How (Pab)lo can you go?
Da li smo mi krivi što nam je ovaj album najavljivan kao "second coming of Kanye West"? Da li smo mi krivi što smo ga, možda, kao takvog čekali i konačno dočekali?
The Life Of Pablo ni u svojim najluđim snovima nije najbolji album svih vremena. Međutim, tužno je što i u ovim manje ludim, nije čak ni najbolji album koji sam čuo u februaru (ta čast dele Tricky i Adrian Younge).
Nisam siguran da je put do najboljeg albuma (u bilo kojoj kategoriji) "ikada!" priča tj najava svega toga. A još manje "živi prenos" koji nam je Kanye priredio. Da li će se album zvati So Help Me God, Swish ili Waves, da li će o tome odlučiti glasiči na Tviteru kod žene mu Kim, da bi se na kraju zvao The Life Of Pablo... Iz razloga koji su nama najmanje jasni. O tome da je treklist krajan i prekrajan do poslednjeg trenutka digitalne objave, do te mere da je Tidal (opet) zajebao stvar i kao 17. i 18. pesmu objavio istu stvar (Facts) nemam komentara. To nikako ne može biti stvar genijalne kreativnosti, koliko ozbiljne nesigurnosti, a možda čak i aljkavosti.
Podsećam sav taj cirkus počeo je još krajem 2013. kada je navodni spasilac sveta, muzičke industrije i našeg sluha trebalo da se pojavi u prvoj polovini 2014.
Sva sreća pa je Kanye u suštini ipak preduzetnik i pragmatik, a manje genije, pa nismo kao u slučaju Brian Wilsonovog Smile čekali više decenija da dobijemo... nešto.
The Life Of Pablo svakako nije, niti može biti album koji je Kanye zamislio i započeo pre tri godine. Iako, paradoksalno, tako najviše zvuči. Jer u međuvremenu je Kanye još više porastao, naročito u svojim očima, i postao više od čega god je bio "više od" pre toga. Ali, desio se i taj Kendrickov album, koji ga je, barem za crnu zajednicu, odjednom učinio relevantnijim i progresivnijim od Kanyea. A to ovaj, iako je Kendricka udomio na jednoj od pesama (No More Parties In LA), niti može, niti ume da podnese. The Life Of Pablo je tako od prošle godine dobio novi zadatak- da ne samo bude veći od Isusa, već da bude veći i od Kendricka.
Na poslednjoj verziji albuma (jer Kanye je ovu o kojoj pišem već povukao iz opticaja kako bi prepravio Wolves) ima 18 pesama, od kojih čak 7 traje dva minuta i manje. Ako mene pitate i niste Ramones, pesme od dva minuta mogu biti samo skice za pesme. I u Kanyeovom slučaju, bojim se da je to stoprocentni slučaj. Father Stretch My Hands Pt. 1 bukvalno izgleda kao deo pesme, što je kompliment u odnosu na to da se radi o bukvalno pola pesme. Kao da mu to nije bilo dovoljno, Kanye je odmah zatim postavio (i) Pt. 2 u kojoj je najzanimljiviji deo koliko gostujući reper Desiigner može auto-tjuna da proguta. Pt. 2 pravo niotkuda završava sempl koji zvuči kao Laurie Anderson. Iz aspekta produkcije i inovacija kasni barem nekih četvrt veka.
Naredni dvominutaš je Feeback, za kojim odmah sledi Low Lights. Prva ima fenomenalan sirovi Gold Digger vajb koji se vrti okolo izmodulirane sint deonice. Lako moguće da je ovu stvar Kanye napravio još pre 10 godina. Dva minuta opravdana. Low Lights deluje kao "interlud" ukraden sa poslednjeg albuma Beyonce. Da, onog od pre tri godine. Ako vam se čini da album nikako da počne, taj osećaj kulminira u ovoj stvari. Freestyle 4, jedna od 4 stvari koju potpisuje samo Kanye, podseća na neki Carpenter(ovski) saundtrak u koji je Kanye zalutao i pokušava da ostane kul. Odmah iza toga sledi I Love Kanye u kojoj Kanye misli da nam sve što radi nije dovoljno jasno pa pokušava da pojasni. Ovo je trebalo da bude početak albuma, jer nakon ove KanyevoliKanye stvari stvarno imate bolji utisak da je nešto počelo.
Od pesama koje sam preskočio u prvoj polovni pomenuo bih Famous, ne zbog Rihanne, niti zbog toga što je pesma bejzikli Run This Town minus Jay Z sa poprilično samoispaljujućim momentom u kome Kanye pokušava da ispadne kul i "ispred vremena" pozivajući se na događaj od pre 7 GODINA!!! Brate, move on! A ni fora kako je on učinio Taylor slavnom nije neka, koliko god mi ta riba bila blokator za smisao i percepciju moderne muzike.
Ah, da, zaboravio sam prvu stvar, Ultralight Beam, autotjunovani mega-gospel koji bi očigledno (ili- koji je, očigledno) lepo stajao (i) na My Dark Twisted Fantasy.
Da li je The Life Of Pablo moderan tj "ispred vremena"? HmMhmHhm. Waves deluje kao da se "klasik Kanye" odigrao preko nekog Air instrumentala. Boniverovski rečeno. FML je tamo gde bi Kanye trebalo da bude. Weekend je pokidao koje god da je srce Kanye izneo pred njega. Kompaktno, a ispod- trista čuda! Real Friends i odlični Ty Dolla Sign nastavljaju dalje, mračnjikavim putem, šetajući oko zvukova kao da su hologrami. Wolves, čak i bez Siae i Vica Mense, podseća da ovu vrstu 808-bluza Kanye radi bolje od svih, a efektnoj špageti aromi doprinosi operski glas gostujeće Caroline Shaw.
30 Hours, u kojoj se po pozadini muva Andre 3000, podseća na Outkast, ali paradoksalno više na Big Boi-evu elektrifikovanu particiju dua . Ovo je r'n'b kakav bi opušteno mogao da se nađe na drugom delu Watch The Throne. No More Parties In LA ne kapiram, baš kao ni Kendricka, niti Kendrickov doprinos ovde. Sve što liči na Kanyea (retardirani sempl glasa koji se ponavlja u pozadini) mi je draži i bliskiji od svega drugog ovde. Facts (Charlie Heat Version) je još jedan "klasik Kanye" u kome njegova žestina poručuje Nikeu i Adidasu i ostalima da će on sve da ih pobedi, kad tad. Ili tako nešto. Na kraju imamo Fade, u kojoj su semplovani Mr Fingers (bog) i Hardrive, ali miksovanje old skul hausa i Kanyea ovde je manje prirodno od mrdžovanja sa Daft Punk u Stronger. Kao da se Kanyeu mnogo ideja vrtelo u glavi o tome kako bi sve moglo, da bi ih na kraju sve prihvatio. Na stranu što pesma krene, pa u poslednjoj trećini krene da se nećka.
Uprkos manama, The Life Of Pablo uspeva da se održi na jednom mestu i možda bolje funkcioniše percipiran kao mikstejp, nego kao regularno izdanje, što, s obzirom na to kako je došao na svet (i dalje dolazi) možda i jeste više istina. Da je kojim slučajem Kanye uspeo da drži svih svojih 53 miliona gladnih usta zatvorenim i da je izostala sva najavna buka (pa i bes), The Life Of Pablo bi više bio ono što jeste, a manje sve ono što sada svi pokušavaju da nađu u njemu.
SELEKTAH: God is 7/ 10
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
Da li smo mi krivi što nam je ovaj album najavljivan kao "second coming of Kanye West"? Da li smo mi krivi što smo ga, možda, kao takvog čekali i konačno dočekali?
The Life Of Pablo ni u svojim najluđim snovima nije najbolji album svih vremena. Međutim, tužno je što i u ovim manje ludim, nije čak ni najbolji album koji sam čuo u februaru (ta čast dele Tricky i Adrian Younge).
Nisam siguran da je put do najboljeg albuma (u bilo kojoj kategoriji) "ikada!" priča tj najava svega toga. A još manje "živi prenos" koji nam je Kanye priredio. Da li će se album zvati So Help Me God, Swish ili Waves, da li će o tome odlučiti glasiči na Tviteru kod žene mu Kim, da bi se na kraju zvao The Life Of Pablo... Iz razloga koji su nama najmanje jasni. O tome da je treklist krajan i prekrajan do poslednjeg trenutka digitalne objave, do te mere da je Tidal (opet) zajebao stvar i kao 17. i 18. pesmu objavio istu stvar (Facts) nemam komentara. To nikako ne može biti stvar genijalne kreativnosti, koliko ozbiljne nesigurnosti, a možda čak i aljkavosti.
Podsećam sav taj cirkus počeo je još krajem 2013. kada je navodni spasilac sveta, muzičke industrije i našeg sluha trebalo da se pojavi u prvoj polovini 2014.
Sva sreća pa je Kanye u suštini ipak preduzetnik i pragmatik, a manje genije, pa nismo kao u slučaju Brian Wilsonovog Smile čekali više decenija da dobijemo... nešto.
The Life Of Pablo svakako nije, niti može biti album koji je Kanye zamislio i započeo pre tri godine. Iako, paradoksalno, tako najviše zvuči. Jer u međuvremenu je Kanye još više porastao, naročito u svojim očima, i postao više od čega god je bio "više od" pre toga. Ali, desio se i taj Kendrickov album, koji ga je, barem za crnu zajednicu, odjednom učinio relevantnijim i progresivnijim od Kanyea. A to ovaj, iako je Kendricka udomio na jednoj od pesama (No More Parties In LA), niti može, niti ume da podnese. The Life Of Pablo je tako od prošle godine dobio novi zadatak- da ne samo bude veći od Isusa, već da bude veći i od Kendricka.
Na poslednjoj verziji albuma (jer Kanye je ovu o kojoj pišem već povukao iz opticaja kako bi prepravio Wolves) ima 18 pesama, od kojih čak 7 traje dva minuta i manje. Ako mene pitate i niste Ramones, pesme od dva minuta mogu biti samo skice za pesme. I u Kanyeovom slučaju, bojim se da je to stoprocentni slučaj. Father Stretch My Hands Pt. 1 bukvalno izgleda kao deo pesme, što je kompliment u odnosu na to da se radi o bukvalno pola pesme. Kao da mu to nije bilo dovoljno, Kanye je odmah zatim postavio (i) Pt. 2 u kojoj je najzanimljiviji deo koliko gostujući reper Desiigner može auto-tjuna da proguta. Pt. 2 pravo niotkuda završava sempl koji zvuči kao Laurie Anderson. Iz aspekta produkcije i inovacija kasni barem nekih četvrt veka.
Naredni dvominutaš je Feeback, za kojim odmah sledi Low Lights. Prva ima fenomenalan sirovi Gold Digger vajb koji se vrti okolo izmodulirane sint deonice. Lako moguće da je ovu stvar Kanye napravio još pre 10 godina. Dva minuta opravdana. Low Lights deluje kao "interlud" ukraden sa poslednjeg albuma Beyonce. Da, onog od pre tri godine. Ako vam se čini da album nikako da počne, taj osećaj kulminira u ovoj stvari. Freestyle 4, jedna od 4 stvari koju potpisuje samo Kanye, podseća na neki Carpenter(ovski) saundtrak u koji je Kanye zalutao i pokušava da ostane kul. Odmah iza toga sledi I Love Kanye u kojoj Kanye misli da nam sve što radi nije dovoljno jasno pa pokušava da pojasni. Ovo je trebalo da bude početak albuma, jer nakon ove KanyevoliKanye stvari stvarno imate bolji utisak da je nešto počelo.
Od pesama koje sam preskočio u prvoj polovni pomenuo bih Famous, ne zbog Rihanne, niti zbog toga što je pesma bejzikli Run This Town minus Jay Z sa poprilično samoispaljujućim momentom u kome Kanye pokušava da ispadne kul i "ispred vremena" pozivajući se na događaj od pre 7 GODINA!!! Brate, move on! A ni fora kako je on učinio Taylor slavnom nije neka, koliko god mi ta riba bila blokator za smisao i percepciju moderne muzike.
Ah, da, zaboravio sam prvu stvar, Ultralight Beam, autotjunovani mega-gospel koji bi očigledno (ili- koji je, očigledno) lepo stajao (i) na My Dark Twisted Fantasy.
Da li je The Life Of Pablo moderan tj "ispred vremena"? HmMhmHhm. Waves deluje kao da se "klasik Kanye" odigrao preko nekog Air instrumentala. Boniverovski rečeno. FML je tamo gde bi Kanye trebalo da bude. Weekend je pokidao koje god da je srce Kanye izneo pred njega. Kompaktno, a ispod- trista čuda! Real Friends i odlični Ty Dolla Sign nastavljaju dalje, mračnjikavim putem, šetajući oko zvukova kao da su hologrami. Wolves, čak i bez Siae i Vica Mense, podseća da ovu vrstu 808-bluza Kanye radi bolje od svih, a efektnoj špageti aromi doprinosi operski glas gostujeće Caroline Shaw.
30 Hours, u kojoj se po pozadini muva Andre 3000, podseća na Outkast, ali paradoksalno više na Big Boi-evu elektrifikovanu particiju dua . Ovo je r'n'b kakav bi opušteno mogao da se nađe na drugom delu Watch The Throne. No More Parties In LA ne kapiram, baš kao ni Kendricka, niti Kendrickov doprinos ovde. Sve što liči na Kanyea (retardirani sempl glasa koji se ponavlja u pozadini) mi je draži i bliskiji od svega drugog ovde. Facts (Charlie Heat Version) je još jedan "klasik Kanye" u kome njegova žestina poručuje Nikeu i Adidasu i ostalima da će on sve da ih pobedi, kad tad. Ili tako nešto. Na kraju imamo Fade, u kojoj su semplovani Mr Fingers (bog) i Hardrive, ali miksovanje old skul hausa i Kanyea ovde je manje prirodno od mrdžovanja sa Daft Punk u Stronger. Kao da se Kanyeu mnogo ideja vrtelo u glavi o tome kako bi sve moglo, da bi ih na kraju sve prihvatio. Na stranu što pesma krene, pa u poslednjoj trećini krene da se nećka.
Uprkos manama, The Life Of Pablo uspeva da se održi na jednom mestu i možda bolje funkcioniše percipiran kao mikstejp, nego kao regularno izdanje, što, s obzirom na to kako je došao na svet (i dalje dolazi) možda i jeste više istina. Da je kojim slučajem Kanye uspeo da drži svih svojih 53 miliona gladnih usta zatvorenim i da je izostala sva najavna buka (pa i bes), The Life Of Pablo bi više bio ono što jeste, a manje sve ono što sada svi pokušavaju da nađu u njemu.
SELEKTAH: God is 7/ 10
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
VELIKA MOLBA: Šerujte samo preko Facebooka.
Čoveče, pa Vi ste totalni genije. Kakve tekstove biste tek pisali da slušate muziku koju prave muzičari, a ne preduzetnici.
ReplyDeletekanye đoković
ReplyDelete