Skoro rutinski osvrt na zanimljivi momenat Hladnog rata
Nakon Bridge Of Spies i Deutschland 83, a i dela u kome se Jonathan Franzen bavi Istočnom Nemačkom u Purity, kao nekih meni skorašnjih primera ekranizovanja života s ove i one strane zavese Hladnog rata, čini mi se da tu leži pravo blago tema, okolnosti, likova, kontroverzi... o kojima se mogu (i dalje) snimati fenomenalni filmovi. Pawn Sacrifice je mogao da bude jedan takav film.
Ne znam koliko kvalitet samog filma sugeriše već to što je skoro godinu dana čekao na bioskopski život (svuda ćete naći da je film "iz 2014"), ali definitivno se ne radi o prvoklasnom materijalu koji bi trebalo da se izbori za neki oskarovski ili, makar, "goldengloub" život.
Pawn Sacrifice dočarava nam kako je izgledao meč između Borisa Spaskog i Bobby-ja Fischera koji se održao 1972. u Rejkjaviku. Bilo je to "obično" finale Svetskog šampionata u šahu, iza koga su se šibale, kako nam Fischerov advokat u filmu pojašnjava, "percepcije" o snagama Amerike i Sovjetskog Saveza.
Superiorni "Rusi" godinama pre toga tukli su sve moguće šahiste širom sveta i na taj način demonstrirali da se "najsivlji" intelekt i predispozicije za "vladare sveta" nalazi kod njih. Momak iz Bruklina, koji je sam sebe iškolovao u velemajstora, prvi je "Amer" koji im je izašao na crtu, a pobedom nad Spaskim (12 1/2 : 8 1/2) pokazao da će i na šahovskom polju biti još ratovanja oko toga ko je najjači.
Ovom sudaru svetova, naročito idu na ruku, "Rocky-jevska" naloženost dva glavna takmaca. I Spaski i Fischer su prave rok zvezde. Ovaj prvi, sa tamnim naočarama i Elvisovskim stavom, ovaj drugi svojim egocentričnim ponašanjem holivudske dive.
Međutim, ispod svega toga, krije se najzanimljivija tema ovog filma, koja u poslednjoj trećini, inače, vrlo neambiciozne tečine (od "kolotečine"), živne za trenutak. A to je ludilo ovih velemajstora, koji, kako nam film objašnjava, stiže kao "logična" posledica bavljenja šahom tj problematizovanjem neograničenog broja mogućnosti koje ona nudi igraču.
Fischer je ozbiljan pacijent, što je i njegov dalji život (nakon Rejkjavika) pokazao. Ali i Spaski je kandidat. Šizofrenične paranoje, osećaj da ih neko stalno špijunira i iskušava, otvorenost za hiljade podmuklih poteza koje društvo/"protivnik" može da povuče protiv ovih šahista, sve to grebucka njihovu stvarnost u želji da je pocepa.
Tobey Maguire pristojno je pomirio Fischerovu ekscentričnost sa ozbiljnim medicinskim problemom. Ali kako mu Edward Zwick, sem razvaljivanja telefonskih slušalica i drugih aparata, i povremenih okretanja u pravcu nevidljivih zvukova koji dopiru s leđa, nije dao mnogo toga da se razigra, to je učinilo da Pawn Sacrifice bude kao strukturno slična, ali u dočaravanju slabija verzija Beautiful Mind.
Pretpostavljam da bolji film, dramski fokusiraniji, poput Frost/ Nixon, tek sledi.
SELEKTAH: 6/ 10
Nakon Bridge Of Spies i Deutschland 83, a i dela u kome se Jonathan Franzen bavi Istočnom Nemačkom u Purity, kao nekih meni skorašnjih primera ekranizovanja života s ove i one strane zavese Hladnog rata, čini mi se da tu leži pravo blago tema, okolnosti, likova, kontroverzi... o kojima se mogu (i dalje) snimati fenomenalni filmovi. Pawn Sacrifice je mogao da bude jedan takav film.
Ne znam koliko kvalitet samog filma sugeriše već to što je skoro godinu dana čekao na bioskopski život (svuda ćete naći da je film "iz 2014"), ali definitivno se ne radi o prvoklasnom materijalu koji bi trebalo da se izbori za neki oskarovski ili, makar, "goldengloub" život.
Pawn Sacrifice dočarava nam kako je izgledao meč između Borisa Spaskog i Bobby-ja Fischera koji se održao 1972. u Rejkjaviku. Bilo je to "obično" finale Svetskog šampionata u šahu, iza koga su se šibale, kako nam Fischerov advokat u filmu pojašnjava, "percepcije" o snagama Amerike i Sovjetskog Saveza.
Superiorni "Rusi" godinama pre toga tukli su sve moguće šahiste širom sveta i na taj način demonstrirali da se "najsivlji" intelekt i predispozicije za "vladare sveta" nalazi kod njih. Momak iz Bruklina, koji je sam sebe iškolovao u velemajstora, prvi je "Amer" koji im je izašao na crtu, a pobedom nad Spaskim (12 1/2 : 8 1/2) pokazao da će i na šahovskom polju biti još ratovanja oko toga ko je najjači.
Ovom sudaru svetova, naročito idu na ruku, "Rocky-jevska" naloženost dva glavna takmaca. I Spaski i Fischer su prave rok zvezde. Ovaj prvi, sa tamnim naočarama i Elvisovskim stavom, ovaj drugi svojim egocentričnim ponašanjem holivudske dive.
Međutim, ispod svega toga, krije se najzanimljivija tema ovog filma, koja u poslednjoj trećini, inače, vrlo neambiciozne tečine (od "kolotečine"), živne za trenutak. A to je ludilo ovih velemajstora, koji, kako nam film objašnjava, stiže kao "logična" posledica bavljenja šahom tj problematizovanjem neograničenog broja mogućnosti koje ona nudi igraču.
Fischer je ozbiljan pacijent, što je i njegov dalji život (nakon Rejkjavika) pokazao. Ali i Spaski je kandidat. Šizofrenične paranoje, osećaj da ih neko stalno špijunira i iskušava, otvorenost za hiljade podmuklih poteza koje društvo/"protivnik" može da povuče protiv ovih šahista, sve to grebucka njihovu stvarnost u želji da je pocepa.
Tobey Maguire pristojno je pomirio Fischerovu ekscentričnost sa ozbiljnim medicinskim problemom. Ali kako mu Edward Zwick, sem razvaljivanja telefonskih slušalica i drugih aparata, i povremenih okretanja u pravcu nevidljivih zvukova koji dopiru s leđa, nije dao mnogo toga da se razigra, to je učinilo da Pawn Sacrifice bude kao strukturno slična, ali u dočaravanju slabija verzija Beautiful Mind.
Pretpostavljam da bolji film, dramski fokusiraniji, poput Frost/ Nixon, tek sledi.
SELEKTAH: 6/ 10
Svi zvukovi su valjda nevidljivi, majka mu stara? I šah je muškog roda (mada preferiram pref); Purity hoću, i danju i noću; D83, so-so.
ReplyDeleteSretno šahovsko (jer to je sinonim za Vučića) otvaranje pregovora!
(Čujem da sutra objavljuješ albume, ako nisi, čuj Hieroglyphic Being & J.I.T.U Ahn-Sahm-Buhl)
ništa više ne ispravljam. it is what it is. and I dont give a fuck. imaju tvoju fusnotu da se samokoriguju.
Deleteand thanks