Usvojivši braću Coen Spielberg je ostvario svoj san- da bude novi Frank Capra
Steven Spielberg ima 68 godina. To je doba kada većina, pa čak i uspešnih holivudskih reditelja, lagano ulazi u TV vode i snima filmove o deci, kučićima i božićima. Ili planira sledeći nastavak Blade Runnera.
Spielberg je izgleda sve svoje sci-fi pasije izmestio na televiziju i brojne serije (Terrra Nova, The River, The Whispers, Under The Dome, Falling Skies, Extant...), a svoj filmski rad, čini mi se, sve više filantropski fokusira na kosmopolitsku i patriotsku edukaciju publike. Baš kako je to nekada radio čuveni Frank Capra u njudilovskoj Americi.
Nakon vanserijskog, anti-ratnog War Horse usledilo je možda suvoparno predavanje o čvornatim korenima borbe za rasnu jednakost u Americi, u Lincolnu. Bridge Of Spies je povratak na priču.
Steven Spielberg je moj najomiljeniji reditelj.
Ne znam da li se Stevenu dopalo kako su Coeni razmrdali, verovatno nepodnošljivi, predložak Angeline Jolie u Unbroken, ili je ono što mu je napisao scenarista Matt Charman tražilo drugu, svežiju, autentičniju ruku, ali hvala bogu da se to desilo. Čak i ako se nije tako desilo. Jer Bridge Of Spies, što je najbitnie, duhom liči na Caprine i kaprijanske filmove četrdesetih i pedesetih u kojima je (screwball/ komični) momenat bio esencijalan da oživi ozbiljne i tragične stvari.
To što je ovaj film rađen po istinitom događaju, kao i obično, potpuno je nebitno. Jer nema boga da je "originalni" ruski špijun Rudolf Abel Ivanovich bio dobroćudni cinik kakvim ga je napravio sjajni Mark Rylance. Kao ni da je Tom Hanks utrošio zrnce vremena na bavljenje stvarnim advokatom James B. Donovanom kada mu je Spielberg otvorio vrata da bude stoprocentni ("novi") Jimmy Stewart. I tu moram da zastanem i napomenem da mi je, obično bljuzgavi Hanks, ovde besprekoran u svojoj Stewartovskoj fantaziji, jetkim ironičnim i ciničnim komentarima izrečenim oštrom rešenošću da dobro mora da pobedi. On i Rylance, baš kao i njihovi likovi, uspevaju da postanu dva ista lica na suprostavljenim stranama.
Čitav Donovanov put, prikazan u filmu, od Abelove odbrane u Americi do posrednika u razmeni špijuna, u zidom tek podeljenom Berlinu, ima prepoznatljivo dobar Spielbergov ritam, vrhunsku kontrolu nad režijom, superioran izgled i skoro istočnoevropsko dočaravanje hladnoratovskih prilika, sa primetnom Spielbergovom sklonošću da ukaže na "getoizaciju" i njene pošasti gde god je moguće. Opšti utisak o drami, akciji i atmosferi podseća na mešavinu Munchen i Saving Private Ryan. Novina je satira koju su doneli Coenovi, a kakva je, sad mi pada na pamet, ranije postojala kao ključna karakteristika svih filmova o Indiani Jones.
Nekako ne baš najbolje uklopljen je segment o američkom pilotu, njegovoj genezi u CIA špijuna i njegovom hvatanju. Spielberg kao da se uplašio da se i na tom terenu pozabavi (od "zabaviti") ovim patriotom, pa je i u kastingu i u kreiranju ovog lika posegao za umerenom patetikom. Zbog toga, Bridge Of Spies uglavnom pada u svim segmentima u kojima je fokus na pilotu.
Na kraju filma, u sceni koja nam prikazuje Donovana kako se vozi metroom kroz Njujork i gleda na "slobodne" ulice svoga grada, a sama scena je repriza iste takve iz Berlina, u kome, na vrhu Hladnog rata, ljudi bukvalno bivaju ubijani zato što žele da pređu s druge strane "nekakvog" zida. U prvom trenutku, skoro da sam bljugnuo ka ekranu na ovu uvredljivo simplifikovanu glorifikaciju Amerike i njenih sloboda, a onda sam porazmislio da (i tu) zapravo stoji (mora da stoji!) malo dublja i promišljenija kritika Amerike.
Da, u "ono vreme" (šezdesetih) stvari jesu bile takve- ljudi u Americi, naročito Njujorku, slobodnije su se kretali nego po Berlinu i bilo je očigledno s koje strane "zavese" je bolje. Ali, to je bilo u onoj Americi, koju su Truman i Capra "bildovali". Danas se ljudi, a bogami i izbeglice, mnogo slobodnije kreću po Berlinu (Nemačkoj), nego po Njujorku (naročito Trumpovom, ili Americi). Da ne govorim da se na onim istim ulicama koje Donovan posmatra danas odvija daleko surovija podela na bogate i siromašne, sa sve izraženijim punktovima za crne (obojene) i bele, okolo kojih policajci brzopleto pucaju i ubijaju kao nekad istočnonemački vojnici svoje zemljake.
Pametniji ljudi bi mogli o joškoječemu o ovom odličnom filmu.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Steven Spielberg ima 68 godina. To je doba kada većina, pa čak i uspešnih holivudskih reditelja, lagano ulazi u TV vode i snima filmove o deci, kučićima i božićima. Ili planira sledeći nastavak Blade Runnera.
Spielberg je izgleda sve svoje sci-fi pasije izmestio na televiziju i brojne serije (Terrra Nova, The River, The Whispers, Under The Dome, Falling Skies, Extant...), a svoj filmski rad, čini mi se, sve više filantropski fokusira na kosmopolitsku i patriotsku edukaciju publike. Baš kako je to nekada radio čuveni Frank Capra u njudilovskoj Americi.
Nakon vanserijskog, anti-ratnog War Horse usledilo je možda suvoparno predavanje o čvornatim korenima borbe za rasnu jednakost u Americi, u Lincolnu. Bridge Of Spies je povratak na priču.
Steven Spielberg je moj najomiljeniji reditelj.
Ne znam da li se Stevenu dopalo kako su Coeni razmrdali, verovatno nepodnošljivi, predložak Angeline Jolie u Unbroken, ili je ono što mu je napisao scenarista Matt Charman tražilo drugu, svežiju, autentičniju ruku, ali hvala bogu da se to desilo. Čak i ako se nije tako desilo. Jer Bridge Of Spies, što je najbitnie, duhom liči na Caprine i kaprijanske filmove četrdesetih i pedesetih u kojima je (screwball/ komični) momenat bio esencijalan da oživi ozbiljne i tragične stvari.
To što je ovaj film rađen po istinitom događaju, kao i obično, potpuno je nebitno. Jer nema boga da je "originalni" ruski špijun Rudolf Abel Ivanovich bio dobroćudni cinik kakvim ga je napravio sjajni Mark Rylance. Kao ni da je Tom Hanks utrošio zrnce vremena na bavljenje stvarnim advokatom James B. Donovanom kada mu je Spielberg otvorio vrata da bude stoprocentni ("novi") Jimmy Stewart. I tu moram da zastanem i napomenem da mi je, obično bljuzgavi Hanks, ovde besprekoran u svojoj Stewartovskoj fantaziji, jetkim ironičnim i ciničnim komentarima izrečenim oštrom rešenošću da dobro mora da pobedi. On i Rylance, baš kao i njihovi likovi, uspevaju da postanu dva ista lica na suprostavljenim stranama.
Čitav Donovanov put, prikazan u filmu, od Abelove odbrane u Americi do posrednika u razmeni špijuna, u zidom tek podeljenom Berlinu, ima prepoznatljivo dobar Spielbergov ritam, vrhunsku kontrolu nad režijom, superioran izgled i skoro istočnoevropsko dočaravanje hladnoratovskih prilika, sa primetnom Spielbergovom sklonošću da ukaže na "getoizaciju" i njene pošasti gde god je moguće. Opšti utisak o drami, akciji i atmosferi podseća na mešavinu Munchen i Saving Private Ryan. Novina je satira koju su doneli Coenovi, a kakva je, sad mi pada na pamet, ranije postojala kao ključna karakteristika svih filmova o Indiani Jones.
Nekako ne baš najbolje uklopljen je segment o američkom pilotu, njegovoj genezi u CIA špijuna i njegovom hvatanju. Spielberg kao da se uplašio da se i na tom terenu pozabavi (od "zabaviti") ovim patriotom, pa je i u kastingu i u kreiranju ovog lika posegao za umerenom patetikom. Zbog toga, Bridge Of Spies uglavnom pada u svim segmentima u kojima je fokus na pilotu.
Na kraju filma, u sceni koja nam prikazuje Donovana kako se vozi metroom kroz Njujork i gleda na "slobodne" ulice svoga grada, a sama scena je repriza iste takve iz Berlina, u kome, na vrhu Hladnog rata, ljudi bukvalno bivaju ubijani zato što žele da pređu s druge strane "nekakvog" zida. U prvom trenutku, skoro da sam bljugnuo ka ekranu na ovu uvredljivo simplifikovanu glorifikaciju Amerike i njenih sloboda, a onda sam porazmislio da (i tu) zapravo stoji (mora da stoji!) malo dublja i promišljenija kritika Amerike.
Da, u "ono vreme" (šezdesetih) stvari jesu bile takve- ljudi u Americi, naročito Njujorku, slobodnije su se kretali nego po Berlinu i bilo je očigledno s koje strane "zavese" je bolje. Ali, to je bilo u onoj Americi, koju su Truman i Capra "bildovali". Danas se ljudi, a bogami i izbeglice, mnogo slobodnije kreću po Berlinu (Nemačkoj), nego po Njujorku (naročito Trumpovom, ili Americi). Da ne govorim da se na onim istim ulicama koje Donovan posmatra danas odvija daleko surovija podela na bogate i siromašne, sa sve izraženijim punktovima za crne (obojene) i bele, okolo kojih policajci brzopleto pucaju i ubijaju kao nekad istočnonemački vojnici svoje zemljake.
Pametniji ljudi bi mogli o joškoječemu o ovom odličnom filmu.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment