Što je FEST bez video radova
Drugo rediteljsko ostvarenje ruskog reditelja Pavela Khvaleeva pre deluje kao diplomsko ostvarenje nekog studenta filmske režije. I to ne naročito dobro.
Pavel je svoju metafizičku priču o epidemiji koja hara nedefinisanim vremenom i prostorom režirao za sve pare. Na momente je čak delovalo da se fotografijom nije bavio jedan čovek već tim ljudi (treba proveriti) koji su, opet za sve pare, želeli da iskoriste svojih petnaest minuta na filmu. Iako na momente vrlo lepo postavljene i slikane, scene relativno brzo proizvode utisak prekomerne upotrebe filtera na instagramu.
Ova želja da se film približi "pokretnoj" grafičkoj noveli (ili nekoj likovnoj preteči tog formata) i ne bi bila toliko loša da je priča koja je svo to vizuelno nadmetanje trebalo da izdrži bila toga vredna. Sve deluje da je Pavel zarad pričanja što lepše priče zaboravio da ista mora i da postoji, u nekakvom relativno logičkom dramaturškom sledu.
III (tri ili treći ili tri puta veliko slovo "i", nemam pojma i ne znam zašto film nosi to ime, a da budem iskren, što i sami zaključujete po dužini ove ubačene rečenice, i nije nešto što me posebno zanima) priča priču o nekom opskurnom mestu u kome ljudi umiru od misterioznog virusa. I dok neki akteri kostimima sugerišu savremeno doba ili barem ovaj ili vek za nama, sve ostalo sugeriše bilo koji drugi period iz "carske Rusije". Kada majka dve sestre umre od virusa, a potom se i jedna od sestara razboli, ova druga odlučuje da joj pomogne "alternativnim putem".
Uz pomoć lokalnog sveštenika ona dolazi do nekakvog pravoslavnog, faustovskog spisa koji pokazuje da je za nečije izlečenje potrebno ući u njegov svet (um, dušu...) i pobediti njegov najveći strah, jer u njemu leži razlog bolesti. Druga polovina filma, koja od nekog trenutka i nema neke naročite veze sa prvom, bavi se tim nadrealnim, metafizičkim putešestvijem koji, majkemimile, pre deluje kao povod za Pavelove rediteljske vizije, nego za logiku priče (u kojoj se mešaju demoni, noćne more, psihologija i solidan rad na scenografiji).
Na kraju filma, svi mi koji smo se ponadali "ruskom hororu" ostajemo samo užasnuti nad čime smo izgubili sat i dvadeset minuta svojih života.
SELEKTAH: 2/ 10
Drugo rediteljsko ostvarenje ruskog reditelja Pavela Khvaleeva pre deluje kao diplomsko ostvarenje nekog studenta filmske režije. I to ne naročito dobro.
Pavel je svoju metafizičku priču o epidemiji koja hara nedefinisanim vremenom i prostorom režirao za sve pare. Na momente je čak delovalo da se fotografijom nije bavio jedan čovek već tim ljudi (treba proveriti) koji su, opet za sve pare, želeli da iskoriste svojih petnaest minuta na filmu. Iako na momente vrlo lepo postavljene i slikane, scene relativno brzo proizvode utisak prekomerne upotrebe filtera na instagramu.
Ova želja da se film približi "pokretnoj" grafičkoj noveli (ili nekoj likovnoj preteči tog formata) i ne bi bila toliko loša da je priča koja je svo to vizuelno nadmetanje trebalo da izdrži bila toga vredna. Sve deluje da je Pavel zarad pričanja što lepše priče zaboravio da ista mora i da postoji, u nekakvom relativno logičkom dramaturškom sledu.
III (tri ili treći ili tri puta veliko slovo "i", nemam pojma i ne znam zašto film nosi to ime, a da budem iskren, što i sami zaključujete po dužini ove ubačene rečenice, i nije nešto što me posebno zanima) priča priču o nekom opskurnom mestu u kome ljudi umiru od misterioznog virusa. I dok neki akteri kostimima sugerišu savremeno doba ili barem ovaj ili vek za nama, sve ostalo sugeriše bilo koji drugi period iz "carske Rusije". Kada majka dve sestre umre od virusa, a potom se i jedna od sestara razboli, ova druga odlučuje da joj pomogne "alternativnim putem".
Uz pomoć lokalnog sveštenika ona dolazi do nekakvog pravoslavnog, faustovskog spisa koji pokazuje da je za nečije izlečenje potrebno ući u njegov svet (um, dušu...) i pobediti njegov najveći strah, jer u njemu leži razlog bolesti. Druga polovina filma, koja od nekog trenutka i nema neke naročite veze sa prvom, bavi se tim nadrealnim, metafizičkim putešestvijem koji, majkemimile, pre deluje kao povod za Pavelove rediteljske vizije, nego za logiku priče (u kojoj se mešaju demoni, noćne more, psihologija i solidan rad na scenografiji).
Na kraju filma, svi mi koji smo se ponadali "ruskom hororu" ostajemo samo užasnuti nad čime smo izgubili sat i dvadeset minuta svojih života.
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment