Macbeth na likovnom platnu
Vama je jasno da bi dobar tekst o ovom filmu trebalo da se pozabavi Shakespeareovim originalom, a potom i prethodnim filmskim ekranizacijama?
Ovo nije taj tekst.
Macbeth, Justina Kurzela, neće biti lak zalogaj čak ni za najsnobovskiju festovsku publiku. Najviše zbog toga što se autor odlučio da njegovi junaci govore "Šekspirovim jezikom", pa sem ako niste verzirani u thou arth thou stvarima, ogromne su šanse da ćete, u srpskom prevodu, izgubiti poetsku aromu filma. Što je samo donekle strašno, jer meni se čini da je njemu jezik prošlosti pre bio potreban kao audio žubor da upotpuni vizuelni koncept, nego da bogznašta posebno "kaže".
Macbeth izgleda kao arthaus verzija 300, recimo. Kurzel na vizuelnom planu potpuno stripovski tretira brutalnost Macbethovih ratovanja, nadrealno prisustvo triju veštica (koje su ovde daleko simboličnije kao vesnikinje smrti (a, vesnikinje?!)), ali i da razigra poeziju osećanja između Macbetha i njegove lejdi.
Od uvodnog, skoro bergmanovskog, prizora sahrane Macbethovog deteta, kreće nadnaravni tretman srednjevekovnog sveta Škotske u kome je sve privid, blato, krv i metal. Ali na neočekivano čist, artikulisan i kontrolisan način. Baš kao što su u Macbethovom dvoru tek par stvari scenografija i tek par ukrasa svita i raskoš, tako je i Kurzelov film uvek vrlo ekonomičan u sredstvima kojima kreira atmosferu (dopingom boja, sloumoušnom, kompozicijom, zvučnom kulisom, noćnomornim flešbekovima...).
Nije da ovakvih filmova nismo gledali, ali nije da ovaj nije lep u tome što čini. Bio bi, dakako, još bolji da je uspeo da glumci ne budu samo karakterni manekeni sa dobrom dikcijom, kao i da je drama i tumačenje krvavih supružničkih ambicija bilo na sličnom nivou kao u evidentnom Macbeth rimejku- House Of Cards. Ne mogu da se setim da li je Kurzel dopisao ili iščitao "izgubljeno dete" Macbethovih, ali taj momenat, manifestovan kao nemogućnost nastavljanja loze, deluje kao osvetnički razlog Macbethove želje za usponom. Želje za gubljenjem duše.
S druge strane, prizori brutalnih zločina koje je Macbeth morao da počini u ratovanjima u kraljevo ime, vraćaju se sada kao neka vrsta PTSD sindroma koji ne može da nađe adekvatno zaceljenje u mirnodopskim vremenima, nego mora da inicira dodatno nasilje kako bi ostvario unutrašnjim mir. Ali bojim se da ni na tom terenu Kurzel ne stoji sa dve noge.
SELEKTAH: 6/ 10
Vama je jasno da bi dobar tekst o ovom filmu trebalo da se pozabavi Shakespeareovim originalom, a potom i prethodnim filmskim ekranizacijama?
Ovo nije taj tekst.
Macbeth, Justina Kurzela, neće biti lak zalogaj čak ni za najsnobovskiju festovsku publiku. Najviše zbog toga što se autor odlučio da njegovi junaci govore "Šekspirovim jezikom", pa sem ako niste verzirani u thou arth thou stvarima, ogromne su šanse da ćete, u srpskom prevodu, izgubiti poetsku aromu filma. Što je samo donekle strašno, jer meni se čini da je njemu jezik prošlosti pre bio potreban kao audio žubor da upotpuni vizuelni koncept, nego da bogznašta posebno "kaže".
Macbeth izgleda kao arthaus verzija 300, recimo. Kurzel na vizuelnom planu potpuno stripovski tretira brutalnost Macbethovih ratovanja, nadrealno prisustvo triju veštica (koje su ovde daleko simboličnije kao vesnikinje smrti (a, vesnikinje?!)), ali i da razigra poeziju osećanja između Macbetha i njegove lejdi.
Od uvodnog, skoro bergmanovskog, prizora sahrane Macbethovog deteta, kreće nadnaravni tretman srednjevekovnog sveta Škotske u kome je sve privid, blato, krv i metal. Ali na neočekivano čist, artikulisan i kontrolisan način. Baš kao što su u Macbethovom dvoru tek par stvari scenografija i tek par ukrasa svita i raskoš, tako je i Kurzelov film uvek vrlo ekonomičan u sredstvima kojima kreira atmosferu (dopingom boja, sloumoušnom, kompozicijom, zvučnom kulisom, noćnomornim flešbekovima...).
Nije da ovakvih filmova nismo gledali, ali nije da ovaj nije lep u tome što čini. Bio bi, dakako, još bolji da je uspeo da glumci ne budu samo karakterni manekeni sa dobrom dikcijom, kao i da je drama i tumačenje krvavih supružničkih ambicija bilo na sličnom nivou kao u evidentnom Macbeth rimejku- House Of Cards. Ne mogu da se setim da li je Kurzel dopisao ili iščitao "izgubljeno dete" Macbethovih, ali taj momenat, manifestovan kao nemogućnost nastavljanja loze, deluje kao osvetnički razlog Macbethove želje za usponom. Želje za gubljenjem duše.
S druge strane, prizori brutalnih zločina koje je Macbeth morao da počini u ratovanjima u kraljevo ime, vraćaju se sada kao neka vrsta PTSD sindroma koji ne može da nađe adekvatno zaceljenje u mirnodopskim vremenima, nego mora da inicira dodatno nasilje kako bi ostvario unutrašnjim mir. Ali bojim se da ni na tom terenu Kurzel ne stoji sa dve noge.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment