OSKAR/ FEST/ WHATEVER: CAROL

Carol je Blue Is The Warmest Colour za one kojima je Brooklyn bio surovo realan i emocionalan

Sećam se da sam sa naročitom pažnjom pročitao recenziju Petera Bradshawa, Guardianovog filmskog kritičara i izveštača sa Kana, odmah po kanskoj premijeri istog. Njegov hvalospevni prikaz i prognoziranje da se radi o verovatnom kanskom pobedniku stvorili su mi sliku da se radi o neverovatnom filmu, koji je na mustri melodrame smeštene u 50-te godine prošlog veka u Njujork, uspeo da ispriča najromantičniju od svih lezbejskih priča ikada. I u kojoj, na moju ogromu radost, glavnu ulogu igra Rooney Mara.

Nažalost, Carol nije taj film. Nažalost, meni je veoma teško i, uprkos isčitavanju niza recenzija, nemoguće da shvatim čime je ovaj film UOPŠTE skrenuo pažnju na sebe. Naročito nakon serije solidnih festivalskih, lezbejskih filmova poslednjih godina, od kojih je svakako najviše pažnje dobio pomenuti Blue Is The Warmest Colour. 

S jedne strane mogu da razumem da je ovakvim, visoko stilizovanim i vrlo sofisticiranim, pristupom Todda Haynesa u neku ruku "lezbejska ljubav" kanonizovana kroz ideju "velikog", oldskul filma (neki čak pominju i Douglasa Sirka) i pridružena ostalim velikim, pretežno heteroseksualnim, temama. Carol bi, tako gledano, trebalo da svoje "atipične akterke" (bože PC-ija, oprosti mi na ovim grešnim rečima) prikaže u jednoj od velikih filmskih priča kroz kakve su prošle već stotine drugih junaka.

One gde Carol intrigira, skoro kao Ana Karenjina, jeste odluka glavne akterke, majke i supruge bogatog čoveka, da ne samo istog ostavi, već i da, nakon razvoda, pristane na daleko nepovoljnije prisustvo u životu svoje ćerke, a sve zbog mlade ljubavnice. Ova "kontroverzna" odluka, čiju je verovatnost teško zamisliti u današnje vreme (barem u normalnom delu sveta), u zadatom kontekstu, ipak, deluje kao snažna podrška ženama u sličnim situacijama tj njihovom samo-oslobođenju i prihvatanju svoje prirode. Pa čak i po cenu vrlo bolnih i teških odluka. U tom, Carolinom "anakarenjinovskom" odlučivanju i hepiendu koji se potom sugeriše ja vidim jedini zanimljivi momenat ovog filma.

Van toga Carol je nepodnošljivo isprazan, u otužnim pokušajima da kreira neke emocije između nas i junakinja i njih samih. Iako su i Cate i Rooney odlične u svojim ulogama, ono što im je dato da glume je neki škart potrošenih klišea u kojima suptilnost detalja i njihova velelepna datost treba da zakamufliraju protok praznine.

Film počinje sa njih dve, za stolom u jednom fensi hotelu, s tim što kada ih zatičemo mi ne znamo njihovu priču, a kada se rastajemo sa njima, trebalo bi da shvatimo svu potresnost njihovog "neformalnog rastanka". Barem u mom slučaju, saosećanje sa njima je izostalo. Haynesu je bilo bitnije da Blanchet razigra kao neodoljivu "plavušu" filmova pedesetih sa besprekornim osećajem za modu, šminku  i frizuru, nego da joj ponudi nešto autentično što sve "plavuše" pre nje već nisu rekle, pokazale i uradile. Rooney, kao Peggy Olson-u nastanku, prolazi još tragičnije, prinuđena da svoj ljubavni bol prigušuje anonimnim telefonskim pozivima Carol.

Bojim se da je scenario Phyllis Nagy (koja mi je btw bila mentorka na jednoj dramskoj akademiji u Bohumu pre 17 godina) više u naporu da diskutuje sa heteroseksualnim arhetipima iz sličnih melodrama, nego da nam ponudi nešto svoje. A kada kažem "svoje" naravno da ne mislim "lezbejsko/ iz lezbejske perspektive" (kao da to sa sobom donosi neki nama nepoznat svet), već drugačije nego što smo to do sada viđali. Stanovitu suptilnost u priči, recimo neobjašnjivo tolerantno ponašanje muža prema ženinoj bivšoj ljubavnici (koja je, izgleda, i povod za razvod), pre vidim kao nedovoljno razrađeno i objašnjeno, nego kao dramski drugačije (i, pliz, nemojmo o tome kako je Carolin muž pihtijast, pa je otuda sve to tako).

SELEKTAH: 4/ 10