Marigold pansion
Publika za ne-holivudske filmove u britanskim bioskopima ponaša se sve nepredvidljivije. Zbog velike konkurencije, pre svega u televizijskom programu, kao i činjenice da je sada veliki broj "festivalskih" filmova relativno brzo dostupan na striming platformama ili u DVD klubovima, mnogi producenti ne nalaze računicu da investiraju u ili distribuiraju takve filmove po bioskopima. To utiče na njihov, uglavnom kratak, bioskopski život, što konsekventno dovodi do toga da publika daleko veći komfor oko gledanja filma oseća "kod kuće", i tako u krug... Međutim, "starija publika" voli da ide u bioskope, njima je to i dalje lep izlazak, takve publike sve je više, a adekvatnih sadržaja za njih nema baš mnogo. Uspeh filma The Best Exotic Marigold Hotel, njegovog nastavka, kao i većine filmova u kojima u poslednjoj dekadi glumi Dame Judi Dench, maltene će uskoro dovesti do legitimnog formiranja "gerijatrijskog filma", unutar koga ćemo dobiti "gerijatrijsku" verziju svih postojećih žanrova (Taken serijal?!). The Lady In The Van je jedna od prvih refleksija svega rečenog.
Nastao prema "uglavnom istinitoj priči" iz života samog scenariste Alana Bennetta, film se bavi petnaestogodišnjim druženjem beskućnice Miss Shepherd koja se spontano nastanila u svom kombiju na dvorišnom parkingu kuće ovog pisca. U trenutku kada stiže u njegovu ulicu ona je već skoro sedamdesetogodišnja starica, a on skoro sredovečni autor i i dalje "closeted gay". Njena biografija nam otkriva da je tokom rata bila vozačica bolničkih kola, da je jedno vreme provela u manastiru, da je studirala klavir u Parizu, i da ju je jedna saobraćajna nesreća poremetila i primirila. Njegova biografija otkriva nam da on ima solidnu pozorišnu karijeru, da je vezan za majku koja za istih ovih 15 godina lagano nestaje načeta Alchajmerom, prvo u svom, pa u domu za stare. I povremeno iz komentara Miss Shepherd saznajemo da neki muškarci dolaze noću kod Alana.
Sam film je o njihovom odnosu, pre nego druženju, pre nego zbližavanju, pre nego tangoargentinizaciji.
Nicholas Hytner i Bennett (sa kojim je već nekoliko puta sarađivao) želeli su da naprave ne preterano zabavan i ne preterano nežan film o odnosu nastalom iz neobičnih okolnosti. Iako se isti tokom godina neminovno produbljuje, kada Bennett uđe u kombi nakon smrti Miss Shepherd i konstatuje da mu je to prvi put da je ušao u unutra, i mi ćemo shvatiti da iako je puno toga saznao o svojoj "komšinici" on nije baš bio preterano blizak sa njom. Jer to nije bilo moguće. Žena je jednostavno bila nepodnošljiva, previše na svoju ruku i, kako nam dve scene neočekivano realistično prikazuju, kenjala je gde je stigla.
I dok su pojedinačne epizode povremeno zanimljive, pre svega zbog i dalje šmirantski nadahnute Maggie Smith, ceo film ne funkcioniše zajedno previše zanimljivo. Iako su Hytner i Bennett bukvalno podvojili glavnog junaka na blizanački par (nestvarnog) pisca i (stvarnog) "komšije", stvarajući tako daleko zanimljiviji lik od relativno dosadnog i monotonog Alana, i ako to podvajanje, negde, korespondira sa "dvama majkama", onom pravom i Miss Shepherd, dobijeni film samo donekle deluje kao da se bavi odnosom Alana sa svojom majkom tj time da se ovaj više bavio nekom tamo beskućnicom, nego rođenom majkom, u podjednako opskurnim okolnostima za obe. To ostaje više na nivou konstatacije na kraju filma (u smislu "jebote, ladno..."), nego kao prava tema filma.
A ako se, pak, tih petanest godina odvilo spontano, koliko i neočekivano, između njega i Miss Shepherd, onda je film previše melodramski uranjao u sudbine svojih junaka (naročito nje), a premalo se bavio onim što im se dešavalo u dvorištu (gde mahom kubure iste ili dramski klišeizirane scene, poput negodovanja suseda i sl).
Verujem da će naši stariji gledaoci biti zadovoljni. Možda zato ja nisam.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Publika za ne-holivudske filmove u britanskim bioskopima ponaša se sve nepredvidljivije. Zbog velike konkurencije, pre svega u televizijskom programu, kao i činjenice da je sada veliki broj "festivalskih" filmova relativno brzo dostupan na striming platformama ili u DVD klubovima, mnogi producenti ne nalaze računicu da investiraju u ili distribuiraju takve filmove po bioskopima. To utiče na njihov, uglavnom kratak, bioskopski život, što konsekventno dovodi do toga da publika daleko veći komfor oko gledanja filma oseća "kod kuće", i tako u krug... Međutim, "starija publika" voli da ide u bioskope, njima je to i dalje lep izlazak, takve publike sve je više, a adekvatnih sadržaja za njih nema baš mnogo. Uspeh filma The Best Exotic Marigold Hotel, njegovog nastavka, kao i većine filmova u kojima u poslednjoj dekadi glumi Dame Judi Dench, maltene će uskoro dovesti do legitimnog formiranja "gerijatrijskog filma", unutar koga ćemo dobiti "gerijatrijsku" verziju svih postojećih žanrova (Taken serijal?!). The Lady In The Van je jedna od prvih refleksija svega rečenog.
Nastao prema "uglavnom istinitoj priči" iz života samog scenariste Alana Bennetta, film se bavi petnaestogodišnjim druženjem beskućnice Miss Shepherd koja se spontano nastanila u svom kombiju na dvorišnom parkingu kuće ovog pisca. U trenutku kada stiže u njegovu ulicu ona je već skoro sedamdesetogodišnja starica, a on skoro sredovečni autor i i dalje "closeted gay". Njena biografija nam otkriva da je tokom rata bila vozačica bolničkih kola, da je jedno vreme provela u manastiru, da je studirala klavir u Parizu, i da ju je jedna saobraćajna nesreća poremetila i primirila. Njegova biografija otkriva nam da on ima solidnu pozorišnu karijeru, da je vezan za majku koja za istih ovih 15 godina lagano nestaje načeta Alchajmerom, prvo u svom, pa u domu za stare. I povremeno iz komentara Miss Shepherd saznajemo da neki muškarci dolaze noću kod Alana.
Sam film je o njihovom odnosu, pre nego druženju, pre nego zbližavanju, pre nego tangoargentinizaciji.
Nicholas Hytner i Bennett (sa kojim je već nekoliko puta sarađivao) želeli su da naprave ne preterano zabavan i ne preterano nežan film o odnosu nastalom iz neobičnih okolnosti. Iako se isti tokom godina neminovno produbljuje, kada Bennett uđe u kombi nakon smrti Miss Shepherd i konstatuje da mu je to prvi put da je ušao u unutra, i mi ćemo shvatiti da iako je puno toga saznao o svojoj "komšinici" on nije baš bio preterano blizak sa njom. Jer to nije bilo moguće. Žena je jednostavno bila nepodnošljiva, previše na svoju ruku i, kako nam dve scene neočekivano realistično prikazuju, kenjala je gde je stigla.
I dok su pojedinačne epizode povremeno zanimljive, pre svega zbog i dalje šmirantski nadahnute Maggie Smith, ceo film ne funkcioniše zajedno previše zanimljivo. Iako su Hytner i Bennett bukvalno podvojili glavnog junaka na blizanački par (nestvarnog) pisca i (stvarnog) "komšije", stvarajući tako daleko zanimljiviji lik od relativno dosadnog i monotonog Alana, i ako to podvajanje, negde, korespondira sa "dvama majkama", onom pravom i Miss Shepherd, dobijeni film samo donekle deluje kao da se bavi odnosom Alana sa svojom majkom tj time da se ovaj više bavio nekom tamo beskućnicom, nego rođenom majkom, u podjednako opskurnim okolnostima za obe. To ostaje više na nivou konstatacije na kraju filma (u smislu "jebote, ladno..."), nego kao prava tema filma.
A ako se, pak, tih petanest godina odvilo spontano, koliko i neočekivano, između njega i Miss Shepherd, onda je film previše melodramski uranjao u sudbine svojih junaka (naročito nje), a premalo se bavio onim što im se dešavalo u dvorištu (gde mahom kubure iste ili dramski klišeizirane scene, poput negodovanja suseda i sl).
Verujem da će naši stariji gledaoci biti zadovoljni. Možda zato ja nisam.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment