Kad je Villeneuve odlučio da se pravi pametan ovaj film je postao glup
Od četiri filma Denisa Villeneuvea koja sam odgledao (uključujući i ovaj), jedan mi je bio totalno idiotski (Incendies), dva su mi bila onako (Enemy i ovaj) i jedan mi je bio OK (Prisoners). Ali, ipak sam sebi (pre više godinama, treba napomenuti) fusnotirao da treba da podgledam i njegova dva filma koja prethode Incendies, i rado ću pogledati svaki njegov sledeći. Zato što mi se čini da Villeneuve voli da režira, ne želi da bude i reditelj i scenarista, i stalno traži načine da ispriča priču na drugačiji način od prethodnog. Ono što možda povezuje ova četiri filma na rediteljskom planu jesu ambivalentni junaci koje Villeneuve naizmenično primiče i odmiče od gledaočevog srca, kao i jasna namera da svaki film zaživi nekom vrlo specifičnom i upečatljivom atmosferom.
Sicario, priča o tome kako se sve Ameri (CIA) bori protiv meksičkih švercera drogom, malčice varira osnovne parametre Villeneuveove režije, i to uglavnom na njegovu odnosno štetu filma.
Pre svega, u FBI agentici Kate (Emily Blunt), Villeneuve nema dovoljno upečatljivog junaka. Vreme unutar koga operiše radnja ovog filma (48 sati ili malo više) je prekratko da bi čvrsti moralni nazori, kao temelj njenog lika, zaživeli na pravi način u našim očima. Ono malo stvari koje saznajemo o njoj (razvedena, dobar agent, lojalna, voli seks) ne pravi neku autentičnu sliku, a ni sama Bluntova ne uspeva da parira daleko moćnijim pojavama Josha Brolina (kao "djudastog" CIA agenta) i Benica Del Tora (kao "konsultanta") koji imaju daleko zajebanija i upadljivija ponašanja od nje.
Međutim, drugi problem je veći- onaj koji se tiče atmosfere. Film počinje (ne)uspelom FBI akcijom u hvtanju nekih kidnapera i vrlo brzo potom Kate dobija priliku da se pridruži CIA timu u hvatanju opasnog meksičkog dilera drogom. Usporeni ritam konvojskog putovanja agenata u Meksiko, dovođenja Meksikanca u Ameriku je maestralan. Villeneuve je zadao zadatak brojnim akcionim i triler filmovima kako se sa minimalno akcije pravi i oseća tenzija, koja potom postaje pravi predmet naše pažnje.
Ali, ubrzo nakon toga, Villeneuve je prinuđen da ubrza stvari kako bi ispričao priču do kraja, uveo tvist, postavio moralna ogledala i doveo junake pred različite odluke. Sicario (nazvan prema slengu za meksičke "profesionalne ubice") počinje neprijatno da liči na Soderberghov Traffic ili tip "ozbiljnih filmova" kakvim obično kumuje Paul Haggis. Nešto od jeze u koju smo bili uvučeni na početku filma ostaje da se vuče za Benicijom, ali bojim se da je i to ostalo prigušeno njegovim prigušivačem. Najgore od svega je što se Villeneuveov osobeni tretman akcionog filma potom pretvorio u neubedljivu debatu o moralu i pravdi, koja me samo na trenutak tvrdoglavim stavom glavne junakinje podsetila na Woody Allenov Irrational Man. Sporna teza da "Amerika" ne sme da pleše sa đavolom, ozbiljno i dosta naivno zanemaruje njen lični "satanizam" u globalnoj postavci stvari. Ne shvatajući to, Kate ispada skoro nesimpatično detinjasta u svom ponašanju, što je predaleko ispod nivoa stilizacije koju je ovaj film sebi napravio.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Od četiri filma Denisa Villeneuvea koja sam odgledao (uključujući i ovaj), jedan mi je bio totalno idiotski (Incendies), dva su mi bila onako (Enemy i ovaj) i jedan mi je bio OK (Prisoners). Ali, ipak sam sebi (pre više godinama, treba napomenuti) fusnotirao da treba da podgledam i njegova dva filma koja prethode Incendies, i rado ću pogledati svaki njegov sledeći. Zato što mi se čini da Villeneuve voli da režira, ne želi da bude i reditelj i scenarista, i stalno traži načine da ispriča priču na drugačiji način od prethodnog. Ono što možda povezuje ova četiri filma na rediteljskom planu jesu ambivalentni junaci koje Villeneuve naizmenično primiče i odmiče od gledaočevog srca, kao i jasna namera da svaki film zaživi nekom vrlo specifičnom i upečatljivom atmosferom.
Sicario, priča o tome kako se sve Ameri (CIA) bori protiv meksičkih švercera drogom, malčice varira osnovne parametre Villeneuveove režije, i to uglavnom na njegovu odnosno štetu filma.
Pre svega, u FBI agentici Kate (Emily Blunt), Villeneuve nema dovoljno upečatljivog junaka. Vreme unutar koga operiše radnja ovog filma (48 sati ili malo više) je prekratko da bi čvrsti moralni nazori, kao temelj njenog lika, zaživeli na pravi način u našim očima. Ono malo stvari koje saznajemo o njoj (razvedena, dobar agent, lojalna, voli seks) ne pravi neku autentičnu sliku, a ni sama Bluntova ne uspeva da parira daleko moćnijim pojavama Josha Brolina (kao "djudastog" CIA agenta) i Benica Del Tora (kao "konsultanta") koji imaju daleko zajebanija i upadljivija ponašanja od nje.
Međutim, drugi problem je veći- onaj koji se tiče atmosfere. Film počinje (ne)uspelom FBI akcijom u hvtanju nekih kidnapera i vrlo brzo potom Kate dobija priliku da se pridruži CIA timu u hvatanju opasnog meksičkog dilera drogom. Usporeni ritam konvojskog putovanja agenata u Meksiko, dovođenja Meksikanca u Ameriku je maestralan. Villeneuve je zadao zadatak brojnim akcionim i triler filmovima kako se sa minimalno akcije pravi i oseća tenzija, koja potom postaje pravi predmet naše pažnje.
Ali, ubrzo nakon toga, Villeneuve je prinuđen da ubrza stvari kako bi ispričao priču do kraja, uveo tvist, postavio moralna ogledala i doveo junake pred različite odluke. Sicario (nazvan prema slengu za meksičke "profesionalne ubice") počinje neprijatno da liči na Soderberghov Traffic ili tip "ozbiljnih filmova" kakvim obično kumuje Paul Haggis. Nešto od jeze u koju smo bili uvučeni na početku filma ostaje da se vuče za Benicijom, ali bojim se da je i to ostalo prigušeno njegovim prigušivačem. Najgore od svega je što se Villeneuveov osobeni tretman akcionog filma potom pretvorio u neubedljivu debatu o moralu i pravdi, koja me samo na trenutak tvrdoglavim stavom glavne junakinje podsetila na Woody Allenov Irrational Man. Sporna teza da "Amerika" ne sme da pleše sa đavolom, ozbiljno i dosta naivno zanemaruje njen lični "satanizam" u globalnoj postavci stvari. Ne shvatajući to, Kate ispada skoro nesimpatično detinjasta u svom ponašanju, što je predaleko ispod nivoa stilizacije koju je ovaj film sebi napravio.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment