Da li smo prisustvovali najdosadnijoj verziji All the President's Men?
Spotlight odaje počast novinarskoj jedinici "Spotlight" koja se unutar redakcije "Boston Globea" bavila velikim "vatergejtovskim" projektima za koja su bila potrebna višemesečna istraživanja, intervjui i provere.
Film počinje kada u "Globe" dođe novi urednik, koji slučajno podstakne "Spotlightovo" bavljenje seksualnim zlostavljnjima dece od strane nekoliko katoličkih sveštenika. Inicijalna istraga imala je za cilj da dokaže u kojoj meri su raznorazne gradske i crkvene instance pomogle (ne)sprovođenju pravde, ali je potom slučaj toliko porastao da je pokrenuo lavinu sličnih istraživanja širom sveta i doveo do poražavajućih rezultata. Najviše po katoličku crkvu.
Jasno vam je da je sve rađeno prema istinitom događaju.
U jednom trenutku, jedan od junaka filma pozvaće se na čuvenu izreku, a potom njenom varijacijom objasniti i o čemu se, zapravo, radi u ovom filmu, tačnije o čemu se, zapravo, moglo raditi u ovom filmu. Njegova replika glasi "It takes a village to raise a child, it takes a village to abuse one". Tim "Spotlight", kako istraga odmiče, sa sve većom nevericom prihvata nivoe, količinu i istoriju zataškavanja spornih slučajeva, a u nekim situacijama biva žrtva vrlo diskretnih sugestija da se manu ćorava posla.
U režiji glumca i reditelja Toma McCarthy-ja, Spotlight je verovatno najdosadniji i najravniji film o bilo kakvoj istrazi. Iako je oko sebe okupio impresivan glumački tim (Mark Ruffalo, Michael Keaton, Rachel Adams, Liev Schreiber (opet upetljan u katolička zlostavljanja)...) McCarthy je uspeo da napravi film lišen napetosti i drame, skoro na ivici da kod gledaoca sasvim ubije interesovanje za ishod istrage "Spotlighta".
Novinari vrše intervjue, novinari saznaju stvari, novinari razmenjuju informacije sa urednicima, urednici sreću "gradske oce" i pokušavaju da otkriju zakulisane radnje, sve uvek u istom ritmu, tonu, fotografiji, planu, rekao bih u besprekorno funkcionalnom mehanizmu. Ali tu bih pre zamislio pokretne stepenice u nekom tržnom centru, nego komandnu tablu spejsšatla. Spotlight nema emocija, čak ni kada žrtve ridaju ispred naših očiju i, probranim rečima, pokušavaju da nam opišu svoja zlostavljanja (čak i na tom nivou film sam sebi skače u usta i biva manje sirov i deskriptivan nego što novinari traže od žrtava u filmu).
Veliki problem je i to što Spotlight dejstvuje iz pozicije u kojoj o temi zlostavljanja već nisu snimljeni neki filmovi i još bolji dokumentarci, o temi o kojoj je progovoreno na svim mogućim nivoima, sve do South Parka. Spotlight ne traži neki svež ugao gledanja na tu stvar i tu istragu, već joj prilazi konzervativno i s idejom da je sama tema dovoljan da drži pažnju.
Stvarno ne znam zašto je ovaj film zaslužio sve one nominacije koje dobio.
SELEKTAH: 4/ 10
Spotlight odaje počast novinarskoj jedinici "Spotlight" koja se unutar redakcije "Boston Globea" bavila velikim "vatergejtovskim" projektima za koja su bila potrebna višemesečna istraživanja, intervjui i provere.
Film počinje kada u "Globe" dođe novi urednik, koji slučajno podstakne "Spotlightovo" bavljenje seksualnim zlostavljnjima dece od strane nekoliko katoličkih sveštenika. Inicijalna istraga imala je za cilj da dokaže u kojoj meri su raznorazne gradske i crkvene instance pomogle (ne)sprovođenju pravde, ali je potom slučaj toliko porastao da je pokrenuo lavinu sličnih istraživanja širom sveta i doveo do poražavajućih rezultata. Najviše po katoličku crkvu.
Jasno vam je da je sve rađeno prema istinitom događaju.
U jednom trenutku, jedan od junaka filma pozvaće se na čuvenu izreku, a potom njenom varijacijom objasniti i o čemu se, zapravo, radi u ovom filmu, tačnije o čemu se, zapravo, moglo raditi u ovom filmu. Njegova replika glasi "It takes a village to raise a child, it takes a village to abuse one". Tim "Spotlight", kako istraga odmiče, sa sve većom nevericom prihvata nivoe, količinu i istoriju zataškavanja spornih slučajeva, a u nekim situacijama biva žrtva vrlo diskretnih sugestija da se manu ćorava posla.
U režiji glumca i reditelja Toma McCarthy-ja, Spotlight je verovatno najdosadniji i najravniji film o bilo kakvoj istrazi. Iako je oko sebe okupio impresivan glumački tim (Mark Ruffalo, Michael Keaton, Rachel Adams, Liev Schreiber (opet upetljan u katolička zlostavljanja)...) McCarthy je uspeo da napravi film lišen napetosti i drame, skoro na ivici da kod gledaoca sasvim ubije interesovanje za ishod istrage "Spotlighta".
Novinari vrše intervjue, novinari saznaju stvari, novinari razmenjuju informacije sa urednicima, urednici sreću "gradske oce" i pokušavaju da otkriju zakulisane radnje, sve uvek u istom ritmu, tonu, fotografiji, planu, rekao bih u besprekorno funkcionalnom mehanizmu. Ali tu bih pre zamislio pokretne stepenice u nekom tržnom centru, nego komandnu tablu spejsšatla. Spotlight nema emocija, čak ni kada žrtve ridaju ispred naših očiju i, probranim rečima, pokušavaju da nam opišu svoja zlostavljanja (čak i na tom nivou film sam sebi skače u usta i biva manje sirov i deskriptivan nego što novinari traže od žrtava u filmu).
Veliki problem je i to što Spotlight dejstvuje iz pozicije u kojoj o temi zlostavljanja već nisu snimljeni neki filmovi i još bolji dokumentarci, o temi o kojoj je progovoreno na svim mogućim nivoima, sve do South Parka. Spotlight ne traži neki svež ugao gledanja na tu stvar i tu istragu, već joj prilazi konzervativno i s idejom da je sama tema dovoljan da drži pažnju.
Stvarno ne znam zašto je ovaj film zaslužio sve one nominacije koje dobio.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment