Grupna terapija
Lepo je i neobično videti deo sopstvene (pop) kulture na mestu na kome su se obično do sada nalazile više puta utvrđivane legende, poput The Doors, Johnny-ja i June Cash ili Ray-a Charlesa. Međutim, rano je još uvek verovati da iovako (jednom) vrlo sporne, radikalne i tek holoffejmovane stvari dolaze na svoje logično mesto. Skloniji sam da verujem da je filmska biografija N.W.A. pre posledica buđenja afro-američkog duha, tj naroda i narodnosti, i sve burnijeg traženja da svi aspekti njihove kulture budu priznati i institucionalizovani. A tu je hip hop među najbitnijim stvarima.
Dakle, na tom prirodnom i dobrodošlom talasu popularizacije crne kulture, "mala grupa prijatelja" ispravno je prepoznala komercijalni potencijal da u Holivudu kanonizuje priču o jednom bendu čija je uloga u borbi za afro-američka/građanska prava bila jedan od ključnih momenata njihove karijere. Supervizijske i producentske uloge prihvatili su se preživeli članovi, pre svega Ice Cube i Dr Dre, po mom mišljenju da isprate da je sve rečeno "kako treba", pre nego "kako je baš bilo".
Straight Outta Compton nije endabljuejovski film kakav možda neko od vas, pored mene, misli da ovaj bend zaslužuje. On je pročišćen i osmišljen tako da u 2015. odradi posao. To ne znači da se radi o lošem ili neiskrenom filmu, ali znači da se radi o filmu koji je, uprkos tematici, ipak "načeo Holivud" i, što je mnogo bitnije, koji sve aktere priče legitimizuje kao pionire i nastavljače aktuelnih tendencija u društvu. Ovo prvo je neminovno, ovo drugo u priličnoj meri odgovara istini.
Sam film potom je pružio učesnicima priliku da kroz usaglašavanje jedne, "zvanične" priče zaleče stare rane, ispostave jednu verziju koja svima odgovara i koja svima radi posao i u isto vreme daju joj legitimitet ("no further questions!") svojim direktnim učestvovanjem.
Za taj posao angažovan je F. Gary Gray koji je Ice Cubeu režirao spot za jedan od najvećih hitova, It Was A Good Day, a potom i jedan od njegovih prvih, najvećih filmskih hitova, Friday. Dakle, i on se pojavljuje kao "prijatelj kuće".
Straight Outta Compton je, uprkos tematici, a to ne prestajem da napominjem, jedna relativno konzervativno ispričana biografija. Možda je moj problem što nisam očekivao da jedan od najvećih crnih hip hop bendova, a svakako jedan od najprovokativnijih u njegovoj istoriji, završi u priči koja narativnom linijom, a u nekim segmentima verovatno i u sadržaju, izgleda isto kako bi i biografija Eagles.
Na početku upoznajemo junake kroz, u to vreme, za njih tipične aktivnosti, vidimo nastanak benda, kako je došlo do angažovanja menadžera Jerry-ja Hellera, snimanje albuma, turneju, Fuck The Police efekat. Zatim dolazi Ice Cubeov odlazak, raspad i nakon toga priča, (ne)očekivano prerasta u oproštaj od Eazy E-ja, kome je i, inače, "drugarski" dato najviše prostora.
Za bend koji je bio ozloglašen, N.W.A. izgledaju pozamašno neproblematično i "neshvaćeno" u filmu, naročito u vrlo jednostranim susretima sa policijom. Teško mi je da poverujem da se sav seksizam benda "u praksi" u filmu svodi na jedno izbacivanje neke kurve iz hotelske sobe. Sve ostalo je mico-maco sa curama i mamama.
Kao što rekoh, u skladu sa vremenima, najviše vremena dato je tome da se N.W.A. prikažu kao borci za slobodu govora i odbranu Prvog amandmana, ali i kao umetnici sa jasnim vizijama i titanijumskim integritetom. Primeri, a ne živi ljudi, skoro. Ali, kapiram, da je ta neka vrsta samo-legendizovanja očekivana na ovom nivou.
I dok scene i slike problematičnih i konfliktnih ponašanja zrače životom, one mirnije su mlaka boza i jedva se piju. Stvar naročito postaje nepodnošljiva u poslednjem delu filma, kada članovi benda planiraju neku vrstu riunijona koja biva presečena Eazy-jevom bolešću. Od patetike, iako muške, ne da se živeti.
Mladi glumci, između ostalih i O'Shea Jackson Jr, koji igra oca Ice Cubea, su na visini zadatka, za razliku od Gimattija koji je još jednom nepodnošljiv u svom tinjanju, kao jevrejski menadžer spornih dobrih namera. Gray-eva režija podseća na Van Peeblesa i ima look & feel geto hitova koji su okupirali devedesete, ali sem nepotrebnih telopa koji predstavljaju ljude i lokacije, nema neke naročite inovacije. Odjavna špica u kojoj se mešaju dokumentarni delovi sa sujetama učesnika je overdouz koji sam jedva preživeo.
SELEKTAH: 6/ 10
Lepo je i neobično videti deo sopstvene (pop) kulture na mestu na kome su se obično do sada nalazile više puta utvrđivane legende, poput The Doors, Johnny-ja i June Cash ili Ray-a Charlesa. Međutim, rano je još uvek verovati da iovako (jednom) vrlo sporne, radikalne i tek holoffejmovane stvari dolaze na svoje logično mesto. Skloniji sam da verujem da je filmska biografija N.W.A. pre posledica buđenja afro-američkog duha, tj naroda i narodnosti, i sve burnijeg traženja da svi aspekti njihove kulture budu priznati i institucionalizovani. A tu je hip hop među najbitnijim stvarima.
Dakle, na tom prirodnom i dobrodošlom talasu popularizacije crne kulture, "mala grupa prijatelja" ispravno je prepoznala komercijalni potencijal da u Holivudu kanonizuje priču o jednom bendu čija je uloga u borbi za afro-američka/građanska prava bila jedan od ključnih momenata njihove karijere. Supervizijske i producentske uloge prihvatili su se preživeli članovi, pre svega Ice Cube i Dr Dre, po mom mišljenju da isprate da je sve rečeno "kako treba", pre nego "kako je baš bilo".
Straight Outta Compton nije endabljuejovski film kakav možda neko od vas, pored mene, misli da ovaj bend zaslužuje. On je pročišćen i osmišljen tako da u 2015. odradi posao. To ne znači da se radi o lošem ili neiskrenom filmu, ali znači da se radi o filmu koji je, uprkos tematici, ipak "načeo Holivud" i, što je mnogo bitnije, koji sve aktere priče legitimizuje kao pionire i nastavljače aktuelnih tendencija u društvu. Ovo prvo je neminovno, ovo drugo u priličnoj meri odgovara istini.
Sam film potom je pružio učesnicima priliku da kroz usaglašavanje jedne, "zvanične" priče zaleče stare rane, ispostave jednu verziju koja svima odgovara i koja svima radi posao i u isto vreme daju joj legitimitet ("no further questions!") svojim direktnim učestvovanjem.
Za taj posao angažovan je F. Gary Gray koji je Ice Cubeu režirao spot za jedan od najvećih hitova, It Was A Good Day, a potom i jedan od njegovih prvih, najvećih filmskih hitova, Friday. Dakle, i on se pojavljuje kao "prijatelj kuće".
Straight Outta Compton je, uprkos tematici, a to ne prestajem da napominjem, jedna relativno konzervativno ispričana biografija. Možda je moj problem što nisam očekivao da jedan od najvećih crnih hip hop bendova, a svakako jedan od najprovokativnijih u njegovoj istoriji, završi u priči koja narativnom linijom, a u nekim segmentima verovatno i u sadržaju, izgleda isto kako bi i biografija Eagles.
Na početku upoznajemo junake kroz, u to vreme, za njih tipične aktivnosti, vidimo nastanak benda, kako je došlo do angažovanja menadžera Jerry-ja Hellera, snimanje albuma, turneju, Fuck The Police efekat. Zatim dolazi Ice Cubeov odlazak, raspad i nakon toga priča, (ne)očekivano prerasta u oproštaj od Eazy E-ja, kome je i, inače, "drugarski" dato najviše prostora.
Za bend koji je bio ozloglašen, N.W.A. izgledaju pozamašno neproblematično i "neshvaćeno" u filmu, naročito u vrlo jednostranim susretima sa policijom. Teško mi je da poverujem da se sav seksizam benda "u praksi" u filmu svodi na jedno izbacivanje neke kurve iz hotelske sobe. Sve ostalo je mico-maco sa curama i mamama.
Kao što rekoh, u skladu sa vremenima, najviše vremena dato je tome da se N.W.A. prikažu kao borci za slobodu govora i odbranu Prvog amandmana, ali i kao umetnici sa jasnim vizijama i titanijumskim integritetom. Primeri, a ne živi ljudi, skoro. Ali, kapiram, da je ta neka vrsta samo-legendizovanja očekivana na ovom nivou.
I dok scene i slike problematičnih i konfliktnih ponašanja zrače životom, one mirnije su mlaka boza i jedva se piju. Stvar naročito postaje nepodnošljiva u poslednjem delu filma, kada članovi benda planiraju neku vrstu riunijona koja biva presečena Eazy-jevom bolešću. Od patetike, iako muške, ne da se živeti.
Mladi glumci, između ostalih i O'Shea Jackson Jr, koji igra oca Ice Cubea, su na visini zadatka, za razliku od Gimattija koji je još jednom nepodnošljiv u svom tinjanju, kao jevrejski menadžer spornih dobrih namera. Gray-eva režija podseća na Van Peeblesa i ima look & feel geto hitova koji su okupirali devedesete, ali sem nepotrebnih telopa koji predstavljaju ljude i lokacije, nema neke naročite inovacije. Odjavna špica u kojoj se mešaju dokumentarni delovi sa sujetama učesnika je overdouz koji sam jedva preživeo.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment