OSKAR/ FEST/ WHATEVER: ROOM

Sobičak

Ne znam da li je autorka scenarija i romana po kome je scenario pisan (ili nije?), Emma Donoghue, bila žrtva neke slične zatočenosti kao glavna junakinja ovog filma, ali u njenom tretmanu ove priče jedva da ima nekog detalja koji vi (pod mojom pretpostavkom da niste totalni moron) ili ja ne bi nabacali na sto sa idejama šta bi u jednom ovakvom filmu i na koji način moglo da se desi.

Nakon što sam završio gledanje filma, jedino pitanje kojim sam želeo da sa pozabavim bilo je- čemu ovaj film?

Kao "analiza jednog slučaja" on je anemičan, dosadnjikav i podosta svoju snagu zasniva na simpatičnosti petogodišnjeg glumca koji igra junakinjinog sina. Ali, ako ste gledali, recimo, Michael, Markusa Schleinzera ili bilo koji Hanekeov film onda sigurno znate da su standardi za prikazivanje zlobe jednog čoveka spram drugog čoveka (i deteta), "u malo prostora", veoma visoki. Room je neubedljiv, ni ne pokušava da objasni kako je do svega došlo (sve je samo spomenuto) i da na taj način bude realistički impresivan. I skoro pola svog trajanja troši na post-traumatski period koji je dat sa istom dozom (ne)poznavanja materije.

Pomislio sam da će Lenny Abrahamson, ponukan uspehom Franka kod kritike, pokušati da svojoj priči da neki kompleksniji poetskiji zanos ili da je kao metaforu iskoristi za nešto više od opravinfrijevske simbolike neba i naše slobode pod njim. Room nije ni metafora, jer svet koji majka i dete razvijaju silom prilika zarobljeni u sobi od strane nekog psihopate ni na koji način ne rezonuje ni sa čim nakon njihovog oslobađanja. Njihova situacija je bila toliko ekskluzivna i ekstremna da je nemoguće u njoj tražiti bilo šta za osnov teze o tome kao su oni iz jedne sobe uspeli da pobegnu u samo malo veću.

Room funkcioniše kao i desetine sličnih "sandensovskih" drama u kojima patetika sprečava radikalnije tretmane (naoko) radikalnih tema i biva samo još jednim filmom na provokativnu temu koji se može porodično odgledati, bez većeg stresa po gledaoce. Pre svega, jer je plemenito impresivnije od ružnog, a sve zbog čega smo seli da gledamo film uvijeno je u dovoljno šarenog papira da nam lakše legne.

Brie Larson, sem tipom uloge koja joj je poverena (sedam godina zlostavljana srednjoškolka koja je pet od tih sedam godina provela kao majka u sobičku 3 puta 4 metra veličine), ničim nije dirnula moju dušu. Abrahamson je tretira kao posvećenu, disciplinovanu i trezvenu majku, ali propušta da nas upozna sa činjenicom da je u pitanju devojka (devojčica!) koja najlepše godine provodi kao seksualna robinja, prinuđena da bude majka. I njeno pucanje, po izlasku, inicirano je tek nekim detaljom (kad gleda album sa slikama svojih drugarica), ali je izostalo objašnjenje zašto ona sebe ne vidi, posle toliko truda, u slobodnom svetu tj u svetu "sa sinom". Njeni roditelji koji su se u međuvremenu razišli (i lepo se slažu) i njen tata koji ima problem da prihvati unuka jedva da su natuknuti kao problem, i teško da mogu biti opravdanje. A Brie Larson od početka do kraja leluja između depresivne jave i depresivnog sna na isti način.

Jacob Tremblay, koji iga androgenog sina Jacka sa kosom lepšom od one u Julie Roberts, izneo je nezahvalniju ulogu na bolji (ali ni po čemu poseban) način, ali čak je i on zarobljen u seriji klišeiziranih ponašanja i reakcija, pa ni to ne mogu da računam u razloge zašto biste uopšte gledali ovaj film.
A ne Michael. Ili bilo šta od Hanekea.

SELEKTAH: 3minus/ 10