Ne znam u čemu je (moj) problem
Iako vas je na ovom sajtu stalno više (statistika to pokazuje), sumnjam da smo se naročito složili oko toga da je Joy remek-delo. Queen Of The Desert definitivno nije remek-delo, ali je definitivno jedan loš film koji mi se veoma dopao i za koji onda ne mogu ni da mislim, ni da pišem da je loš. Već naprotiv.
Što se Wernera tiče, da nije bilo njegovih dokumentaraca, ja jedva da bih razumeo čime je ovaj čovek zaslužio pažnju koju uživa. Svi naši susreti na "fikcionalnom terenu" bili su direktni čeoni sudari bez preživelih.
Da sam koji slučajem producent sa brdom para i da me neko pita da li želim da investiram 1 (JEDAN) američki dolar u produkciju Werner Herzoga u kojoj će glavne uloge igrati Nicole Kidman i James Franco, ja bih rekao da ću radije da ga bacim kroz prozor. Jer možda ga neko nađe, pa bude neke koristi od toga.
I to još film o engleskoj arheološkinji, istraživačici, diplomatkinji, Gertrudi Bell, koja je početkom XX veka špartala uz duž i popreko po bliskim i nebliskim istocima upoznavajući razjedinjene šeike i beduine!!!
Ali, film mi je veoma prijao. I uprkos njegovih 128 minuta ne bi smetalo da je trajao još toliko, na isti način.
Biće mi teško da iznosim njegove mane i to koristim kao argumente zašto treba da pogledate ovaj film.
Queen Of The Desert izgleda kao neki (evropski) mejnstrim film iz šezdesetih ili sedamdesetih. Pored toga što je totalno analogan, čini mi se da Herzog u režiji koju je primenjivao pre skoro pola veka ništa nije promenio. Kadriranje nekih scena nisam video još od poslednjeg odgledanog filma iz tog doba.
Sve ostalo deluje kao da je recimo History Channel unajmio Nicole Kidman da "odigra" Gertrudu u njihovoj "ekranizaciji" njenih putešestvija, a Herzog se nekako zgodno našao slobodnim da se time pozabavi.
Između te anahronosti i nekakve modernije (dođe mi da kažem "filmskije") televizičnosti smeštena je priča o kraljici pustinje, bez pretenzije da parira Lawrenceu (od Arabije), ali i bez ikakve pretenzije da bude neki hermetični arthaus koji zanemaruje širinu oko sebe da bi se pozabavio sa ono malo prostora u sebi (a la Bertoluccijev The Sheltering Sky).
Ne, Herzogov film je neočekivano mejnstrim, pitak, lak, nenapadan, nepatetičan, neosetljiv.
Herzog se ljudima i događajima bavi na nivou ekranizacije nekog romana Agathe Christie, funkcionalno sa blagim izletima u njihovu intimu, i to uglavnom arhetipskim, da odmah shvatimo poruku. Pa kad Gertruda upozna prvu ljubav svoga života, diplomatskog uposlenika Henry-ja Cadogana (Franco) biće jasno da su oni jedno za drugo, jer se prevođenje poezije sa persijskog javlja kao prva stvar kojom se bave.
S druge strane, ono što je pokazao u svojim dokumentarcima, Herzog je pokazao i ovde. On ume da zabeleži okoliš i da ga insertuje u priču o ljudima. Nema ovde posebno ambicioznih napora da se ulove prelepi kadrovi, ali ima lepih, i još više lepih i funkcionalnih, za priču i ugođaj u filmu. Usudio bih se da napišem da negde (kad nas maltretira snimcima načinjenim dronom) izgleda kao da se Herzog sprda sa epskim filmom.
I da budem iskren, a da ne ispadne da branim svoje simpatije prema ovom filmu, meni se čini da je način na koji se on pozabavio ovom temom, sa odmerenom mešavine melodrame, ljubavnog filma i filma avanture, neka vrsta persifliranja tih stilova, čak i podsmevanje istim. Ali bez zlih namera.
Druga važna stvar je Nicole Kidman. Iako joj nije ponuđeno mnogo naročitih autentičnih detalja iz Gertrudine biografije, Herzog je uspeo da prilagodi Kidmanovu svom materijalu i da od nje dobije neočekivano "human" lik, uzdržan, ali ne "robotast", uzdržan, ali definitivno ne hladan, uzdržan, ali sposoban da pokaže očaranost ljudima i predelima bez široko otvorenih usta i oduzetog dah. Gertruda Bell, Nicole Kidman, je manje trodimenzionalan lik (uzimajući u obzir da je film neka vrsta njene biografije), a više kao junak nekog avanturističkog romana kakvi su bili veoma popularni u to vreme. Ona je neustrašivija nego što je to verovatno bilo, i to opravdava neke humane detalje u njenom ponašanju ili karakteru.
Queen Of The Desert nije nešto što nikada niste videli, ali izgleda kao nešto što dugo niste. I intrigira time što mesto koje je obično zauzimao muški junak (ima dosta sprdanja na račun Lawrencea), ovde bez problema zauzima jedna žena, pa još i istorijska figura.
Na kraju, ostaje mi da pomenem i poruku koju Herzog šalje, o tome kako današnja vremena, za razliku od onih "imperijskih" ne manjkaju imperijskim ambicijama spram Bliskog Istoka, ali manjkaju ljudima kao što je bila Gerturda koji će na bazi ličnog uzorka i iznutra delovati na tamošnje prilike. A ne sa par hiljada metara visine iz drona kojim upravlja robot.
SELEKTAH: 8/ 10
Iako vas je na ovom sajtu stalno više (statistika to pokazuje), sumnjam da smo se naročito složili oko toga da je Joy remek-delo. Queen Of The Desert definitivno nije remek-delo, ali je definitivno jedan loš film koji mi se veoma dopao i za koji onda ne mogu ni da mislim, ni da pišem da je loš. Već naprotiv.
Što se Wernera tiče, da nije bilo njegovih dokumentaraca, ja jedva da bih razumeo čime je ovaj čovek zaslužio pažnju koju uživa. Svi naši susreti na "fikcionalnom terenu" bili su direktni čeoni sudari bez preživelih.
Da sam koji slučajem producent sa brdom para i da me neko pita da li želim da investiram 1 (JEDAN) američki dolar u produkciju Werner Herzoga u kojoj će glavne uloge igrati Nicole Kidman i James Franco, ja bih rekao da ću radije da ga bacim kroz prozor. Jer možda ga neko nađe, pa bude neke koristi od toga.
I to još film o engleskoj arheološkinji, istraživačici, diplomatkinji, Gertrudi Bell, koja je početkom XX veka špartala uz duž i popreko po bliskim i nebliskim istocima upoznavajući razjedinjene šeike i beduine!!!
Ali, film mi je veoma prijao. I uprkos njegovih 128 minuta ne bi smetalo da je trajao još toliko, na isti način.
Biće mi teško da iznosim njegove mane i to koristim kao argumente zašto treba da pogledate ovaj film.
Queen Of The Desert izgleda kao neki (evropski) mejnstrim film iz šezdesetih ili sedamdesetih. Pored toga što je totalno analogan, čini mi se da Herzog u režiji koju je primenjivao pre skoro pola veka ništa nije promenio. Kadriranje nekih scena nisam video još od poslednjeg odgledanog filma iz tog doba.
Sve ostalo deluje kao da je recimo History Channel unajmio Nicole Kidman da "odigra" Gertrudu u njihovoj "ekranizaciji" njenih putešestvija, a Herzog se nekako zgodno našao slobodnim da se time pozabavi.
Između te anahronosti i nekakve modernije (dođe mi da kažem "filmskije") televizičnosti smeštena je priča o kraljici pustinje, bez pretenzije da parira Lawrenceu (od Arabije), ali i bez ikakve pretenzije da bude neki hermetični arthaus koji zanemaruje širinu oko sebe da bi se pozabavio sa ono malo prostora u sebi (a la Bertoluccijev The Sheltering Sky).
Ne, Herzogov film je neočekivano mejnstrim, pitak, lak, nenapadan, nepatetičan, neosetljiv.
Herzog se ljudima i događajima bavi na nivou ekranizacije nekog romana Agathe Christie, funkcionalno sa blagim izletima u njihovu intimu, i to uglavnom arhetipskim, da odmah shvatimo poruku. Pa kad Gertruda upozna prvu ljubav svoga života, diplomatskog uposlenika Henry-ja Cadogana (Franco) biće jasno da su oni jedno za drugo, jer se prevođenje poezije sa persijskog javlja kao prva stvar kojom se bave.
S druge strane, ono što je pokazao u svojim dokumentarcima, Herzog je pokazao i ovde. On ume da zabeleži okoliš i da ga insertuje u priču o ljudima. Nema ovde posebno ambicioznih napora da se ulove prelepi kadrovi, ali ima lepih, i još više lepih i funkcionalnih, za priču i ugođaj u filmu. Usudio bih se da napišem da negde (kad nas maltretira snimcima načinjenim dronom) izgleda kao da se Herzog sprda sa epskim filmom.
I da budem iskren, a da ne ispadne da branim svoje simpatije prema ovom filmu, meni se čini da je način na koji se on pozabavio ovom temom, sa odmerenom mešavine melodrame, ljubavnog filma i filma avanture, neka vrsta persifliranja tih stilova, čak i podsmevanje istim. Ali bez zlih namera.
Druga važna stvar je Nicole Kidman. Iako joj nije ponuđeno mnogo naročitih autentičnih detalja iz Gertrudine biografije, Herzog je uspeo da prilagodi Kidmanovu svom materijalu i da od nje dobije neočekivano "human" lik, uzdržan, ali ne "robotast", uzdržan, ali definitivno ne hladan, uzdržan, ali sposoban da pokaže očaranost ljudima i predelima bez široko otvorenih usta i oduzetog dah. Gertruda Bell, Nicole Kidman, je manje trodimenzionalan lik (uzimajući u obzir da je film neka vrsta njene biografije), a više kao junak nekog avanturističkog romana kakvi su bili veoma popularni u to vreme. Ona je neustrašivija nego što je to verovatno bilo, i to opravdava neke humane detalje u njenom ponašanju ili karakteru.
Queen Of The Desert nije nešto što nikada niste videli, ali izgleda kao nešto što dugo niste. I intrigira time što mesto koje je obično zauzimao muški junak (ima dosta sprdanja na račun Lawrencea), ovde bez problema zauzima jedna žena, pa još i istorijska figura.
Na kraju, ostaje mi da pomenem i poruku koju Herzog šalje, o tome kako današnja vremena, za razliku od onih "imperijskih" ne manjkaju imperijskim ambicijama spram Bliskog Istoka, ali manjkaju ljudima kao što je bila Gerturda koji će na bazi ličnog uzorka i iznutra delovati na tamošnje prilike. A ne sa par hiljada metara visine iz drona kojim upravlja robot.
SELEKTAH: 8/ 10
more like 2/10
ReplyDeleteIzvini,
ReplyDeleteali ovo je jedna od tvojih "recenzija" koje te ofiraju. Nedosledan si. Razmisli o tome. (Ali bez svođenja na apsurd!) Nisam zlonameran.
Ovaj film je još jedan od linearnih ekranizacija, kojima Hercog nažalost, u poslednje vreme, opravdava svoju opsesivnost, u najmanju ruku, neobičnim biografijama. Pomalo i patetično, što sebi u mladosti nije dozvoljavao.
Ostalo je samo nešto od nekadašnje Hercogove "egzotičnosti".
Pozdrav,
Sibilio.
p.s.
precenio si ga!
imam utisak da niko ne čita tekst, već sve komentariše na osnovu ocene
DeletePotpuno uvažavam tvoj tekst. Ali nisam mogao da ne primetim, na neki način, da on više govori o tebi nego o filmu.(Zato sam upotrebio ofucano "ofiranje").
DeleteSve ovo može da bude...
Tvoj utisak je donekle tačan: većina će, najpre pogledati ocenu, zatim, "ako pomisli da vredi", film a tek potom će se sa svojim utiscima vratiti na tekst.
I to je OK, jer to je jedna od funkcija bloga, posmatrano spolja.
E sad, naknadna pamet je nešto drugo.
Moj komentar je pošao od: pogledao sam ga ranije, i kad sam primetio tvoj osvrt, htedoh da vidim kako je kod tebe prošao. Ocena 8/10 je prilično visoka za, kako ti kažeš, loš fim, ali ti se veoma dopao...(što, naravno, ne zameram)
Onda sam hteo, mada sam suviše lenj da bi dovoljno pojasnio, samo da ti poručim da tvoj "kriterijum" nekada izaziva podozrenje, bez zle namere. A on je prvi na udaru pažnje. To je sve.
Hvala.
Pozdrav,
Sibilio