Majke, supruge, sestre, ćerke, tetke, žene an ženeral, pođite mirnim korakom u bioskop i pogledajte ovaj veličanstveni feministički traktat, jer lepši, suroviji i korisniji verovatno skoro nećete
Novi film Davida O. Russella izgleda kao da je scenario pisao Woody Allen, zamoljen da napiše još jednu "Woody Allen priču" sa ženom u glavnoj ulozi, koje se potom prihvatio Russell naoružan čvrstom namerom da je liši svih onih alenovskih lepršavih, blesavih i šarmantnih trenutaka i uroni je u stvarno sivilo ("white trash") običnosti, sa svim oporim trenucima života "koji nisu lišeni dosadnih trenutaka".
O. Russell je kreirao masterpis postavljajući priču koja nema tipičnu strukturu žanrovskog filma. U njoj su svi "uobičajeni" momenti ovakvih (obično "romantičnih") komedija iskrivljeni ili potpuno izvrnuti naglavačke. A rezultat takve postavke je punokrvni žanrovski film ("o uspehu"), neobičnog toka, stvarno bizarne atmosfere i tona, sa dosta duhovitih detalja i metafilmskih zajebancija (nadam se da ćete poslednju scenu filma prepoznati kao direktan omaž čuvenoj sceni "ustoličenja" Michaela Corleonea u Godfatheru, sa svim zajebavajućim značenjima i simbolikom te referentnosti).
Joy je krcat detaljima, dešavanjima i režijskim postupcima koji ga otvaraju za najrazličitija čitanja. Na početku filma mi smo deo neke višedecenijske soup-opere u kojoj se pet junaka vrti u krug, zarobljeni u manje-više istom ambijentu i dešavanjima. Potom se ta soap-opera seli na mali ekran i postaje deo života u koji je "već decenijama" zarobljena Joy-ina mama, koju tu seriju prati. Mehanika i sumanutost dešavanja u toj soap-operi može da se posmatra kao metaforična paralela iste takve "soup-opere" u Joy-inom životu. I s obzirom na idilični kraj, koji je kulminacija "imanja vere u sebe" (kakva krasi jednu od junakinja soup-opere, Dominiku) O. Russell kao da poručuje da sve žene imaju pravo da ostvare "neverovatno" i u svojim životima. S druge strane, Joy u isto vreme može da bude opozicija toj soup-operi, sa kojom ona želi da raskine i "stvarno" uspe. U ostalom, ona će na vrhuncu emocionalne krize prizvati tu soup-operu kao štit iza koga je, kao njena majka, trebalo da se krije celog života. Izbegavajući život.
Odnosi u Joy su sumanuti i prizivaju O.Russellova umetničarskija ostvarenja poput I Heart Huckabees. On je sve okrenuo naopačke. Joy-ini mama i tata su razvedeni, ali i dalje uvezanih života. Što je ništa spram Joy-ine bračne situacije. Njen bivši muž, latino pevač Tony, živi u njenom podrumu več dve godine nakon razvoda. Joy nije u dobrim odnosima sa sestrom Peggy, koja Joy-inu decu neprekidno "truje" pričama o tome kako im je majka nesposobna. Joy pred nas povremeno izlazi kao neko ko je jednom bio "daddy's girl", ali se sad taj san raspršio u hiljadu neprijatnih trenutaka. U ostalom, prvi put kada se njen otac (De Niro) pojavi, to će biti uz njegovo ničim izazvano lomljenje porculanskih ukrasa po kući. Na užas njegovih unuka i neočekivanu pribranost njegove ćerke.
Joy je prototip obične osobe kojoj se non-stop dešavaju obična sranja, a ona i dalje veruje da ima vremena da ostvari neke od stvari o kojima je maštala kao devojčica (idiličnost koju je brutalno prekinuo razvod roditelja). I tu veru O. Russell neprekidno raspiruje i onda je prebija pred našim očima. Niko ne veruje u Joy. Sem njenog bivšeg muža, koga je O. Russell tako lukavo postavio da očekujemo, vođeni žanrovskim pravilima, da će tek on biti najveća pijavica i bitanga. O. Russell nijedan odnos ne ostavlja onakvim kakvim nam ga je najavio.
A trebalo bi da pomenem da je narator filma Joy-ina baka, koja je bila njena najveća podrška (o tome više slušamo, nego što vidimo), i ta naracija traje sve dok baka ne umre. A potom njena naracija proviruje i posle njene smrti. Bajkolikost čitavog tona deluje ironično spram priče i čak dovodi u pitanje sve što se desilo. Možda je sve što se desilo bilo plod bakinih želja za svoju ljubljenu unuku.
A tu je i maestralni Bradley Cooper kao urednik tele-šop kanala koji postaje odskočna daska za Joy-in biznis (simbolika Joy-inog patenta za džoger koji se sam cedi je priča za sebe). Lakoća sa kojom je on istesao lik muškarca, biznismena, šarmera, koga, ipak, zanima samo zarada je maestralan. To je epizoda za Oskara, uz Marka Rylancea iz Bridge Of Spies- mnooogo, sa malo, i naizgled lako.
Na kraju, ostaje mi da umereno ishvalim Jennifer Lawrence. Ali, i tu moram da kažem da sam nameran da film pogledam još par puta da bih video šta je sve ona uradila. Jedno je sigurno- ona se savijala kako je O. Russell lomio. Ona je sve postigla što je od nje traženo, i ako negde nije dobra, i ako njena gluma nije na istom nivou, to je samo do njega. O. Russell je genije (ili ne, ako vi tako mislite) koji je u stanju da čik-flik dramu iz jedne scene već u sledećoj dovede do scene koja kao da je ispala iz Coenove verzije No Country For Old Men (scena u hotelu u Dalasu), a onda iz nje u ironičnu parafrazu svakog čednog padanja snega koje je ikonografskim učinio It's A Wonderful Life, samo da bi i to pola minuta kasnije promenio u prizor koji izgleda kao kad Tarantino fetišizuje Thurmanovu...
Možda je za Joy trebalo još malo promišljanja, poravnavanja ivica, usaglašavanja i dostilizacija, ali je pitanje da li bi u tom slučaju ostala ova sirova mešavina (ne)ostvarenih snova i surove običnosti. I zato ja više volim ovu verziju.
David O. Russell, kao najčuveniji "reditelji žena" nekada (poput Georgea Cukora ili pomenutog Allena), pravi portret žene čiji je život, baš kao i njeni snovi sačinjen od istog materijala. Koja je prepuštena sama sebi i od koje sve zavisi, koja nema zagarantovanu podršku ni od koga, koja ne želi da je iko bulšituje i koja ima muda kada je to jedini način da se izađe na crtu onom muškommuškommuškommuškommuškom svetu. I zove se Joy. Kao prstom u oko, znam.
SELEKTAH: 10/ 10
Novi film Davida O. Russella izgleda kao da je scenario pisao Woody Allen, zamoljen da napiše još jednu "Woody Allen priču" sa ženom u glavnoj ulozi, koje se potom prihvatio Russell naoružan čvrstom namerom da je liši svih onih alenovskih lepršavih, blesavih i šarmantnih trenutaka i uroni je u stvarno sivilo ("white trash") običnosti, sa svim oporim trenucima života "koji nisu lišeni dosadnih trenutaka".
O. Russell je kreirao masterpis postavljajući priču koja nema tipičnu strukturu žanrovskog filma. U njoj su svi "uobičajeni" momenti ovakvih (obično "romantičnih") komedija iskrivljeni ili potpuno izvrnuti naglavačke. A rezultat takve postavke je punokrvni žanrovski film ("o uspehu"), neobičnog toka, stvarno bizarne atmosfere i tona, sa dosta duhovitih detalja i metafilmskih zajebancija (nadam se da ćete poslednju scenu filma prepoznati kao direktan omaž čuvenoj sceni "ustoličenja" Michaela Corleonea u Godfatheru, sa svim zajebavajućim značenjima i simbolikom te referentnosti).
Joy je krcat detaljima, dešavanjima i režijskim postupcima koji ga otvaraju za najrazličitija čitanja. Na početku filma mi smo deo neke višedecenijske soup-opere u kojoj se pet junaka vrti u krug, zarobljeni u manje-više istom ambijentu i dešavanjima. Potom se ta soap-opera seli na mali ekran i postaje deo života u koji je "već decenijama" zarobljena Joy-ina mama, koju tu seriju prati. Mehanika i sumanutost dešavanja u toj soap-operi može da se posmatra kao metaforična paralela iste takve "soup-opere" u Joy-inom životu. I s obzirom na idilični kraj, koji je kulminacija "imanja vere u sebe" (kakva krasi jednu od junakinja soup-opere, Dominiku) O. Russell kao da poručuje da sve žene imaju pravo da ostvare "neverovatno" i u svojim životima. S druge strane, Joy u isto vreme može da bude opozicija toj soup-operi, sa kojom ona želi da raskine i "stvarno" uspe. U ostalom, ona će na vrhuncu emocionalne krize prizvati tu soup-operu kao štit iza koga je, kao njena majka, trebalo da se krije celog života. Izbegavajući život.
Odnosi u Joy su sumanuti i prizivaju O.Russellova umetničarskija ostvarenja poput I Heart Huckabees. On je sve okrenuo naopačke. Joy-ini mama i tata su razvedeni, ali i dalje uvezanih života. Što je ništa spram Joy-ine bračne situacije. Njen bivši muž, latino pevač Tony, živi u njenom podrumu več dve godine nakon razvoda. Joy nije u dobrim odnosima sa sestrom Peggy, koja Joy-inu decu neprekidno "truje" pričama o tome kako im je majka nesposobna. Joy pred nas povremeno izlazi kao neko ko je jednom bio "daddy's girl", ali se sad taj san raspršio u hiljadu neprijatnih trenutaka. U ostalom, prvi put kada se njen otac (De Niro) pojavi, to će biti uz njegovo ničim izazvano lomljenje porculanskih ukrasa po kući. Na užas njegovih unuka i neočekivanu pribranost njegove ćerke.
Joy je prototip obične osobe kojoj se non-stop dešavaju obična sranja, a ona i dalje veruje da ima vremena da ostvari neke od stvari o kojima je maštala kao devojčica (idiličnost koju je brutalno prekinuo razvod roditelja). I tu veru O. Russell neprekidno raspiruje i onda je prebija pred našim očima. Niko ne veruje u Joy. Sem njenog bivšeg muža, koga je O. Russell tako lukavo postavio da očekujemo, vođeni žanrovskim pravilima, da će tek on biti najveća pijavica i bitanga. O. Russell nijedan odnos ne ostavlja onakvim kakvim nam ga je najavio.
A trebalo bi da pomenem da je narator filma Joy-ina baka, koja je bila njena najveća podrška (o tome više slušamo, nego što vidimo), i ta naracija traje sve dok baka ne umre. A potom njena naracija proviruje i posle njene smrti. Bajkolikost čitavog tona deluje ironično spram priče i čak dovodi u pitanje sve što se desilo. Možda je sve što se desilo bilo plod bakinih želja za svoju ljubljenu unuku.
A tu je i maestralni Bradley Cooper kao urednik tele-šop kanala koji postaje odskočna daska za Joy-in biznis (simbolika Joy-inog patenta za džoger koji se sam cedi je priča za sebe). Lakoća sa kojom je on istesao lik muškarca, biznismena, šarmera, koga, ipak, zanima samo zarada je maestralan. To je epizoda za Oskara, uz Marka Rylancea iz Bridge Of Spies- mnooogo, sa malo, i naizgled lako.
Na kraju, ostaje mi da umereno ishvalim Jennifer Lawrence. Ali, i tu moram da kažem da sam nameran da film pogledam još par puta da bih video šta je sve ona uradila. Jedno je sigurno- ona se savijala kako je O. Russell lomio. Ona je sve postigla što je od nje traženo, i ako negde nije dobra, i ako njena gluma nije na istom nivou, to je samo do njega. O. Russell je genije (ili ne, ako vi tako mislite) koji je u stanju da čik-flik dramu iz jedne scene već u sledećoj dovede do scene koja kao da je ispala iz Coenove verzije No Country For Old Men (scena u hotelu u Dalasu), a onda iz nje u ironičnu parafrazu svakog čednog padanja snega koje je ikonografskim učinio It's A Wonderful Life, samo da bi i to pola minuta kasnije promenio u prizor koji izgleda kao kad Tarantino fetišizuje Thurmanovu...
Možda je za Joy trebalo još malo promišljanja, poravnavanja ivica, usaglašavanja i dostilizacija, ali je pitanje da li bi u tom slučaju ostala ova sirova mešavina (ne)ostvarenih snova i surove običnosti. I zato ja više volim ovu verziju.
David O. Russell, kao najčuveniji "reditelji žena" nekada (poput Georgea Cukora ili pomenutog Allena), pravi portret žene čiji je život, baš kao i njeni snovi sačinjen od istog materijala. Koja je prepuštena sama sebi i od koje sve zavisi, koja nema zagarantovanu podršku ni od koga, koja ne želi da je iko bulšituje i koja ima muda kada je to jedini način da se izađe na crtu onom muškommuškommuškommuškommuškom svetu. I zove se Joy. Kao prstom u oko, znam.
SELEKTAH: 10/ 10
I hate Huckabees a ovaj cu jos vise izgleda
ReplyDeleteHuckabees je remek delo za Joy. Volim O Russella ali čovek snima sve lošije filmove. Silver Lining mu je poslednji koji valja. Ovaj je toliko isprazan, predvidiv i klišeiziran. Jedino ga vredi gledati zbog Jennifer koja je pokidala. De Niro bi trebalo da igra pro bono u O Russellovim filmovima (kakvi god da su), imajući u vidu po kakvom trešu se pojavljuje poslednjih 10 ili više godina i kako konstantno piša po svom imenu. On ni ovde nije ništa posebno, ali to i nije poenta prethodne rečenice. Sve u svemu veliko razočaranje za mene.
ReplyDeleteDarko
tu smo da se razumemo i mrzimo jedan drugoga zbog različitih mišljenja.
DeleteSlobo nema mržnje, samo drugačije mišljenje povodom Joy.
ReplyDeletePeace.
Darko