 18. rođendan napušta svoje usvojene roditelje, odlazi da po prvi put od kada je napušten vidi majku u zatvoru, nakon čega sledi poseta mentalnoj instituciji u kojoj je njegov otac, kako bi ga ubio i osvetio se zbog svega što im je ovaj priredio. Usput mu se pridružuje Susan (Aubrey Plaza), koja piše knjigu o njegovoj majci, a nešto kasnije ćemo saznati ima i dublje veze sa njegovom porodicom.
Ned Rifle je drvenast film, oneobičene, hermetične realnosti, tipične za Hartley-a. S tim što ovde nisam siguran koliko toga potiče od činjenice da glavni glumac, Liam Aiken, i dalje ne zna da glumi (ili to čini prvi put), kao i da isto važi i za "s-kezom-ili-bez?" glumu Aubrey Plaze. A možda ružna fotografija (najgrči didžital) i skromna scenografija (kao i trajanje filma- 84min) potiču od još skromnijeg budžeta koji je Hartley imao na raspolaganju. Preočigledno je da je bilo potrebno malo predaha, malo "lepe fotografije", malo "dinstanja" likova da ovo pozorištance postane film.
Što se tiče priče, sve deluje kao produženi intro koji je prekinut kada je trebalo da nas pusti u glavnu priču. Ned nema ni muda, ni harizmu svojih roditelja, zato nema ni curu. Odrastanje u bogobojažljivoj porodici sveštenika dodatno je hendikepiralo njegove sposobnosti i samopouzdanje, ali čini se da je na kraju ove moralne priče o apsurdnom nadmetanju u nemoralu Ned uspeo da odvoji pravdu od nepravde. I tiho trijumfuje.
Nisam siguran da će ikome (naročito van trilogije) ovo biti interesantno.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment