Le bucky done gun
Prošlogodišnji Kanski pobednik možda izgleda kao da se bavi vrlo aktuelnim svetskim problemom (izbeglicama), ali svojom postavkom deluje kao nešto što je bilo potrebnije Francuskoj, nego svetu. U čemu nalazim više razloga za njegov Kanski trijumf, nego što ih ima u samom filmu.
Jacques Audiard i ovim filmom nastavlja sa pristupom da njegov film treba da zadovolji potrebe i bioskopske i festivalske publike. Žanrovska postavka često je samo povod za priču o ozbiljnijim društvenim (aktuelnim) problemima i za razliku od "pametnih" žanrovskih filmova koji su od kada film postoji (a najviše tokom sedamdesetih) pokušavali da deluju subverzivno, manje očigledno, ponekad i prikriveno u svom čačkanju spornih stvari u društvu, Audiardovi filmovi taj svoj angažman uopše ne kriju.
Dheepan je mogao da bude (i?) fenomenalan čist žanrovski film.
Slede sadržaj i spojleri.
Šrilančanin koji je u domovini izgubio ženu i decu, da bi pobegao iz zemlje raznesene građanskim ratom i iskoristio pasoše pobijenih sunarodnika, pristaje da bude lažni otac i suprug lažnoj supruzi i njenom lažnom detetu (svi skrpljeni na licu mesta). Po dolasku u Francusku, oni nastavljaju da žive zajedno i koliko toliko normalno. Međutim, predgrađe u koje su smešteni kuburi sa ratovima bandi i mešovitom ekipom stanovnika, što ubrzo dovodi do sličnih "vatrenih" situacija kakve su bile one u Šri Lanki. Otac sada mora da (od)brani svoju novu porodicu i, ovaj put, uspe da je spase...
I to je ono što se u Audiardovom filmu i dešava (manje-više), jedino što smo od početka filma zaposednuti "festivalskim" prizorima, počevši od traumatičnog pokušaja da se obezbede papiri za bekstvo, preko "intervjua" sa francuskim vlastima, socijalnom strukturom u naselju "Pres" u kojoj lokalni krimosi maltene legalno organizuju život sa socijalnim službama, u cilju "opšteg mira". Dobar deo Dheepana dočarava navike svojih multikulturalnih žitelja sa senzibilitetom i namerama kao i desetine filmova sličnih NGO ciljeva, i Audiard tek pred kraj uspeva da svoj film ozbiljnije digne od tog soja. Ako mene pitate, možda i prekasno.
Na nivou režije i vizuelnog izgleda, Dheepan ničim posebno ne skreće pažnju. Sve je to isti sentimentalni realizam koji dominira ovakvim produkcijama poslednjih godina i Audiard, u odnosu na prikazano u Rust And Bone i A Prophet, čak deluje konzervativnije i neinspirisanije, a na momente (sloumoušni i "tripovi") čak i regresivno u svom stilu (da ne upotrebim neki zlonamerniji komentar).
Rekao sam Žozefini, negde posle pola sata filma- ej, ako ovaj sad napravi na kraju da ove sirote izbeglice i iz Francuske moraju da beže iz sličnih razloga kao i iz Šri Lanke, a u kurac!
Par minuta pre kraja filma rekao sam- a u kurac! I to nije bilo rezignirano spominjanje penisa, već više njegovo antilevičarskinadrkano prizivanje.
SELEKTAH: 5/ 10
Prošlogodišnji Kanski pobednik možda izgleda kao da se bavi vrlo aktuelnim svetskim problemom (izbeglicama), ali svojom postavkom deluje kao nešto što je bilo potrebnije Francuskoj, nego svetu. U čemu nalazim više razloga za njegov Kanski trijumf, nego što ih ima u samom filmu.
Jacques Audiard i ovim filmom nastavlja sa pristupom da njegov film treba da zadovolji potrebe i bioskopske i festivalske publike. Žanrovska postavka često je samo povod za priču o ozbiljnijim društvenim (aktuelnim) problemima i za razliku od "pametnih" žanrovskih filmova koji su od kada film postoji (a najviše tokom sedamdesetih) pokušavali da deluju subverzivno, manje očigledno, ponekad i prikriveno u svom čačkanju spornih stvari u društvu, Audiardovi filmovi taj svoj angažman uopše ne kriju.
Dheepan je mogao da bude (i?) fenomenalan čist žanrovski film.
Slede sadržaj i spojleri.
Šrilančanin koji je u domovini izgubio ženu i decu, da bi pobegao iz zemlje raznesene građanskim ratom i iskoristio pasoše pobijenih sunarodnika, pristaje da bude lažni otac i suprug lažnoj supruzi i njenom lažnom detetu (svi skrpljeni na licu mesta). Po dolasku u Francusku, oni nastavljaju da žive zajedno i koliko toliko normalno. Međutim, predgrađe u koje su smešteni kuburi sa ratovima bandi i mešovitom ekipom stanovnika, što ubrzo dovodi do sličnih "vatrenih" situacija kakve su bile one u Šri Lanki. Otac sada mora da (od)brani svoju novu porodicu i, ovaj put, uspe da je spase...
I to je ono što se u Audiardovom filmu i dešava (manje-više), jedino što smo od početka filma zaposednuti "festivalskim" prizorima, počevši od traumatičnog pokušaja da se obezbede papiri za bekstvo, preko "intervjua" sa francuskim vlastima, socijalnom strukturom u naselju "Pres" u kojoj lokalni krimosi maltene legalno organizuju život sa socijalnim službama, u cilju "opšteg mira". Dobar deo Dheepana dočarava navike svojih multikulturalnih žitelja sa senzibilitetom i namerama kao i desetine filmova sličnih NGO ciljeva, i Audiard tek pred kraj uspeva da svoj film ozbiljnije digne od tog soja. Ako mene pitate, možda i prekasno.
Na nivou režije i vizuelnog izgleda, Dheepan ničim posebno ne skreće pažnju. Sve je to isti sentimentalni realizam koji dominira ovakvim produkcijama poslednjih godina i Audiard, u odnosu na prikazano u Rust And Bone i A Prophet, čak deluje konzervativnije i neinspirisanije, a na momente (sloumoušni i "tripovi") čak i regresivno u svom stilu (da ne upotrebim neki zlonamerniji komentar).
Rekao sam Žozefini, negde posle pola sata filma- ej, ako ovaj sad napravi na kraju da ove sirote izbeglice i iz Francuske moraju da beže iz sličnih razloga kao i iz Šri Lanke, a u kurac!
Par minuta pre kraja filma rekao sam- a u kurac! I to nije bilo rezignirano spominjanje penisa, već više njegovo antilevičarskinadrkano prizivanje.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment