Hitchcocku bi se ovo dopalo
Možda se meni Hitchcock priviđa tamo gde ga drugi ne očekuju, ali tokom prve polovine jednog od dva nova (FESTovska) filma Shion Sonoa osećao sam se kao da gledam moćan i svež omaž kultnom autoru. Crni humor na stranu (i kao Hitchcockova tradicija i kao tradicija modernog japanskog filma), ali u sve žešćem mentalnom rastrojstvu naše junakinje, nekakvom sever-severozapadnom bekstvu od svevidećeg i nevidljivog neprijatelja, i efektnoj post-rok obradi Herrmannovskog saundtraka (u interpretaciji japanskih post-rok zvezda Mono) ja sam sebi sklopio dovoljno kockica da verujem da je Sono namerno uradio ono što ja mislim da gledam.
A onda je došlo bolno pojašnjenje, koje, istina efektno, ipak, oduzima snagu dočaranom saspensu i atmosferi.
Nama svejedno ostaje Sonov radikalni pogled na svet unutar koga individua i najmanjim ustupcima društvu sebe samo-instrumentalizuje za slepo služenje eksploatacijskom poretku.
Junakinja našeg filma je devojčica Mitsuko koja sa svojim drugaricama iz škole autobusom putuje na ekskurziju u neki kamp. A onda se pravo niotkuda (ali, PRAVO NIOTKUDA!) desi nešto (ne smem da vam kažem šta) i ona biva jedina preživela. Bauljajući od mesta na kome se to desilo ona stiže do neke škole gde instantno biva prepoznata od svojih drugarica kao druga devojka i tako počinje drugi deo ove priče... Usput se pominju paralelne dimenzije i akcentuje naš napor da uradimo nešto nepredviđeno kako bi promenili tok stvari. Pre svega unutar svoje sudbine.
Sve do pred kraj, film ima isključivo ženske junakinje (ako ne računamo statiste) i problematizuje pitanje ljudskih i ženskih sloboda, kao i stvarnih granica istih. Sve dok se relativno zanimljiva postavka ne stropošta u jeftini feminizam tj anti-mačoizam unutar koga su žene (devojčice) bukvalno svedene na sredstvo kojim muškarci postižu ciljeve tj zadovoljavaju svoje potrebe.
Tu negde ionako krhka postavka kolabira pod teretom komplikovanog objašnjenja, koje na sve to i nije naročito zanimljivo. A Sono još jednom potvrđuje da je majstor da započne film, ali i totalni amater kada treba da ga završi.
Fanovi će biti umereno zadovoljni, ostalima neka bog pomogne.
Meni je bilo najkrivlje što smo Hitchcock i ja ostali kratkih rukava.
SELEKTAH: 6/ 10
Možda se meni Hitchcock priviđa tamo gde ga drugi ne očekuju, ali tokom prve polovine jednog od dva nova (FESTovska) filma Shion Sonoa osećao sam se kao da gledam moćan i svež omaž kultnom autoru. Crni humor na stranu (i kao Hitchcockova tradicija i kao tradicija modernog japanskog filma), ali u sve žešćem mentalnom rastrojstvu naše junakinje, nekakvom sever-severozapadnom bekstvu od svevidećeg i nevidljivog neprijatelja, i efektnoj post-rok obradi Herrmannovskog saundtraka (u interpretaciji japanskih post-rok zvezda Mono) ja sam sebi sklopio dovoljno kockica da verujem da je Sono namerno uradio ono što ja mislim da gledam.
A onda je došlo bolno pojašnjenje, koje, istina efektno, ipak, oduzima snagu dočaranom saspensu i atmosferi.
Nama svejedno ostaje Sonov radikalni pogled na svet unutar koga individua i najmanjim ustupcima društvu sebe samo-instrumentalizuje za slepo služenje eksploatacijskom poretku.
Junakinja našeg filma je devojčica Mitsuko koja sa svojim drugaricama iz škole autobusom putuje na ekskurziju u neki kamp. A onda se pravo niotkuda (ali, PRAVO NIOTKUDA!) desi nešto (ne smem da vam kažem šta) i ona biva jedina preživela. Bauljajući od mesta na kome se to desilo ona stiže do neke škole gde instantno biva prepoznata od svojih drugarica kao druga devojka i tako počinje drugi deo ove priče... Usput se pominju paralelne dimenzije i akcentuje naš napor da uradimo nešto nepredviđeno kako bi promenili tok stvari. Pre svega unutar svoje sudbine.
Sve do pred kraj, film ima isključivo ženske junakinje (ako ne računamo statiste) i problematizuje pitanje ljudskih i ženskih sloboda, kao i stvarnih granica istih. Sve dok se relativno zanimljiva postavka ne stropošta u jeftini feminizam tj anti-mačoizam unutar koga su žene (devojčice) bukvalno svedene na sredstvo kojim muškarci postižu ciljeve tj zadovoljavaju svoje potrebe.
Tu negde ionako krhka postavka kolabira pod teretom komplikovanog objašnjenja, koje na sve to i nije naročito zanimljivo. A Sono još jednom potvrđuje da je majstor da započne film, ali i totalni amater kada treba da ga završi.
Fanovi će biti umereno zadovoljni, ostalima neka bog pomogne.
Meni je bilo najkrivlje što smo Hitchcock i ja ostali kratkih rukava.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment