Kao što sam to do sada već dva puta napomenuo, pa ću i treći- Baumbach izrasta u prvoklasnog Woody Allena svoje generacije (napomena: to ne znači da svaka generacija ima svoga, naprotiv...)
Pretpostavljam da bi mogli da kažemo da je Greenberg bio preloman za Noahu Baumbacha, kao reditelja, a The Life Aquatic of Steve Zissou, kao scenaristu, u shvatanju sopstvenog potencijala kao modernog satiričara, "njujorške krvi", ali "svetskog u srcu". Kakav je dugo godina (pa ponekad i danas) bio Woody Allen za generaciju njegovih roditelja. Baumbach ume da namiriše "krizu" u ljudima i da oko nje isplete, istina manje, dramaturški kompleksnu tapiseriju okolnosti, kojoj je sav cilj smejanje sa ljudskom komedijom. Poređenju, naročito u poslednje vreme, doprinosi i njegovo vezivanje za Gretu Gerwig (kao svoju muzu) i insistiranje na ženskim glavnim ulogama i njihovoj vizuri sveta.
U, možžžda i najboljem, filmu koji sprovodi gore rečeno u (remek-)delo, Mistress America, imamo bizarne okolnosti koje su spojile dve žene u traganje za maksimumima svoga ega. Lola Kirke (inače sestra Jamie Kirke iz Girls) igra studentkinju Tracy čija se majka udaje za oca umetnice-preduzetnice Brooke, koju igra Gerwig. Po dolasku u Njujork ona se javlja svojoj budućoj polu-sestri i njih dve kroz par nedelja (možda čak i dana) prolaze kroz vrlo intenzivno i sve bizarnije druženje.
Obe su nesigurne, i talentovane. Obe su sebične i voljne da se odomaće u toj mani. Tracy pokušava da postane pisac, a Brooke pokušava da sa dečkom otvori restoran, "Mom's", koji bi trebalo da postane mesto intimnih susreta, druženja i kuvanja, kakva je za sve nas bila "mamina kuhinja". Nakon inicijalnog upoznavanja sa obema, kroz neku vrstu "blajnd dejta", najzabavniji deo priče čini njihov "roud trip" do Brookinog bivšeg momka i njene bivše prijateljice i saradnice (koja mu je sada žena), da ih privoli ideji da finansiraju njen restoran... Ono što se tamo desi deluje kao neki hipsterski Nušić. Ili Woody Allen.
Mistress America je priča koju Tracy piše inspirisana Brooke. Ali "mistress America" je i ideja za TV seriju koju Brooke ima o ženi koja je preko dana predsednica ili radi za vladu, a noću je superherojka. "Mistress America" je žena sa potencijalom, nerealizovan proizvod svoje sredine. Mogućnost, žudnja, "u najavi". Ona je uzor, to je najbitnije. Ali ono što Tracy shvati jeste da kad se previše približiš svojim uzorima shvatiš da im smrdi iz usta (quote by Bowie). Jedino što Baumbach i Gerwig (koja je i ko-scenaristkinja) traže načina (u pomalo klišeiziranom kraju) da spasu jedan odnos i ono što u njemu vredi. Uprkos svemu.
Mistress America je topao i plemenit film u jednom vrlo ciničnom okruženju i u jednom notorno ciničnom Njujorku. Raduje me što pokušava da pokaže da pare i uspeh nisu sve, da jedini put nije preko leševa, da svako ima prava da pogreši i proba ponovo, i proba nešto drugo. Da su najlepši delovi nas oni koje smo uspeli da poklonimo drugima.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Nevezana napomena: ide špica za Mistress America i ja (majkemiMire) kažem Žozi- vidi, ovo izgleda kao špica za neki De Palmin triler i sad vidim da Baumbach radi na dokumentarcu o njemu.
Pretpostavljam da bi mogli da kažemo da je Greenberg bio preloman za Noahu Baumbacha, kao reditelja, a The Life Aquatic of Steve Zissou, kao scenaristu, u shvatanju sopstvenog potencijala kao modernog satiričara, "njujorške krvi", ali "svetskog u srcu". Kakav je dugo godina (pa ponekad i danas) bio Woody Allen za generaciju njegovih roditelja. Baumbach ume da namiriše "krizu" u ljudima i da oko nje isplete, istina manje, dramaturški kompleksnu tapiseriju okolnosti, kojoj je sav cilj smejanje sa ljudskom komedijom. Poređenju, naročito u poslednje vreme, doprinosi i njegovo vezivanje za Gretu Gerwig (kao svoju muzu) i insistiranje na ženskim glavnim ulogama i njihovoj vizuri sveta.
U, možžžda i najboljem, filmu koji sprovodi gore rečeno u (remek-)delo, Mistress America, imamo bizarne okolnosti koje su spojile dve žene u traganje za maksimumima svoga ega. Lola Kirke (inače sestra Jamie Kirke iz Girls) igra studentkinju Tracy čija se majka udaje za oca umetnice-preduzetnice Brooke, koju igra Gerwig. Po dolasku u Njujork ona se javlja svojoj budućoj polu-sestri i njih dve kroz par nedelja (možda čak i dana) prolaze kroz vrlo intenzivno i sve bizarnije druženje.
Obe su nesigurne, i talentovane. Obe su sebične i voljne da se odomaće u toj mani. Tracy pokušava da postane pisac, a Brooke pokušava da sa dečkom otvori restoran, "Mom's", koji bi trebalo da postane mesto intimnih susreta, druženja i kuvanja, kakva je za sve nas bila "mamina kuhinja". Nakon inicijalnog upoznavanja sa obema, kroz neku vrstu "blajnd dejta", najzabavniji deo priče čini njihov "roud trip" do Brookinog bivšeg momka i njene bivše prijateljice i saradnice (koja mu je sada žena), da ih privoli ideji da finansiraju njen restoran... Ono što se tamo desi deluje kao neki hipsterski Nušić. Ili Woody Allen.
Mistress America je priča koju Tracy piše inspirisana Brooke. Ali "mistress America" je i ideja za TV seriju koju Brooke ima o ženi koja je preko dana predsednica ili radi za vladu, a noću je superherojka. "Mistress America" je žena sa potencijalom, nerealizovan proizvod svoje sredine. Mogućnost, žudnja, "u najavi". Ona je uzor, to je najbitnije. Ali ono što Tracy shvati jeste da kad se previše približiš svojim uzorima shvatiš da im smrdi iz usta (quote by Bowie). Jedino što Baumbach i Gerwig (koja je i ko-scenaristkinja) traže načina (u pomalo klišeiziranom kraju) da spasu jedan odnos i ono što u njemu vredi. Uprkos svemu.
Mistress America je topao i plemenit film u jednom vrlo ciničnom okruženju i u jednom notorno ciničnom Njujorku. Raduje me što pokušava da pokaže da pare i uspeh nisu sve, da jedini put nije preko leševa, da svako ima prava da pogreši i proba ponovo, i proba nešto drugo. Da su najlepši delovi nas oni koje smo uspeli da poklonimo drugima.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Nevezana napomena: ide špica za Mistress America i ja (majkemiMire) kažem Žozi- vidi, ovo izgleda kao špica za neki De Palmin triler i sad vidim da Baumbach radi na dokumentarcu o njemu.
No comments:
Post a Comment